Na današnji dan 2018. godine preminuo je legendarni jugoslovenski bokser Marijan Beneš.
Marijan Beneš je rođen u Beogradu. Roditelji Josip i Marija su bili nastavnici. Pod uticajem oca nastavnika muzičkog, Marijan je naučio da svira klavir i violinu, tako da je za budućeg boksera imao neobično obrazovanje. Marijan je imao tri brata i sestru Ljiljanu. Djetinjstvo je proveo u Tuzli u bokserskom klubu Sloboda. Životni put mu je krenuo neočekivanim stazama kada je kao desetogodišnjak ušao u ring i pobijedio suparnika koji je imao osamnaest godina. Sa šesnaest godina potpisuje za Slaviju, bokserski klub iz Banje Luke, gdje i ostaje tokom amaterske karijere, piše Kurir.
Tokom amaterske karijere, Beneš je osvojio devet titula prvaka Bosne i Hercegovine, četiri puta bio je prvak Jugoslavije i mnogo revijalnih titula.
Na Evropskom prvenstvu u boksu održanom 1973. godine u Beogradu osvojio je titulu šampiona u lako-velter kategoriji. Te godine je proglašen za sportistu godine u izboru dnevnog sprotskog lista „Sport“. Ubrzo posle ovog uspjeha Beneš se razbolio od hepatitisa, međutim to nije značio kraj karijere. Izuzetno tvrdoglav i privržen boksu, odlučio je da nastavi . Učestvovao je na Olimpijskim igrama 1976. u Montrealu, ali je ispao posle druge runde takmičenja.
U profesionalce je prešao 1977. godine i veoma brzo stigao u sam vrh. U Banjaluci je 17. maja 1979. godine osvojio titulu profesionalnog Evropskog šampiona u EBU verziji, nokautiravši boksera iz Francuske, Žiberta Koena u četvrtoj rundi. Titulu profesionalnog prvaka je uspješno odbranio četiri puta i na kraju ju je izgubio na poene 1980. godine od VBA šampiona Ajub Kalule u meču koji je održan u Danskoj.
Teška povreda oka je uspjela ono što žutica nije mogla, okončala je Benešovu boksersku karijeru. Ne zna se tačno iz kog meča je ova povreda proizašla, po nekima 1983. godine u meču protiv Luisa Minčila, po drugima Beneš je ovu povredu vukao još od 1979. godine, od borbe protiv Sandija Toresa u Zenici.
Tokom karijere, Beneš je imao mnogo povreda neke od njih za koje se zna su dvadeset šest puta slomljene kosti na različitim mjestima. Povrede glasnih žica koje su uzrokovale da mu govor postane tih i spor.
Beneš je imao ukupno 39 profesionalnih mečeva, od kojih je 32 pobedio (21nokautom) a šest je izgubio (tri nokautom) i jedan meč je boksovao neriješeno. Ukupno je odboksovao 233 profesionalne runde.
Beneš se povukao iz boksa 1983. godine i boksovao je još dva egzibiciona meča tokom devedesetih godina prošlog vijeka.
Marijan Beneš umro je u svom domu u Banjaluci nakon višegodišnje patnje, u skromnim uslovima, bez osnovne zdravstvene pomoći.
Nije mogao da priča jer su mu u borbama oštećene glasne žice, u borbi je izgubio oko, šake je lomio 26 puta, imao je Parkinsonovu i Alchajmerovu bolest.
Ljekari su mu dali izbor. Operacija uz rizik da dobije moždani udar ili da ne ode na operaciju, ali onda je pitanje dana kad će dobiti moždani.
Beneš je operaciju odbio...
Televizijski komentator Dragan Nikitović rekao je da je Beneš “najveći tragičar našeg ringa. Samouveren i hrabar do bezumlja, uzdao se samo u udarac, zaboravljajući staro pravilo ringa da se uvijek nađe neko ko jače udara. Ništa ga nije moglo zaustaviti, ni kada je stremio ka vrtoglavim visinama, niti kada je počeo strmoglavo da pada. Zbog specifičnog stila spuštenog garda i hrabrosti zvali su ga najvećim kockarom u ringu.
Svi Zemunci, Šijani, Arkani, Kristijani, Giške... Tri klase je to ispod Marijana, kad je riječ o umijeću borbe. Deset klasa ispod kad je riječ o čojstvu.
Beneš, simbol bivše države i njenog raspada. Bokser, najjači, vitez koji piše pjesme i svira na flauti. Ubijen u pojam, izdan, prevaren.
Kad je počeo rat, dešavalo se da mu dođe ološ, stavi pištolj na glavu i pita ga "ko je sad jači, a?"
Kakva slika. Puzavci, ljigavci, ljudska žabokrečina dočekala je svojih pet minuta, pa je krenula da liječi komplekse na višem genu, na boljem od sebe. Krmad, gomila krmadi, na lava.
"Riješavao sam to benešovski", govorio je Marijan. U prevodu, ko god je to uradio, dobio je štos u glavu, nemilosrdno i brzo. I potres mozga, slomljeno nešto, i sve što ide s tim. Pesnica šampiona uvijek je brža od prsta ološa na obaraču.
Sa Titom se sreo čak dva puta. O jednom se i dan danas prepričavaju detalji.
"Tile je bio laf. Kad su me prvi put predstavili Titu, rekao mi je: "A ti si onaj mali što onako opasno bije?". Ja sam mu rekao: "Niste li vi druže Tito viši?".
Zagrcnuo se od smijeha. Mogu da pišu šta hoće, ali niko nije jeo iz kante za smeće dok je Tito bio živ. Svi su imali platu - i radnik, i rudar, i čistač ulica, i ljekar... Sad gospoda jedu iz kante za smeće - i u Zagrebu, i u Beogradu, i u Banjaluci", govorio je Beneš.