Njegov alter ego, Džimi Bakets, će uraditi sve na terenu za pobedu. U životu je pobedio najcrnje prognoze. Postao je zvezda NBA lige. Možda će postati i šampion. Ovo je priča o Džimiju Batleru.
Deca često žele da ostanu sama kod kuće i oslobode se roditelja. Zabavno je, ali samo dok kratko traje. Neka deca, u Americi najčešće afroamerička, odrastaju bez oca. Odrastaju sa majkama koje često rade nekoliko poslova kako bi ih izvele na pravi put. I bilo bi dobro da je Džimi imao takvu majku, ali nije. Doživeo je poniženje, odbacivanje i šikaniranje koje je uticalo na njega da u tom smislu da je srušio sve loše prognoze koje su mu nabacivane godinama.
Džimi je sada elitni NBA igrač. Velika zvezda i vrlo moguće član Kuće slavnih. Mogu mu prebacivati i pisati svašta o njemu, ali jedna je istina, da u Batleru živi borbeni pas koji ne preza ni od čega, ni od koga i koji ruše sve pred sobom. I tog psa samo jedna stvar izuzetno nervira - Kada se detaljiše o njegovom teškom detinjstvu iz paradigme sažaljenja. Ne želi da ga bilo ko žali, jer kaže da ima mnogo deca sa težim životnim putem od njegovog. On se za svoj izborio i pokazao da se sve može.
Džimi je rođen u malenom Tombalu, koji spada po okrilje Hjustona. Oca nikada nije upoznao, jer matori nije mario što je dobio malog Džimija. Majka ga je sa 13 godina izbacila na ulicu uz rečenicu: “Izlazi napolje i ne vraćaj se. Ne dopada mi se tvoj izgled”. Danas, Džimi je pronašao oca i gaji dobre odnose sa majkom, jer kako kaže, veruje u druge šanse koje se daju ljudima. Ostavljen sam sebi, da sa 13 godina pokuša da preživi, išao je od jedne do druge kuće svojih drugara, dok je nastavljao da igra košarku i jednako dobro uči u školi.
Danas njegova najbolji prijateli, Džordan Lesli (nekadašnji NFL igrač na poziciji hvatača), je izmenio u potpunosti tok života Džimija Batlera jednim postupkom. Jednog dana ga je pozvao svojoj kući na partiju video igara. Ljubav i poštovanje koje je tu dobio bilo je potpuno suprotno u odnosu na nepoželjni status u rođenoj kući ili mlakim prihvatanjem u raznim hraniteljskim porodicama. Pored već sedmoro dece, nije im smetalo da Džimi postane osmo dete. Mišel Lambert je postala njegova majka koju figurativno nije imao. Obećala je pred svima da će Džimi dobiti priliku da se oproba u koledž košarci.
Njegov san je bila košarka i volja da uspe je bila neverovatna. Uprkos tome i stravično mnogo rada u sali, bio je samo prosečan igrač. Rangiran je kao 72. prospekt u Teksasu, što nije nikako bilo dovoljno za koledž košarku. Koledži su tražili da budete u prvih 20, uz sitna tolerisanja, ali je kao što vidite Džimi je bio daleko od toga. Probao je na Tajler Junior koledžu, gde je napravio ekstraordinarni zaokret u kome je pokazao da ima veliko srce. Posle jedne sezone među Apačima, Baz Vilijams je pozvao Džimija na Market.
Prva sezona je bila tiha u kojoj je Džimi znojio majice i dresove dokazujući da je njegovo mesto u prvoj petorci. Trener Baz je bio prava očinska figura za Džimija. Znajući za njegovu prošlost, ali bez sažaljenja nad Batlerovom sudbinom, Baz je bio oštar prema Džimiju tražeći od njega više od maksimuma. Batlera je frustriralo što je od početka do kraja koledža ostao među solidnim igračima. Na poslednjoj godini, koja je bila najuspešnija, zaigrao je sa Džejem Krauderom, sa kojim sada deli svlačionicu u Majamiju.
Trener Baz je značajno učestovao u tome što je Batler biran od strane Bulsa na kraju prve runde. Sam je obavio razgovore sa predstavnicima Seltiksa, Klipersa i Bulsa, ali su samo Bulsi želeli da daju šansu momku koji osim neverovatne radne etike nije imao mnogo da ponudi u odnosu na druge opcije sa koledža. Praktične je Buz prodao Batlera po dosta skupoj ceni. Bulsi su ga uzeli, iako realno nisu imali preteranu potrebu za igračem takvog kalibra, što pokazuje ruki sezona u kojoj je beležeio više nego skromne brojke.
Kockice su se možda prvi put složile u životu, za Džimija. Posle jedne od odličnih sezona Bulsa, u eri prajm tajma Derika Rouza, prva zvezda tima i najmlađi MVP lige doživeo je povredu koja će kasnije napraviti senku tog igrača. Džimi je od sredine sezone dobijao sve više šansi od Tibodoa i kada god bi dobio više od 30 minuta u igri beležio bi spektakularne partije. Sofmor sezona je bila from rags to riches priča za Džimija Batlera i on nije mislio da stane. Želeo da je postane novi lider Bulsa. U plejofu je pokazao od kog materijala je napravljen, kada je u porazu od Majamija u polufinalu istoka bio najbolji igrač Bulsa, šutirajući čak 42% za tri poena. Inače je tada igrao upravo protiv Lebrona koji je činio tadašnju veliku trojku Majamija.
Rouz je po povratku trebao biti onaj stari, ali zapravo to nikada više nije bio. Džimi je video svoju šansu da postane novi lider Bulsa. Upravo to je samo i tražio, šansu. Posle odlične predstave u plejofu, nije bilo druge nego da ga Tibs smesti u prvu petorku koju su tada činili iskusni šampion Po Gasol, Deng, Rouz i Danlivi junior. Batler je opet u polufinalu išao na Džejmsa koji se tek vratio u Klivlend. Može se reći da je Lebron tradicionalno neugodan za Džimija, ali evo brzo prilike da Batler popravi učinak.
Godinu za godinu, Batler je ostajao lider Bulsa, ali je povreda Rouza značajno promenila planove i uprava je posegnula za merom potpunom rebildinga tima. Ona je značila odlazak Batlera. Tu se ponovo pojavio Tibodo koji je želeo da svojim prvim zvezdama, Taunsu i Viginsu, dovede mentora koji bi ih napravio boljim nego što jesu. Klesan rukom sudbine, Batler je trebao da bude idealan za mladi tim Vulvsa. Punih 13 sezona, Vukovi su bili bez pozitivnog skora i naravno plejofa. Era Garneta davno je prošla, a Tibodo je pravi neki novi uspešan tim.
Tibodo je napravio male Bulse, jer su tu bili Gibson i Rouz, ali je alfa mužjak u liku Batlera ponovo bio lider. Koliko god perspektivni bili, Taus, a posebno Vigins su previše bili mekani za Batlera. Vulvsi jesu došli do plejofa gde ih je lako izbacio Hjuston, ali su sezona i plejof bili nebo i zemlja, gledajući igru i odnose na terenu. Batler se pozivao na manjak profesionalizma kod mladih zvezda, pa iako ga je Tibodo pozivao na strpljenje, Džimi nije želeo da njegov prajm prođe u čekanju da neko drugi dođe do svog prajma. On je svoju datu šansu želeo potpuno da iskoristi.
Posle serije problematičnih događaja, neko će reći egoističnih ispada Batlera, u novom trejdu je Minesotu zamenio gradom bratske ljubavi, Filadelfijom. Prethodno je u Minesoti izbegavao treninge i poručio Skotu Lejdenu: “J**** vam trebam ovde!” Ako se vratite malo unazad, saznaćete da je Džimi isto to radio na Marketu, ali je razlog bio isključivo taj što je toliko jako takmičarski nastrojen da ne trpi nikakvo opuštanje. Trenere Baz je to sankcionisao “poenima” koji su značili manjak minuta za Džimija, ali je on tada još uvek bio prosečan igrač koji treba da se dokaže, dok je u Minesoti već bio All star sa milionskih ugovorom i statusom velike zvezde NBA lige.
Džimi je tada bio brutalno iskren prema novinarki ESPN-a kada je rekao da je tačno da je tako postupio na treningu, ali je i detaljno obrazložio zašto. Tauns je u jednom momentu rekao kako je jedna od akcija previše laka, da bi mu Džimi odgovorio da to isto proba dok ga on čuva. Tauns bi svaki put dodao loptu, iako je mogao da proba da napravi proboj ka reketu. Džimi ga je ohrabrivao, ali bi KET svakog puta odustao. Revoltiran takvim ponašanjem, Džimi je reagovao.
“Ja nisam najtalentovaniji. Ko je najtalentovaniji? Ket. Ko je najdarovitji? Vig. Vigs ima velike ruke, najviše skače najbržije. Ket je najtalentovaniji centar lige, ima ogroman raspon ruku, ima finese, ima šut. A ja? Ja nemam to što imaju oni, ali ko igra najžešće? Ja. Ja svakog dana idem do ivice i preskačem je. To je ono što ja radim. Svakog božijeg dana. To je ono što sam ja. To tražim od drugih.”
Akcije su govorile više od reči i tako je Batler otišao daleko od Minesote, pod optužbom da kvari hemiju u timu koja nije ni postojala. Kada se pridružio “Procesu” trebao je da pokaže da nije “loš lider” i kancer u ekipi. To je bila etiketa koja mu je nalepljena od strane javnosti i pojedinih menadžera. Daleko od toga, jer kada bi ušli u svlačionicu skoro svi bi vam rekli da je upravo Džimi taj pored koga žele da igraju. On je rođeni lider koji je kroz sve nedaće u mladosti isklesao svoju autentičnu figuru koja je autoritet na terenu.
U Fili se vratio korak nazad kada govorimo o učinku, jer je imao pored sebe dominatnog Embida i Tobajasa Herisa koji je uzimao svaki šut koji bi mu se otvorio. Džimi je, to se dosta zaboravlja, elitni odbrambeni igrač (sam izbor u defanzivne petorke govori u prilog tome). U svakom timu u kome je igrao je bio među dva najbolje defanzivca, od Bulsa, pa do Majamija. U Fili su Kovington i on bili najbolji defanzivci na lopti i bez nje. Odlično je pokrivao zonu i do perfekcije razumeo defanzivne kretnje, te trenutak za udvajanje i pomoć. Koliko god obarali ofanzivne karakteristike Batlera, niko ni nikada ne može osporiti kompletnost u oba pravca.
U seriji protiv Reptorsa, koji će kasnije postati šampioni po prvi put u kratkoj istoriji, Batlera je jedna lopta delila od finala Istoka protiv Baksa. Jedna lopta koju je uz svu naklonost fortune ubacio Kavaj Lenard u već legendarnom padu i čekanju u čučnju da se uz migoljenje nekako ušunja u koš. Džimi je bio najbolji pojedinac ove serije. I to je Džimi. Ne gura se osim onda kada ne vidi da je potreban saigračima. Onda bez pogovora preuzima odgovornost na svoja leđa i tu njegova neustrašivost igra ulogu - Džimi Bakets.
Filadelfija je verovatno povukla jedan od poteza za kojim upravo sada žali i žaliće, kada su putem sign and trade poslali Džimija pravo u ruke čoveku koji upravo vreba takve igrače. U pitanju je niko drugi do Pet Rajli. Džimi je kao prototip igrača iz kulture Majami Hita koju je uveo Rajli. Igrač koji će se “potući” na treningu, koji će nekoliko puta oznojiti istu majicu, koji će ubaciti ko zna koliko puta loptu u koš i neće mu biti dovoljno, jer uvek želi više. Rajli je tražio ono što je želeo, a dobio je sve u Džimiju. U timu sa dva anonimusa i belim momkom koga navijači nisu želeli kao pika, uz prežaljenog Dragića i zaboravljenog Adebaja, Džimi je potpuno probudio pospanu družinu koju je liderski doveo do finala lige. Kako on kaže, to nikada ne uradite sami, jer imate još 11 momaka pored vas koji naporno rade da bi pobeđivali. Ali svima je jasno da bi sve to bilo negde daleko, nedokučivo, da nije bilo Džimija.
Kako je Judonis Hazlem, već maskota Majami Hita, rekao: “Ako ga stavite u kavez sa mačkama, on će početi da prede. Ako ga stavite u boks sa gomilom borbenih pasa, osećaće se kao kod kuće”.
Hazlem je ovde možda i najbolje opisao karakter Džimija Batlera. Danas Džimi u Adebaju vidi ono što je video kod sebe u mlađim danima. Na drugoj strani, Bem kaže da je veliko pitanje da li bi se ovako razvio da nije bilo Batlera koji ga je svaki dan gurao preko ivice mogućnosti i granica koje je Bem postavio sebi. Zahvalnost za razvoj drugih se takođe može pripisati Džimiji uz prihvatanje dobro poznate kulture Majamija, koju je Rajli postavio. Kao što rekoh, Batler je prototip kroz koji se jasno oslikavaju zamisli Rajlija.
Danas se Majami nalazi u finalu lige. Tamo će igrati sa Lebronovim Lejkersima i to će biti novi duel starih poznanika. Džimi je u najboljim godinama, dok za Lebrona i dalje ne znamo koje su to najbolje godine, jer Kralj igra kao godine stoje. Ovo je, ako se ne varam, prvi put da se u finalu sastaju dva tima koji sezonu pre nisu igrali plejof, a sada igraju finale lige (neka me ispravi neko ako grešim).
Džimi nikome ništa ne želi da dokazuje, niti ga je briga šta neko misli. On će igrati svoju igru. igraće za tim, za navijače Majamija, ali pre svega za saigrače koji su dali krv, znoj i energiju da stignu ovde gde su danas. Jako mali broj ljudi je video Majami u finalu, osim oni koji su u njima prepoznali borbenost i neustrašivost pitbula. Grizli su, zaključavajući čeljust, bez namere da popuste. Do sada nije bilo ekipe koja ih je do kraja izmorila, uvek su oni bili ti koji umaraju i zadaju udarce. Posebno oni Džimijevi, iz okreta i pljas, koš bez koske.
Sada ih čeka najteži protivnik, ali bolje da kažem da za Džimija ne postoji nepremostiva prepreka, jer sve što je bilo teško on je savladao. Sada pored sebe ima gomilu momaka koji misle kao on, koji rade kao on i koji su spremni da poginu za tim, kao on. Kada to imate naspram sebe, onda sve projekcije, analize i pretpostavke padaju u vodu. Važno je samo ono što će se desiti na terenu. Lebron je već ostajao bez titula u finalu, zna kako to ide. Džimi Bakets je tu gde je želeo da bude i ne misli da odstupi ni pedalj. Tu je i Pet Rajli, ne zaboravite. Go, Miami!