Američki NFL igrač Džon Tagl doživeo je da odigra samo jednu sezonu kao profesionalac - i to kao poslednji "pik" na draftu.. Ostavio je ogroman trag, a njegova borba protiv teške bolesti pamti se decenijama.
Minulog vikenda navršeno je 26 godina od smrti igrača američkog fudbala Džona Tagla (1961-1986), koji na terenu nije stigao da ostavi trag, ali je velikom hrabrošću i neustrašivošću zauvek upisao svoje ime u istoriju NFL-a i sporta u SAD u celini.
Tagl je bio snažni raning-bek koji je odabran na draftu 1983. kao poslednji, 335. "pik" u 12. rundi. Takozvani "Gospodin Nevažni", kako se zove ta neslavna "titula". Ipak, kada je došao u Njujork kod trenera Bila Parselsa borio se za mesto u timu, kao za sve u životu i izborio se. Ušao je u ekipu kao član specijalnog tima, a kao "fulbek" završio svoju prvu i ispostaviće se - jedinu sezonu u NFL-u.
Kada je u maju 1984. prilikom skoka udalj na treningu pokigao ligament kolena, morao je na operaciju i na oporavak, koji obično traje od šest do osam meseci. Kasnije tog meseca, primetio je malu kvržicu iza desnog ramena i pretpostavio da je nastala samo zbog kalcijuma i nije joj pridavao veliku pažnju. Tog leta je spremno stigao na pripreme i toliko je dobro napredovao u oporavku da je sve postizao dva meseca brže nego što je bilo očekivano. Ipak, bol u ramenu nije prolazio.
Kada je otišao kod klupskog lekara i pomenuo mu taj problem, on ga je poslao u bolnicu na ispitivanja. "Nikad nije rekao, ali mislim da je sumnjao na najgore", rekao je njegov saigrač Rob Karpenter. Nažalost, ta slutnja se obistinila, jer je Taglu dijagnostikovan angiosarkom, vrsta malignog tumora koji je zahvatio njegova pluća. Fudbaler je ostao u šoku, ali nije dopustio sebi da klone. Ćutao je pet minuta, a onda je izgovorio odluku koja ga je nosila kroz život u naredne dve godine: "Pa, zar ću da sedim i plačem ili ću od prvog dana da pobeđujem ovo?!". Potom je sa saigračem otišao u bar, naručio flašu šampanjca i nazdravio.
Tagl je nedugo nakon toga bio podvrgnut operaciji odstranjivanja dva tumora iz pluća, kao i hemoterapiji zbog tumora na ramenu. Kada je bio u stanju, odlazio je na treninge i utakmice i navijao za saigrače, koji su ga proglasili najhrabrijim igračem za 1984. godinu. U svemu je nalazio motivaciju da se bori. Kada je počeo da gubi kosu, onda se ošišao na "mohikanca". A potom je obrijao glavu. Narednog proleća, 1985, vratio se u teretanu, osunčan i spreman i dizao je veće težine od saigrača.
"Bilo mi je neverovatno da osoba može da odlazi na hemoterapiju i da ostane u kondiciji kao profesionalni sportista, ali Džon je to uspeo. Mogli ste da vidite koliko je to teška stvar, ali je Džon zapravio postao krupniji, jači i tražio je da mu ne popuštate. Štaviše, hteo je da bude 'guran' do kraja. Nije pristajao na milost", rekao je kondicioni trener Džajantsa Džoni Parker. "U teretani, on nije bio bolestan, on je bio kao i svi", dodao je. Na treninzima je dizao i po 160 kilograma iz benča.
"Doktori su nam rekli da postoji veza između ove vrste raka i stresa. Prolazio je tada kroz razvod, kroz povredu kolena i ponovo se borio za mesto u timu. Bio je to definitivno veoma emotivan period za njega", rekao je Karpenter o Taglu.
Iako je 1985. došao na početak priprema sa željom da se bori za mesto u timu, doktori se nisu saglasili sa tim i klub ga je ubeđivao da se ne aktivira, jer bi u tom slučaju redovno dobijao platu. I zaista, plaćana mu je redovna plata sve do februara 1986, a potom su mu Džajantsi plaćali osiguranje do kraja života. U znak zahvalnosti, Tagl je tražio od prijatelja da odnese flašu šampanjca Dom Perinjona gazdama franšize - Velingtonu i Timu Mari, za slučaj da mu se nešto dogodi.
Krajem 1985, godinu i po nakon što mu je dijagnostikovan tumor, Tagl je ponovo operisan, jer se rak proširio na pluća. Međutim, ni tad nije zastao, već je sledećeg meseca otišao na skijanje, pa se početkom 1986. vratio nazad u Nju Džersi, da bi počeo da traži novi posao jer je znao da Džajantsi neće da mu produži ugovor. U međuvremenu je ipak shvatio da neće moći po starom, pa se iz teretane prebacio na teniski teren, a zaposlio se kao prodavac Mercedesovih automobila. Nažalost, time se bavio samo nekoliko meseci, zbog problema sa disanjem. U martu je opet operisan, a posle veoma loše reakcije na hemoterapiju odlučio je da odustane od takvog lečenja i preselio se u dom u Kaliforniji u kojem je odrastao, boreći se sa najbližima za svoje zdravlje alternativnim pristupima.
Toliko se borio i verovao u pobedu, da je po svaku cenu želeo da održi život u koliko-toliko uobičajenom ritmu. Tako je u martu i zaprosio svoju devojku Keti Kram, a ona je pristala da se uda za njega. To je bio divan, ali nažalost kratak predah od teških vesti koje su zajedno slušali u doktorskim ordinacijama. "Doktor na Stenfordu nam je pokazao rendgenske snimke Džonovih pluća i rekao nam je da je njegova snaga volje jedini razlog zašto je još u životu", otkrila je Keti Kram.
U poslednjoj fazi života, borbu je nastavio u jednoj klinici u Meksiku, gde je imao velike problem sa disanjem, ali je i tada širio optimizam svima oko sebe. "Tri dana pred smrt, videla sam ga prvi put uplašenog. Nije mogao da dođe do daha. Videla sam kako se muči i počela sam da plačem. Odjednom sam osetila njegovu ruku kako me teši. Kasnije tog dana, konačno sam ga pitala da li mu misli o smrti padaju na pamet, ali on nije mislio da će umreti od ovoga. Samo je uzeo moju ruku i rekao - Ne brini za mene, neću umreti", rekla je njegova verenica.
Tagl je preminuo u subotu, 30. avgusta 1986. u meksičkom gradu Tihuani, zbog problema sa disanjem u snu. Iako se godinama borio, njegovi najbliži su ipak ostali u šoku kada su saznali, jer ih je ubedio da će se boriti sa ovim do kraja i da će pobediti. "Znam da je hteo da ostvari više u životu i iako ne mislim da je osećao strah od smrti. Nisam sigurna da je prihvatio to šta će mu se desiti. Da je bio budan, siguran sam da bi se borio. Niko ko ga je poznavao nikad neće zaboraviti kako se samo borio", rekla je njegova devojka.
Taglov trener u Džajantsima Bil Parsels (81) i dalje živo pamti njihov poslednji susret, koji se dogodio tokom leta 1986, neposredno pre smrti igrača. Sedeo je u kancelariji, a sekretarica mu je najavila posetu. Tagl je ušao u tamnom odelu, u uglancanim cipelama i sa braon torbom. Seo je pred trenera, stavio torbu na njegov sto, izvadio šampanjac i rekao: "Treneru, hajde da popijemo. Ne mislim da ću te opet videti. Samo hoću da ti zahvalim na svemu".
Parsels sada ima 81 godinu i to je jedna od najtežih stvari koju je doživeo u životu. "Nije mnogo ljudi znalo za njega, bio je hrabar. Imao je kvalitete koje niste mogli da vidite. Bio mi je inspiracija, jer biste gledali njega i uvek se pitali - da li biste i vi u njegovoj situaciji imali takav stav 'Hajde da popijemo piće'? I dalje mogu da vidim njegove oči. Sve to kao da je bilo juče. Tih nekoliko poslednjih minuta koje sam proveo sa njim su zaista jedno od najsnažnijih iskustava koje sam doživeo u životu. Zaista je tako", rekao je Parsels.
U znak sećanja na Tagla, Njujork Džajantsi nosili su njegov broj "38" na kacigama kroz sezonu 1986/87, u kojoj su postali šampioni. O njemu je snimljen i popularni dokumentarac "Nebitni Div" ("The Irrelevant Giant"), u kojem je ispričana priča o velikom borcu, neustrašivom Džonu Taglu.