Leva ruka koja je mnogima donela glavobolju. Šut koji nije bio toliko lep za oko, ali bi pogađao koš kao da postoji neki snajper u oku. Jedan od najboljih šutera NBA lige, a istovremeno potcenjeni as koji nikada nije dobio potpune zasluge za svoje igre.
Nije bilo popularno 90tih da ti jedan od omiljenih igrača bude beli momak, levoruk, bez posebnih fizikalija, koji pre bira sigurno polaganje, nego zakucavanje. Eto, nekako sam uvek birao te potcenjene igrače, među kojima je i Malin. Šutiram desnom rukom, ali tokom detinjstva sam imao te periode kada bi bar bacanja pokušavao da izvodim levom rukom, sve po uzoru na Krisa.
On je, bar za mene, bio esencija lepote čistog šuta. Onako kako te treneri uče, da uvek gledaš koš, da uvek budeš rukom na lopti, kako bi predstavljao konstantnu opasnost. Sve to sam video u Malinu, koji mi je po svemu bio bliži, nego na primer Skoti Pipen. Kad možeš, bar donekle, da oponašaš igrača on ti svakako bude bliži. “Pridrži mi ovo pivo, da završim nešto”, izađe i ubaci 30 poena. To je bio Malin.
Da sam uspeo da prepoznam svu lepotu igre Krisa Malina, dobijena je u neku ruku potvrda koja je stigla od preteče “point forward” pozicije, Medžika Džonsona. Džonson, koji je bio saigrač sa Krisom, u originalnoj “Dream Team” postavi, znao je da proceni ko valja, a ko ne valja. Iz tog saznanja, rekao je sledeće...
“Kada je Bog pravio košarkaša, on je iskovao Krisa Malina i rekao evo ga košarkaš” - Medžik Džonson
To je bilo dovoljno da ti kaže o kakvom igraču se zapravo radilo. Ako bih danas birao igrača koji će iz igre da mi donese bogatstvo jednim pokušajem, verovatno bih birao Malina. Kod njega je sve to izgledalo lagano, čak i kad bi izvodio popularne cirkuske šuteve. Iako po delovanju spor, to što niste mogli da predvidite njegove poteze je bila njegova snaga.
Još davne '63 zaplakao je mali Irac u familiji Malin. Iako Boston, Pitsburg i Filadelfija prednjače po procentu irskih porodica, porodica Malin je rasla u Bruklinu, Njujork. Po tradiciji bili su jako vezani. Pored Krisa tu je bilo još troje braće i svi su spavali u istoj sobi. Otac Rod je bio zaljubljenik u košarku, pa je tako deci okačio tablu i obruč u dvorištu iza zgrade. Tu su mladi i prgavi Irci vežbali svoju disciplinu.
“To dvorište je bio pravi ring. Borba na život i smrt”, rekao je najmlađi od braće Malin. “Svi su voleli da dolaze iza zgrade i igraju, iako bi izlazili krvavi odatle. To su bile prilično legendarne utakmice za naš kraj.”
Najuspešniji među njima je junak današnje priče. Bruklin je postao previše mali za četvoricu “gladnih” Malina, pa je tako najbolji među njima rivale počeo da traži u Bronksu i Kvinsu. Ali bi uvek ciljao kvartove sa najboljim basketom, a to su oni gde su bili mladi afroamerikanci. I sad zamislite jednog bledog lika, sa frizurom kao da dolazi iz pop benda, kako staje na teren preko puta atletsk superiornog crnog dečaka.
Njegovo odrastanje je donekle podsećalo na film “Belci ne umeju da skaču”. Zašto? Jer je njegov partner u basketu 2 na 2 bio niko drugi do Mario Eli. Koliko je Malin imao očekivanu karijeru, toliko njegov nerazdvojni partner nije, jer je za razliku od Krisa, Mario biran tek u sedmoj rundi i to kao 160. pik. Na istom draftu je biran i Malin, a inače za ovaj draft su optuživali Dejvida Šterna da je namestio da prvi pik ide “njegovim” Niksima (Štern rođen i umro u Njujorku) koji su uzeli Peta Juinga.
“Kris je jako voleo da igra svuda do Njujorku. Našli bi se na stanici i metroom obilazili terene. Ako bi došao u pogrešan kraj, dobio bi jednu šansuda dobiješ prvu utakmicu. To je bila karta za ulazak sledećeg puta. Mi smo zbog Krisa ulazili svuda. Dobio je poštovanje svih tih lokalnih zvezda. Čuo sam ih nakon mečeva da govore, ‘Ćoveče, ovaj stvarno zna da igra’.” - Mario Eli
Malin se kao mali ugledao na heroje Niksa, pre svega Volta Frejžera iz zlatne ere tima iz Velike jabuke. Seltiksi su mu bili bliski zbog simbolike i povezanosti sa Irskom, pa je tako gledajući zelene iz Bostona, zavoleo Džona Havličeka i tako je došla potreba da oblači dres sa brojem 17. Gledajući sve te zvezde, znao je da mu nedostaje mnogo da bi došao do njihove slave i mesta među gomilom zvezda i zvezdica na NBA nebu.
Trenirao bi kao lud. Narezao je ključeve od lokalne sale kako bi trenirao kad god mu se ukaže prilika. Eli bi mu bio partner tokom dana, ali bi i tada više dodavao lopte, nego što bi, kao Kris, prolio litre znoja da dođe do savršenog šuta. Eli jeste došao do tri titule, ali je Kris svojim znojem došao do statusa mega zvezde, bar za nas koji cenimo takve igrače. I tako je obično ostajao usamljen u kasnim sesijama, kada bi iz 10 sati naveče ulazio u salu i trošio sate kako bi brusio elemente igre.
Prve dve godine proveo je u Power Memorial akademiji, zajedno sa svojim nerazdvojim prijateljem, da bi poslednje dve završio na Xaverian srednjoj školi. Iako ja narastao od malog, žgoljavog, ali prgavog klinca do prihvatljive visine od 184 santimetra, pratila ga je reputacija nedovoljno atletski spremnog i previše sporog igrača za ozbiljnu koledž košarku. I stvarno bi stekli takav utisak kada bi ga videli pre nego što kroči na teren.
Prvim udarcem lopte o parket, utisak bi se skroz promenio. Malinov mozak na terenu je bilo nešto što niste viđali do tada. U deliću sekunde bi pravio najbolje moguće odluke u nadasve čudnim i može se reći bezizlaznim situacijama. Njegova inteligencija na terenu je bila njegovo najjače oružje.
“Način na koji je on video igru je dar koji ne dolazi od trenera. Mi ne možemo to naučiti igrača. Sa tim se ili rodiš ili ne rodiš. To dolazi od onog odozgo. To je dar od boga”, rekao je Džek Alezi, Malinov trener sa Xaviana.
Vrlo brzo je pokazao da sa njim nema preterane šale, kada je sa svojom drugom školom osvojio državno prvenstvo, predvodeći ekipu u gotovo svim parametrima igre. Zgazio je sve kritike kada je dobio prestižnu nagradu “Mr. Basketball”. Više nije bilo dileme da li može ozbiljno da zagazi u vode najbolje koledž košarke. Malin je imao pozive mnogih prestižnih koledža, pre svega Djuka koji je u njemu video igrača koji može da vodi “Plave đavole” do titule. Iako su se svim silama trudili da ga privole na dolazak, Malin je posle dugo mozganja odlučio je da ode samo 20 kilometara dalje, u Kvins. Tamo ga je čekao stari poznanik i član Kuće slavnih, Lu Karneseka.
Legenda koledža Sent Džon, koji danas ima 95 godina i broji ih dalje, iskoristio je svoje dugogodišnje poznanstvo sa Krisom kako bi ga ubedio da dođe u komšiluk. Ubeđivanje nije dugo trajalo, jer je imao dva keca u rukavu. Prvi je bio taj što se trener Karneseka pratio Krisa još od 10te godine života i prvog košarkaškog kampa. Drugi je bio taj što ostaje na svom terenu i kvalitetnom koledž programu, gde će dobiti pravu šansu da se dokaže.
Igrajući za koledž, Lu bi ih vodio na utakmice Niksa, ali ne samo to. Dobili su priliku da kroče na parket košarkaškog svetilišta, Medison Skver Garden. Kada je prvi put dotakao rukom parket, u njemu se probudio osećaj povezanosti sa najvećom košarkaškom pozornicom. Znao je da mora da uspe. Znao je da mora trčati po tom parketu. San se zvao dres Niksa. San se zvao postati jedna od legendi i postati besmrtan.
Obarajući rekorde na Sent Džonu, dugo je čekao da dođe do zapaženog učinka, da bi tek u poslednjoj sezoni na koledžu tu priliku dočekao. Ekipa je bila prva rangirana nacionalno, pre svega zbog zrele i liderske igre Malina, ali i podrške novopridošlog Voltera “Istine” Berija. Tu se obreo i Mark Džekson, sjajni NBA plej, dok je na centru kormilario kasnije član šampionskih Bulsa, Bil Venington.
Do tog polufinala '85, svaki put bi ispadali na samom početku doigravanja. Malin je te godine, uz pomoć pomenutih saigrača, vodio tim sve do finala. Jedan od omiljenih “sinova” Njujorka morao je da pruži ruku boljem, u ovom slučaju igračima Džordžtauna, predvođenim Petom Juingom, koji će kasnije obući dres koji je Malin sanjao. Lu Karneseka je čestitao Džonu Tompsonu (slava mu i neka počiva u miru) i time je napravljen najveći uspeh koledža.
“Prvu utakmicu koju je odigrao za nas, to je izgledalo kao da je već sto godina ovde. On je video akciju pre nego što bi bila odigrana. Igrao je košarku kao šah, uvek razmišljajući dva poteza unapred. On bi zamislio unapred sve u glavi i kreirao igru. Kada sam gledao njega, kao da sam gledao Džo DiMađija u centru igrališta”, - Lu Karneseka
Malin je sa koledža otišao uzdignuta čela. Osvojio je čak 18 priznanja tokom četiri godine, od čega čak trećinu u poslednjoj godini kada su stigli do polufinala NCAA. Nije ni čudo što je čuveni Majk Kržiževski dolazio u stan lično noseći buket cveća i bombonjeru, kako bi ubedio majku Eilin da pusti svog sina Krisa na Djuk.
Kris je oduvek voleo domaći teren. Domaću atmosferu. Morao je da se oseća kao u svojoj kući, među svojom porodicom. Jedan od primera bio je i odlazak tima posle svake utakmice u italijanski restoran “Dante”, koji je trener obožavao. Ceo tim bi se okupio za velikim stolom u dnu restorana, blizu zadnjih vrata. Lu bi bio na čelu stola, kao kum svojim igračima, dok bi Kris bio prvi do njega, njegov kapetan. Jeli su sicilijansku parmiđanu, koji bi kuvari krenuli da spremaju dva sata nakon utakmice, jer se tada očekivao dolazak glavnih gostiju.
“Kris Malin je Leri Bird. Reinkarnacija. Samo što nije visok 206, nego 200”, rekao je svojevremeno tvorac small ball košarke, Don “Neli” Nelson.
Kao koledž zvezda, Kris je sigurno očekivao da bude visoko pozicioniran na draftu. Znao je da sigurno neće otići u Boston, koji mu je bio prvi tim iza “rođenih” Niksa. Draft 85 i dan danas prati teorija zavere koja uključuje pokojnog Šterna i nameštanje koverte za Nikse. Rođeni njujorčanin, Dejvid Štern, bio je u centru pažnje time što je prva koverta od sedam koliko se izvlačilo, pripala Niksima. Tim je lutao i svi su videli tog prvog pika kao ruku spasa, što će se ispostaviti da jesu bili u pravu. Niksi su dobili Juinga, a Kris je morao da se zadovolji odlaskom u Golden Stejt Voriorse.
Išlo se od toga da je koverta sa logom Niksa bila deblja od svih ostalih, do toga da je bubanj tako namešten da se koverta sa logom Niksa toliko tumba da se ivica iskrivi. Najbolje procenite sami da li je bilo nameštanja ili ne, uglavnom kada je bilo jasno da prvi pik ide Niksima, Malin je pognute glave čekao draft. Znao je da sigurno neće biti prvi, jer je pored Juinga bilo još centara, a oni su tada bili u modi.
“Jedan od mojih prijatelja me je pitao, ‘Gde je dođavola to mesto?’ Ni ja nisam znao gde idem. Znao sam samo da idem mnogo daleko od Njujorka”, rekao je pošto je izabran od strane Golden Stejta koji je bio marginalan tim u to vreme. Uglavnom poznat po prolasku nekih poznatih igrača kao što je bio Bernard King, nezvanični kralj Njujorka ili lik se specijalnim imenom World B. Free.
Voriorsi su oberučke uhvatili poklon koji je stajao ispred njih. Ruki sezona je nekako i prošla, ali je služila Malinu da pokaže da može. I to je bilo najbitnije. Zapušiti usta potencijalnim kritičarima da je spor, da takvim šutem neće imati prostora u ligi i da svi mogu da ga limitiraju na mali broj poena. Ubacivao je poene, radio za ugovor, ali je iste te pare trošio da pokrije nostalgičnost za Njujorkom, iako je bio u sunčanoj Kaliforniji. Rekord je bio 1200 $ za mesec dana na troškove telefona.
Njegova buduća žena Liz, koja je igrala fudbal na koledžu, bila je zadužena da prati interno statistiku Malina i da mu referiše sve nakon utakmica. Mnogo nostalgije značilo je i mnogo neprospavanih noći, a spas je tražio u alkoholu, isto kao njegov otac i stric. U drugoj sezoni, mlađani Džordž Karl ih je u neku ruku preporodio, da bi se finalni preokret desio na kraju treće sezone kada u klub, kao operativac stiže upravo Don Nelson.
Nelson ga je suočio sa problemom po svom dolasku, kada je Malin propustio par treninga što nikako nije bila njegova odlika, jer je oduvek bio nenormalan radnik. Nabacio je jedno 15 kilograma viška, bazdio je na alkohol, ali nikada nije napravio ni najmanji problem. Iz tog razloga je smatrao da nema problem, iako je on bio veliki kao slon.
Don Nelson ga je suspendovao, a sve zato da bi ga poslao na rehabilitaciju. Drugi, ali bolje reći treći otac Krisa Malina, učinio mu je veliku uslugu i Kris je istakao mnogo puta da ne zna gde bi stigao i da li bi bilo šta postigao da nije bilo Dona Nelsona. Veliki treneri su upravo po tome jedinstveni. Oni brinu o igračima na terenu, ali mnogo više van terena. Malin je izvukao.
Prestao je da pije. Terapija je bila uspešna, jednako kao kod njegovog oca. Silne čašice alhokola zamenio je sa nezaustavljivim treningom. Ako je i preostalo nešto alkohola u njemu posle terapije, posle treninga nije ostalo ništa. Litre znoja su sve odnele sa sobom. Skinuo je sav višak kilograma koje je doneo kroz flaše, ali isto tako je staru Police frizuru zamenio vojničkom. Sa novom frizurom i starim-novim navikama, rođen je novi Kris Malin.
Don Nelson je uzeo obe funkcije u Voriorsima, zasukao rukave i šou je polako mogao da počne. Donoseći filozofiju koja je radila u Baksima, Nelson je isto počeo da primenjuje u Voriorsima, gde je već imao Malina kao univerzalca koji može skoro sve na terenu. Preporođeni Malin je skočio na skoro 27 poena u proseku. Odmah iza njega bio je mišićavi strelac Mič Ričmond, ruki sa Kanzas Stejta koji je već u prvoj sezoni postao ruki godine sa prosekom preko 22 poena po meču.
Preslikavanjem formacije koju je forsirao u Milvokiju, Nelson je dobro protresao zapadnu konferenciju. Iznenađujuće lako su dobili Džezere predvođene Melounom i Stoktonom u seriji koju je Malin odigrao maestralno i potvrdio da je vođa tima dobijen trajno. Period pod Nelsonom je bio najbolji individualni period u karijeri za Krisa Malina. Postao je deo čuvenom Run TMC, čija skraćenica je došla po uzoru na popularni rep bend tog vremena Run DMC. TMC su bili inicijali imena prve tri zvezde ekipe (Tim, Mič i Kris), gde je potonji bio najbolji.
Tim se menjao, ali je Kris ostajao veran Golden Stejtu. Prvo je otišao Ričmond u zamenu za talentovanog Bilija Ovensa, koji nije uradio ono što se od njega očekivalo. Onda je otišao Tim Hardavej, dežmekasti plej sa najbržim krosoverom u ligi, koji je lagano mogao da poteže sa koša na koš koliko je snage bilo u njegovim rukama. Moglo se reći kako se u Voriorsima menjalo sve, samo je Kris ostajao da sa trenerom čuva duh novog poimanja košarke.
Kada je puklo kod Nelsona od silnih eksperimenata i dovođenja, što igrača upitne spremnosti, kvaliteta i karaktera, nasledio ga je Adelman, ali je Malin i dalje ostajao stameno, potežući levicu kad god mu se ukazao milimetar prostora. Plejof nije video od odlaska Nelija, ali je uspeo da “pobegne” na vreme, pre dolaska Karlesima kome je preseo boravak među Voriorsima (Latrel Sprivel mu je “nabacio” kragnu koja ga i dan danas svrbi na pomen prezimena Sprivel).
Kako je praktično celu karijeru posvetio Voriorsima, oni su mu se “odužili” tako što su ga trejdovali za perspektivnog Dampjera. Kris je otišao na jedino pravo mesto, ne računajući Nikse. Vratio se na Istok, što je za njega bila olakšavajuća okolnost. Druga okolnost je ta što je Pejserse, u koje je trejdovan, preuzeo niko drugi do Leri Bird, sa kojim je Malin i njegov stil igre upoređivan.
Tamo se ujedinio sa nekadašnjim saigračem sa Sent Džona, Markom Džeksonom, gde su obojica bili članovi prve petorke Pejsersa. Pejsersi su ofanzivno i defanzivno bili u samom vrhu lige, a Malin je sa svoje 34 godine imao značajan doprinos u tome. Sa Pejsersima je u tri godine doživeo sve ono što nije u prethodnih 12 godina sa Golden Stejtom. Igrao je dva finala konferencije od kojih su oba izgubili i finale lige u kome su poraženi od moćnih Lejkersa. Iako sa 36 godina u džepu, uspeo je da iznese još malo magije leve haubice.
Stavio je tačku na karijeru tamo gde je sve počelo, među Voriorsima. Ko bi rekao da će rođeni Njujorčanin, sa svojim jakim, lokalnim akcentom, toliko zavoleti grad na potpuno drugoj strani Amerike. Zahvalni za sve što je za njih učinio i vremena koje je proveo među Ratnicima, povukli su dres sa brojm 17. Sva takmičenja u kojima je nastupao za američku reprezentaciju završavao je sa zlatom oko vrata. Pet puta zaredom je biran na All star i četiri puta u najbolje petorke lige.
Iza njega su ostali neki od legendarnih duela, poput duela sa Medžikom ili Džordanom koje, ako niste, bi trebalo da pogledate na Youtubu. Snajper - to je nešto što prilično verno opisuje njegov šut. Ali inteligencija na terenu, to je bilo zaista nešto nestvarno. Limitiran fizikalijama, sve ono što je radio ima daleko veću posebnost od one koja mu je data. Sa manjkom visine i skočnosti, koristio je atribute kao što su oči na temenu, brze ruke i hiljade uzetih šuteva na treningu. Timi Hardavej kaže da je na jednom treningu šutirao otprilike sat vremena i nije promašio.
Ostaje pitanje na koje nikada nećemo dobiti odgovor - Šta bi bilo da je svoj prime imao negde daleko od Voriorsa koji su postali opskuran faktor u svom lutanju? Videli smo da je sa Indijanom, u veteranskim danima, postigao mnogo više timski nego u više od decenije u Bej oblasti. Jasno je jedino da on nije bio igrač perioda ili jedne filozofije košarke. Kris je lako mogao da upadne u svaki tim, svaku eru NBA lige i uvek bi se snašao. Iskopao bi svoj rov i borio se do iznemoglosti. Trčao bez lopte, izluđujući čuvare i hvatajući stotinku nepažnje kako bi ispalio milimetarski precizan šut u koš. Swoosh, čuli bi samo cepanje mrežice.
Danas može reći da se uradio sve, osim što nije obukao dres Niksa. Bio je čak i trener Sent Džona, ali se povukao zbog smrti starijeg brata koji je sa 58 godina preminuo od raka (otac je preminuo takođe od raka). Postao je veliki prijatelj sa Džordanom i Medžikom. Upravo su njih dvojica uticala dobrim delom da se “Mali” nađe na spisku originalnog Dream Teama. I jedna priča pred kraj boravka u Voriorsima.
Malin je bio povređen, a na bekovskim pozicijama su bili Timi Hardavej i Latrel Sprivel. Džordan se povukao prvi put i svratio je na trening Voriorsa. Kako su Malin i Džordan nosili isti broj obuće i opreme, Džordan je pozvao svog prijatelja da mu pozajmi opremu. Džordan se skinuo u opremu, bez zagrevanja je strpao 20 poena zaredom prvoj petorci Voriorsa i praktično ih sam pobedio. Tada je Malin bio siguran da se Džordan vraća.
"Belci ne umeju da skaču” - neki ne moraju ni da skaču. Ne moraju da budu brzi. Ne moraju da zakucavaju. Ne moraju da budu visoki. Dovoljno je da budu kao Kris Malin. Ali ono što moraju je da rade. Da budu spremni da ubace i hiljadu šuteva po treningu. Da treniraju nenormalno mnogo. Malin je živi dokaz da je talenat samo mali delić cele slagalice od koje dobijate gotovog košarkaša. Za onog najvećeg, besmrtnog treba nešto više. Kod Malina je to bio njegov neverovatni mozak.
“Košarka je igra crnih momaka i tako će zauvek biti”, rekao je Leri Bird. Malin je jedan u milion koji ruši ovu rečenicu. Timi Hardavej kaže da su ga zvali “Beli crnac”, iako mu je Manute Bol dao nadimak “Kreda” zbog jako svetlog tena. Ali to su potpuno drugačiji razlozi nadimaka. Zajedničko je da smo svi voleli tu levicu i osnove košarke koje je doveo do savršenstva.
“On je bio jedini beli igrač koji je potpuno razumeo uličnu košarku i koji je njene osnove koristio da unapredi NBA košarku”, rekao je Bili Gudvin. Ko se ne slaže sa ovom konstatacijom, taj teško da razume sve što je Malin uradio za košarku. Makar to da je pokazao klincima da ne moraju da skaču metar od zemlje, da imaju gomile mišića i budu munjevito brzi. Malin je pokazao da “inženjer” može biti vrhunski košarkaš.