Godinama ne štima u tom timu, a često ih je baš Srbija izbacivala sa takmičenja.
Košarkaška reprezentacija Hrvatske počela je svoja takmičenja devedesetih vrlo uspešno, a onda su sišli sa postolja na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine.
Od tada ih nema kada se dele medalje, a o tome je pričao i dugogodišnji plejmejker nacionalnog tima Marko Popović.
"Reprezentacija je bolno iskustvo, ponosno i bolno, s dečačkim gresima, 'pljuvanjem' po igračima, velikim očekivanjima pre svakog velikog takmičenja… Za javnost su uvek igrači bili krivci. Dan-danas su ti igrači ostali krivci. Niko ne spominje selekcije i način na koji se gubilo. Mene najviše boli to što neki treneri nisu stali iza svojih igrača u svih tih deset godina, koliko sam ja bio svjedokom i akterom događanja. Bilo je i puno nekorektnosti prema Nikoli Vujčiću, Roku Ukiću, Nikši Prkačinu, Zoranu Planiniću, Anti Tomiću", ispričao je on za tportal.
Popović je i na svojoj koži osetio neke nekorektnosti, ali o tome nije želeo da priča u detalje.
"I ja sam imao neke frustracije, osetio sam nekorektnost na svojoj koži. Zabolelo me to što sam napravio grešku, po svima krucijalnu, ali neću o tome da govorim. Poenta je u tome da nisam dobio nikakvu podršku nakon toga, a bio sam mlad igrač. Danas gledam s ljudske strane šta bih ja uradio kao trener, jer ono što je mene zabolelo, ne bih želeo da nekog drugog boli. Kakvi god da smo bili u tom trenutku, uvek smo bili nadomak polufinala i zapinjali na tim četvrtfinalima. Naša silna 'neuspešna' četvrtfinala uspeh su u odnosu na današnje stanje u hrvatskoj reprezentaciji", dodao je on.
Podsetio se i duela sa tadašnjim reprezentacijama Litvanije, Francuske, Španije i Srbije, koje su po njemu bile mnogo jače nego sadašnje nacionalne selekcije.
"Činjenica je da smo tada igrali protiv najbolje Litvanije ikada te Francuske, Španije i Srbije u najboljim izdanjima. Danas se kvalitet raspršio na više država i više nema izrazitog favorita, a tada je to bilo puno naglašenije. Žalim za tim uspehom koji nam svima nedostaje, ali opet, svi ti neuspesi formirali su me kao čovjeka i ne bih nikad promenio ništa u svojoj karijeri. Nas su upoređivali s reprezentacijom koja je harala do 1995., današnju reprezentaciju s nama. Naš je mentalitet čudan. Kod nas je merilo takvo da ako smo drugi na Olimpijadi, odmah moramo biti prvi u Europi. Ako nisi prvi, zadnji si. Kada smo uzeli bronzu na Svjetskom u Torontu, ljudi nisu baš bili zadovoljni. Nisu bili zadovoljni ni bronzom u Ateni 1995. godine. A od tada nismo osvojili ništa", zaključio je on.