Umoran kao pas, a spreman kao mačka, Sale je perifernim vidom primetio šta je Đofresa zamislio, neprirodno se, kao nikad do tada, izvijao u odrazu i podizao loptu uz grudi visoko iznad glave...
Aleksandar Đorđević imao je tog 16. aprila 1992. godine u Istanbulu osam sekundi za poslednji šut.
Za jedan, poslednji pokušaj da reši ne samo finalnu utakmicu Kupa šampiona, već i odredi celi jedno razdoblje započeto 47 godina ranije u Subotici, dok su topovi još odjekivali Sremom.
Slavno razdoblje jugoslovenske, evropske i svetske košarke, tokom kog su Sovjeti i Ameri dobili sebi ravnog, često i boljeg. Tokom kog je Evropa dobila svog mentora, majstora od kog će imati šta da nauči.
NADIE NORMAL HUBIERA SIDO CAPAZ DE LEVANTAR AQUELLO
Bežeći od novih odjeka topova ovim prostorima, Partizan je te sezone uveliko igrao kao domaćin u tišini Fuenlabrade, tišini koja je iz utakmice u utakmicu postajal sve bučnija, do tačke u kojoj je jedan srpski tim ispraćen iz predgrađa Madrida kao da je reč o trećem španski učesniku Fajnal-fora.
Neke stvari bile su jasne kao dan i pre nego što su Sale i Saša ubacili 43 poena Italijanima 14. aprila u prvom polufinalu.
Protivnik u finalu biće Španci. Druge šanse neće biti.
Danas, 28 godina kasnije, sećanje na najveći uspeh naše klupske košarke i jedno od najdramatičnijh finala Kupa šampiona, moderno nazvanog Evroliga, uglavnom se sve svodi na Saletovu trojku. S razlogom.
Međutim, Đorđević je najvažniji koš u karijeri svakog partizanovca počeo da daje dosta ranije.
U trenutku kada je Saša Danilović zaradio petu ličnu i napustio igru ostavivši drugovima 25 poena za završnicu, a Huventudov vođa i jedini nedostojni član idealne petorke turnira, Đordi Viljakampa, tražio rupe po uglovima terena, počeo je mali lični rat između dvojice najhrabrijih na terenu - Đorđevića i mlađeg od braće Đofresa.
Tomas je pozvao Saleta na crtu trojkom na 1:54 do kraja, koja je spustila tone i tone tereta na trenera debitanta, Željka Obradovića i njegov izkažnjavan tim sa izbačenim najboljim poenterom i još četvoricom ključnih igrača bez prava na ličnu. Pored Đorđevića, kulminaciju finalne utakmice sa četiri prekršaja dočekali su Slaviša Koprivica, Mlađan Šilobad i Ivica Dragutinović.
Ravno 40 sekundi kasnije, Sale je uzvratio Đofresi istom merom. Ponovo je bilo nerešeno, samo što je jedan od dvojice vanserijskih bekova smeo, a drugi nije smeo da igra odbranu. To Manuelu Saincu nije trebalo reći dva puta.
Bez obzira na to što tri godine stariji Đofresa, Rafa, nije imao promašaj tog dana, Lolo je u poslednjem napadu tražio izolaciju za Tomasa. Sale je morao da se skloni na bezbednu udaljenost, verovatno provocirajući rivala da još jednom opali trojku.
Imao je kada da izračuna da će najgori mogući scenario biti produžetak. I to pod uslovom da Španac pogodi.
Ali, Tomas je imao drugačiji plan. I on je imao kad da izračuna šta će se dogoditi ako posle Saše, Izraelac i Švajcarac isključe i Saleta.
Jedini koji je imao pravo na faul, Stragi Stevanović, pomogao je koliko je mogao, ali i tako krupan i namršten nije uplašio loptu, koja se posle dva dodira sa tvrdim obručem, ipak, spustila u dno mrežice.
Tomas je ubacio dvojku, svoj 18. poen na utakmici uz samo dva promašaja iz igre. I Đorđević je do tada imao dva promašaja iz sedam pokušaja za tri, ali više nije imao pravo na promašaj.
Imao je samo osam sekundi. Za poslednji šut.
Za zadnji šut.
Zaleteo se ka mestu odakle je pogodio beskonačno puta u bloku preko puta starog Merkatora dok su ga čuvala trojica, Tomas Đofresa i Huan Antonio Morales sa jedne, a Lolo Sainc sa druge strane.
To što je Đofresa stariji pomislio da je dovoljno dobar da otme Đorđeviću iz ruku status legende samo je pomoglo legendi da to postane - proleteo je u prazno i pognut, van balansa, sa svojih 184 odgurao 26 centimetara višeg saigrača na bezbednu razdaljinu.
Da je imao kada da nacrta akciju za najboljeg na terenu, Obradović ne bi našao igrača koji bi postavio takav blok.
U 78. minutu na parketu od sletanja u Stambol i sedam pogođenih trojki iz 11 pokušaja, umoran kao pas, a spreman kao mačka, Sale je perifernim vidom primetio šta je Đofresa zamislio, neprirodno se, kao nikad do tada, izvijao u odrazu i podizao loptu uz grudi visoko iznad glave...
...a, kada je okrenuo ramena prema obruču - sve je bila samo stvar rutine.
"Muda" je imao od rođenja, ovo je bila prva prilika da to i pokaže.
Lolo Sainc imao je samo najbolju poziciju od 12.400 ljudi u "Abdi Ipekčiju" da se u to uveri.
"Tri poena, tri poena..."
"No quedaba tiempo. Nadie normal hubiera sido capaz de levantar aquello. Sólo un equipo formado por hombres con una casta especial, miembros de una raza de campeones. Y Djordjevic, con un triple increíble, fue el encargado de hacer añicos el sueño de España entera y de mantener en Europa el poder yugoslavo", zaključio je reporter španskog lista ACB u izveštaju iz Istanbula.
Radi se o tome da vremena nije bilo. Da niko normalan ne bi mogao tako da se izvije. Da samo ekipa sastavljena od ljudi posebnog soja može na taj način da uđe u klasu šampiona.
O tome da je Đorđević, tom nestvarnom trojkom, najzaslužniji za kraj španskih snova o prekidu dominacije jugoslovenske košarke.
Ono što Španci nisu, jesu topovi koji su odjekivali još glasnije dok se šampion Evrope vraćao u Beograd.
To nije bio poslednji pokušaj, već zadnji.