Posle sramote u sredu, grešaka koje se ponavljaju i problema koji opstaju, izgovora više nema
Za analize uvek mora da postoji povod, ali nekad se može i sačekati, pogotovo kada je početak sezone u pitanju.
Tako su i najveći optimisti i najdarežljiviji prognozerimislili kada je u pitanju ova sezona KK Partizan, ali posle onakve blamaže kakva je viđena u sredu u Hali sportova, jasno je pa i najupornijem (zaslepljenijem) optimisti da stvari ne funkcionišu i da se nešto mora menjati.
Partizan je igrao protiv Burga, ekipe koja nije imala zajednički trening duže od dve nedelje i koja je nastupila bez prvog trenera.
Crno-beli u tom meču nisu vodili nijedan jedini sekund, primili su 57 poena u prvom poluvremenu i za to vreme imali 13 (!) izgubljenih lopti, a u drugom poluvremenu nijednom nije smanjio razliku ispod dvocifrene (najmanja je bila -11).
Da ne idemo previše u detalje, ali da izdvojimo statističke podatke da je, na primer, u drugoj četvrtini Burg šutirao 12/13, odnosno da je tad Partizan odbranio samo jedan napad. Kad smo kod napada, organizacija kod crno-belih kao da ne postoji, iako imaju dokazane igrače, u odbrani ne "čitaju" akcije protivnika, loše šutiraju, loše selektiraju šut, kao da misle da se utakmica dobija sama od sebe, niko na terenu zaista ne radi za poene i odbranu i previše olako shvataju utakmice.
Što je neshvatljivo, jer znamo sve te igrače od ranije i to je pokazatelj da u timu nešto debelo ne štima.
A posle meča je sve to izašlo na videlo. Vlado Šćepanović je rekao da igrači na terenu, zalaganjem treba da pokažu kako se voli klub, a ne na Instagramu ili u intervjuima. Isti ti igrači su posle utakmice pobegli od klupske televizije, jer nijedan od njih nije stao da prokomentariše meč.
Nema nevinih, ali da krenemo odozdo.
Ono što je Šćepanović rekao je istina, tu nemajte ni malo sumnje. Od odlaska "diktatora" Andree Trinkijerija, igrači su se malo raspustili u smislu da im luta fokus, da više razmišljaju o stvarima oko terena, nego o samom terenu.
Neki od njih govore o "ideji" Partizana ili drugim apstrakcijama, pokušavajući da zvuče poetski i filozofski (da li uspevaju – na vama je da procenite), imitirajući neke druge ljude iz istorije crno-belih, do te mere se unoseći u te samododeljene uloge da zaboravljaju da je njih osnovni posao – igranje košarke. A tu na terenu viđamo greške koje su nedopustive i neobjašnjive: gubljenje živih lopti, dodavanje lopte protivniku u ruke, lenje pasove, ignorisanje akcija, statičnost u napadu, nezagrađivanje skoka u odbrani… Ma, previše ih je.
Ne nabrajamo imena, jer nije to poenta, poenta je da ovaj tim ne liči na tim, kao i da ovaj sastav nema vođu, ni na terenu, ni van njega.
E, kad smo van njega, po komandnoj odgovornosti sve to ide na dušu Šćepanovića. On je igračka legenda Partizana, čovek na mestu, bez mrlje u karijeri, bez ikakvih skandala van terena, moralan i častan čovek koji svakoga može da pogleda u oči.
Ali, problem je i što nijedna od tih osobina ne garantuje uspešno trenersko zvanje. Prosto, ako igrači rade šta hoće, kriv je trener, nema tu druge opcije, nije ovo NBA.U obraćanju medijima posle utakmice, Šćepanović je rekao "ako budem tu za sledeću utakmicu, staću iza igrača". To možemo da tumačimo u najmanju ruku kao i da je on svestan problema koji postoji.
I na kraju, odgovorna je i uprava. Ako igrači moraju da se ponašaju profesionalno i odgovorno, kao i svako ko je pod ugovorom, ako trener mora da "zategne" tu ekipu i uskladi je i dovede je u red, onda je na upravi da postavi kapetana te lađe, koji će da je postavi na pravi kurs.
A to se ove sezone ne dešava. I za to teško da ima objašnjenja.
Ako nekom do tada nije bilo jasno, prethodne skoro dve sezone odagnale su sve sumnje – sve kreće od trenera. Znaju bolje nego iko u Partizanu o prgavoj naravi i karakteru Andree Trinkijerija, ali je valjda svima jasno da to uopšte nije bitno. Bitno je samo da tim ima rezultate, a onda i igru i karakter.
Sad, naravno, drvlje i kamenje navijača svalilo se na predsednika Ostoju Mijailovića i ne bez razloga. Ali, ne zaboravimo i da Partizan ima sportski sektor, ima sportskog direktora, ljude sa imenom, prezimenom i velikim pedigreom u košarci.
Kad je u pitanju najveća mana Mijailovića, to svakako nije što se on ne razume toliko u košarku, to i nije posao predsednika, već što tražeći savet o košarci ne zna čiji da posluša od (razumljivo i normalno) brojnih mišljenja o Partizanu silnih legendi, ljubitelja i prijatelja kluba.
Na sve to treba dodati i objektivne faktore, tipa finansija u doba pandemije, praznu halu, nemanje prihoda od karata, što je bio značajan udeo u zaradi Partizana.
Na kraju, da pomenemo da se nešto dešava u Humskoj. Šuška se da tim želi da se oslobodi dvojice igrača (Stefan Janković i Brajan Angola) da bi se rasteretio budžet, a sigurno će se pričati i o statusu Šćepanovića.
Nešto mora da se menja. Šta tačno – ne bismo da nagađamo. Svako ko to zna, sigurno ne piše za bilo koju publikaciju, već zarađuje mnogo veći novac na izvršnim funkcijama u košarkaškim klubovima.
Ono što vam možemo reći je da ovog četvrtka pre podne niko ne odgovara na telefonske pozive u Partizanu…
Crno-beli već u subotu idu u goste Igokei. Do tada bi trebalo (valjalo) da saznamo nešto više.