Američka država je htela da ga slomi i protera. Nije uspela. Vratio se veći nego pre i postao najveći svih vremena
Postoji među ljubiteljima boksa diskusija ko je najbolji svih vremena, ali apsolutno ne postoji rasprava ko je najveći.
U stvari, jedino pravo pitanje kada je u pitanju Muhamed Ali nije da li je on najveći bokser svih vremena, to je kao da se pitate da li je voda mokra, već da li je najveći sportista svih vremena. Ne samo zbog čudesnih i epskih nastupa u ringu, već isto tako (neko će reći i više) zbog onoga van ringa.
Počeo je da se bori u klasi, tačnije rasi, potlačenih i proganjanih, bio je potomak robova i onih koji su se borili za slobodu, postao je šampion, a onda je hapšen i proganjan, a tokom možda najboljih godina karijere mu je bilo zabranjeno da se bori u ringu. Ali, ne i van ringa, postao je simbol potlačenih, simbol borbe za slobodu i istrajao je.
Pre tačno pola veka se vratio iz bokserskog izgnanstva i podigao je sebe od istorijske bokserske figure do besmrtnog velikana svetskog sporta i borca za slobodu.
Mnogo puta je pričana životna priča Muhameda Alija. Čuli ste da je i kao Kasius Klej osvojio zlato na Olimpijskim igrama u Rimu 1960, ali da je medalju bacio u reku kad je pobesneo jer mu je na povratku u SAD uskraćena usluga u jednom restoranu, a njega i njegovog prijatelja fizički napali rasisti.
Ta priča nije istinita. Tačno je da mu je uskraćena usluga, ali je medalju izgubio godinu dana kasnije.
No, oktobra iste godine (29. dakle pre skoro 60, pa je ovo kao i tekst o dvostrukom jubileju) sa nežnih 18 godina debitovao je kao profesionalac. Pobedio je na poene Tunija Hansakera, a onda je ređao pobede, ali nisu sve bile lake. Ipak, tu je razvio svoj živopisni karakter, neprevaziđeni "treš tok" u svetu sporta i krenuo ka vrhu.
Do Sonija Listona.
Da skratimo priču koju ste svi čuli mnogo puta. Početkom februara je pobedio Listona, čoveka koga su se svi plašili, čoveka ledenog pogleda, sa vezama sa mafijom i ubitačnim prednjim direktom. Svi znamo šta se desilo, a pogotovo šta se desilo u revanšu.
Ali je posle tog prvog meča sa Listonom titulu branio devet puta, pobeđivani su, između ostalih, Džordž Čuvalo (najjača brada u boksu), Henri Kuper, Klivlend Vilijams (jedan od najboljih boksera koji nikad nije osvajao titulu), Erni Terel i - Zora Foli.
E, Foli je bio solidan defanzivac sa jakim udarcem i prvi čovek na koga Ali nije mogao da se naljuti. I prvi čovek koji je javno zvao Alija njegovim novim, muslimanskim imenom. Da, tada je već prešao u islam, priključio se organizaciji Nacija Islama, koja je okupljala Afroamerikance i imala neku svoju verziju islama i – odbijao da ide u rat.
Ali nije hteo da ide u vojsku, nije hteo da vodi ratove sa ljudima koji mu nisu ništa uradili, a ostala je čuvena njegova izjava: "Nijedan Vijetkongovac mi nikad nije ništa uradio. Nijedan od njih me nikad nije nazvao crnčugom".
Atletska komisija Njujorka oduzela mu je sve titule i boksersku licencu, a kud Njujork, tu i ostali u američkom boksu. Jedna po jedna savezna država odbijala je da mu izda licencu da boksuje. Oduzet mu je pasoš. Nije imao gde da se bori, nije mogao da se bori.
Bilo je to u jeku borbe za ljudska prava u SAD, doba Martina Lutera Kinga i drugih, ali država je bila nemilosrdna.
Od marta 1967. do oktobra 1970. Od kad je imao 25 godina do skoro 29 (rođen je januara 1942). Sa druge strane, njegov uticaj u borbi za ljudska prava samo je rastao i nacija je počela da ga gleda sa simpatijama. Bar deo nje, jer se odnos prema ratu u Vijetnamu drastično promenio i Ali nije gledan kao kukavica koji izbegava patriotski poziv, već kao heroj i borac za slobodu i ljudska prava.
Tokom svog bokserskog egzila obilazio je koledže, držao govore, išao na antirasističke proteste. U tom periodu ubijeni su i Martin Luter King, Robert Kenedi, Fred Hempton, Malkolm X i drugi. Ali je postao mnogo više od crnog boksera koji se ne stidi da iskaže svoje političko mišljenje.
Postao je živi simbol otpora i odbijanja da prihvati politički establišment, živi simbol rasnih podela u SAD. U isto vreme, Ali je postao junak i Istočnog bloka, a pogotovo Nesvrstanih zemalja, uključujući i SFRJ, gde je važio za ikonu slobode. Postao je globalna zvezda.
Pokušaji da se vrate boksu nikad nisu prestajali i konačno, 11. avgusta 1970. Sportska komisija grada Atlante izdala mu je boksersku licencu, najviše zahvaljujući velikom političkom i lokalnom uticaju lokalnih afroameričkih političara i boraca za ljudska prava.
Protivnik je bio Džeri Kveri, u odsustvu Alija, tada možda i najpopularniji bokser u SAD i na tome mu treba odati priznanje. Ali je lično pitao svakog od prvih 10 najbolje rangiranih teškaša za povratničku borbu i samo je Kveri rekao "da".
Borba je izazvala ogroman publicitet, svi su hteli da vide kako izgleda povratnik, koliko je "zarđao" i da li će i dalje leteti.
I Ali je to doneo, bio je bolji, aktivniji, više je pogađao, da bi u trećoj rundi unutrašnjom stranom rukavice otvorio ogromnu posekotinu iznad Kverijevog oka, za koju su sudija i njegov ugao procenili da ne može da se zatvori. Bio je to tehnički nokaut.
Ali se vratio!
Usledila je u decembru posle borba sa jako nezgodnim i jakim Oskarom Bonavenom, koga je nokautirao u 15. rundi, a onda je stekao pravo da izazove šampiona, Džoa Frejzera.
To je bila zaista prava "borba 20. veka", ali to je već neka druga priča…
Na današnji dan možemo opet da se setimo ogromne ljudske, sportske i društvene veličine jednog jedinog, najvećeg svih vremena, Muhameda Alija.