Goran Grbović, bivši srpski košarkaš i jugoslovenski reprezentativac za Kurir je ispričao svoju životnu priču a ovo je jedan od najtežih trenutaka kada se borio za život..
"Kao mlad odlučio sam da budem lav, da budem na vrhu lanca ishrane. Mi kraće živimo, pod velikim smo stresovima. Ta odluka nosi totalno poništavanje i nepoznavanje realnog sistema života. Kad me pitaju za Partizan, kao pauzirao si godinu dana. Pa, pauzirao bih i dvije, i tri! Jer sam kao klinac imao cilj da igram za taj klub. Meni je Partizan bio sve, mi žrtvujemo socijalni život, prve ljubavi, brakove...
Mene je koštalo dva braka, posledice su se osjećale i kasnije. Izgubiš i onaj pravi kontakt sa djecom, nije to više zajednica. Partner ne može da te razumije i uvijek je tvoja krivica, na kraju i jeste. U takvom predatorskom sistemu se hraniš energijom ljudi oko sebe, a kada se hraniš energijom partnera, to je pakao. Pa se onda lako skrene u drogu, alkohol, pogrešno druženje, kupovinu prijatelja... Sve to pretvaraš u nuklearnu energiju kojom juriš nešto što više ne možeš da imaš. Kad igram basket, u glavi i dalje mogu da zakucam, ali zapravo ne mogu. I kad sve to prođe i ti ispraviš neke stvari, jako teško to možeš djeci da objasniš.
Strašno volim da pecam. Bili smo moj drug i ja na Dunavu, na istom mjestu na kome je on prije pet godina imao infarkt. To je doktor Miša Kešelj, inače stric Marka Kešelja. I dobijem i ja infarkt u čamcu nasred rijeke. Nedelja je bila. Srećom, meni auto kod kineskog mosta. Miša je odmah prepoznao šta je, krenemo ka obali, ja već ne mogu da izdržim, prošlo je preko sat vremena, srce počinje da truli. I dođem u Urgentni centar, priključe me na monitoring, tu dobijem srčani udar...
Umrem! Klinička smrt, razumiješ? Oni me reanimiraju i vrate me posle nešto više od minuta. Odmah treba da idem na koronografiju, onaj defibrilator ostao između mojih nogu i onda drugi udar, još teži... I opet reanimacija i vratim se sam praktično...
Kako? Pa čudna je priča. Žena moja tada je bila u Turskoj, otišla je u petak sa svojim klincem tamo. I u nedelju se sve to desi. I sad je ovo možda filozofija, ali kad god smo po nevremenu Miša i ja prelazili rijeku, šalili smo se kako ćemo da izginemo. A on je kao pasionirani ribolovac uvijek govorio: „Pa je l’ ima neka bolja smrt?“ I sjetim se ja toga dok me boli u grudima, u čamcu. „Riknuću na rijeci“, kažem mu usred infarkta, a on opet: „A je l’ ima nešto bolje?!“ Sjajan tip. I tako simbolično kada mreš ti prelaziš rijeku, ali ja tog dana nisam imao da platim skeledžiju. Spasli su me ti ljudi, svaka im čast.
Nisam htio da zovem djecu odmah da se ne potresu, nego sam zvao suprugu, kažem da imam infarkt, a ona misli da se zezam. I desi se da stignemo u Urgentni centar, oni me priključe na monitoring, a veza na telefonu sve vrijeme uključena, pošto mi je rekla da ne prekidam. I u trenutku kad sam joj rekao „Dobro“, strefi me srčani udar. I ona sluša kako me reanimiraju, sluša elektrošokove. Bum, bum, bum! I tu te šamaraju, to je jednostavno tako, ta sestra Olja, koja te uzjaše, vuče te za uši, vrišti: „Nemoj sad da mi zaspiš!“ I onda mi stave stent i gotovo.
A ta prostorija, taj spas, nekih je sedam metara daleko, ali treba ih preći. Zamisli koji je to stres za nju bio kad je slušala. Nisam plašljiv čovjek, na kraju tunela je mrak. I kažem sebi koliko sam imao sreću da mogu da se oprostim od nekog, a neko nema ni to. Jeste morbidno, ali ako treba da bude smrt, neka bude na mjestu koje mnogo volim. Nije me to ništa promijenilo, bitan mi je kvalitet života, ne kvantitet. Jer kad živiš kao lav, jedino mlađi lav može da te otjera.", rekao je Grbović za Kurir.