Ako ga niste voleli i pre čitanja ove kolumne, postoji velika mogućnost da ćete ga do kraja staviti na listu najomraženijih igrača. Ali na kraju, kvalitet mu se nikako ne može osporiti.
Poštari gotovo uvek isporuče svoju pošiljku. Međutim, neki se plaše opasnog psa. Neke spreče vremenske prilike. Pojave se tu i ostali razlozi, kao što su lepe komšinice. Ali ovaj poštar nije imao razlog za odlaganje. On je uvek isporučio svoj paket. U najboljem izdanju.
Najdominatniji krilni centar koji se ikada pojavio u NBA ligi. Uzimajući u obzir šta je ovaj čovek radio. Način na koji je to radio. Šmekersi i jako. Možemo pričati o njemu kao najboljem krilnom centru, ako bi žažmurili na jedno oko i propustili Tima Dankana.
Ovo je priča o "Poštaru". Čoveku koji je dominirao svojim bicepsom, ali mnogo više košarkaškom veštinom koju je isporučivao svake druge večeri širom Amerike.
U svih 19 odigranih sezona bio je učesnik plejofa, što je impresivno samo po sebi. Još impresivnije je što je bio član prve petorke u svih 19 sezona u plejofu. Čak i sa 40 godina. Od 19 sezona, u Juti je proveo 18. Od 18 sezona, svaki put je kao glavni igrač tima uvodio Jutu u plejofu.
Samo je u ruki sezoni ostao iza čuvenog Adriana Dentlija po broju ubačenih koševa. Odlaskom Dentlija preuzeo je ulogu gazde u Juti. Time je stigao slavni niz Jute na kome su zahvalni svi navijači, koji ga kuju u zvezde. Njega i kralja asistencija, Džona Stoktona.
Nikako ne idu jedan bez drugog. Niste mogli zamisliti Jutu bez jednog ili drugog. Napustili su Jutu iste sezone. Svi su znali da Juta ne može biti samo Meloun ili samo Stokton. Iako je nastavio još jednu sezonu, pokušavajući da osvoji titulu, uvek će biti Stokton - Meloun.
Kao većina afroameričkih igrača, Karl je imao teško detinjstvo. Majka je podigla njega, među osmoro dece, potpuno sama. Rastao je u Luizjani, gradiću Samerfild. Luizjana, kao dom katri muzike, usadila je Karlu ljubav ka takvoj vrsti muzike. Pored toga, uvek je tu bio rok.
Vožnja Harlija. Oblačenje u stilu zvezde kantri muzike, potpuno je odudarala od obrasca NBA lige. Afroamerički košarkaši su bili uvek povezani sa hip hop kulturom. Meloun je išao u lov, pecanje, ne radi hobija, nego kao profesionalac.
On je pričao u svoje ime. Agenti mu nisu bili potrebni. Nije polagao atraktivnost u atraktivna zakucavanja, više je voleo jednom rukom da vas ukuca u koš. On je bio jak momak koji nije krio da koristi proizvode koji sprečavaju gubitak kose. Nije zbog toga bio manje muško.
"Budi svoj — to je danas jako teško. Biti iskren prema sebi", rekao bi Meloun. "Ja ne radim te stvari koje se podrazumevaju. Ne radim stvari kao ostali košarkaši. Nemam taj mačo fazon koji bi klinci sledili. Mene ne obožavaju. Mogu čak reći da me veći deo mrzi, nego što me voli. Ali ja se neću menjati, to je sigurno. Uvek ću vam reći istinu. Neću ništa dodatno činiti lepšim nego što jeste. Ljudi imaju problem sa tim".
Nije baš uvek sledio taj primer. Još dok je bio momak, dobio je dete. Meloun je tada imao asmo 20 godina, a buduća majka samo 13 godina. Ovo je smatrano silovanjem, svakako da je trebao da odgovara za svoje postupke, ali se izvukao iz čitave situacije.
Sreća u Melounovom slučaju stala je na njegovu stranu. Glorija Bel je volela Karla. Nije želela, ni ona, ni porodica, da gone Karla sudski. Iako su laboratorijski nalazi rekli da je 99% mogućnost da je otac on ili njegov rođeni brat, Meloun nije priznavao dete.
Mali gradić, sa malo preko hiljadu stanovnika, doživeo bi potpuni haos da je Meloun uhapšen. Svi bi imali o čemu da pričaju. Glorija bi bila svakodnevna tema, kao i dete. To je porodica želala po svaku cenu da izbegne.
Drugi razlog je taj što je porodica verovala da bi odlaskom u zatvor ostali bez alimentacije. Tokom druge sezone u ligi, otišao je na sud. Sudija je bez njegovog prisustva odredio 200 dolara alimentacije mesečno. Kada je sud preinačio odluku u 125 dolara plus medicinski troškovi, Meloun se žalio da mu je to mnogo.
Tri godine kasnije došlo je do vansudskog dogovora. Najviše što je sin dobio od oca su atletske sposobnosti. Meloun je navukao gnev javnosti zbog ovog postupka, potpuno opravdano. Sada, kada je odavno u penziji, počeo je da obnavlja stare veze. Kasno ili ne, to samo on zna.
Njegov vanbračni sin nije saznao sve do polaska u školu ko mu je otac. Tek sa 18 godina je stupio u kontakt sa ocem. Tada mu je rekao da je kasno da sada uđe u ulogu oca i da Demetrijus treba sam da krči svoj put. Svojim imenom. Demetrijum Bel je izabran na NFL draftu, zaigravši za Bafalo Bilse.
Od oca je očigledno nasledio snagu i talenat za sport. Nakon Bilsa je potpisao ugovor na 35 miliona dolara sa Filadelfija Iglsima. Zbog povrede ahilove tetive, Iglsi su posle sezone otpustili Demetrijusa, koji nikada posle nije uspeo da se vrati.
On nije jedino dete koje je rođeno van braka. Postoje blizanci, Deril i Šeril Ford. Njih dvoje su takođe sportisti, bave se košarkom. Nastupali su za LTU, kao i priznati sin koji se odlučio za američki fudbal. Ni njih nije priznavao, sve dok tabloid The Globe nije počeo da piše. Majka je zatrudnela sa 17 godina.
Kej Džej Meloun je bio sjajan koledž igrač američkog fudbala. Zbog ozbiljne povrede kolega nikada nije napravio NFL karijeru i sada radi kao trener na Luizjani. Istinu za volju, Karl je više ličio na igrača američkog fudbala, nego košarkaša tokom cele karijere. Snaga koju je posedovao bila je zaista retko viđena. Ispada da je Karl bio odličan materijal za nove igrače američkog fudbala.
Ako je neko znao kako je bez oca, znao je Meloun. Otac je ostavio veliku porodicu i sebi pronašao novu. Izvršio je samoubistvo kada je Karl imao 14 godina, što nije bio neki šok za Melouna, jer očevog prisustva nije bilo.
Karl je kao klinac živeo na selu. Usred ničega, svakog dana je radio na farmi. Sekao bi drveće, lovio okolo i provodio jutra sa štapom za pecanje u rukama. Kaubojske jakne bile su i ostale njegov fetiš. Danas poseduje ranč u Arkanzasu. Vikendica na reci Kenaj, Aljaska služi da lovi i peca.
Nikada zaista nije želeo da se mrdne dalje od juga. Nakon srednje škole, gde je bio vodeći košarkaš, stigli su mnogo pozivi sa sjajnih koledža. Arkanzas je bio itekako uporan, ali je blizina Luizjane presudila. Jednostavno, kuća je bila bliže koledža.
Na LTU je proveo tri godina pre nego što će izaći na draft. Pod trenerom Endijem Rusom, dva puta se domogao NCAA turnira koji je jednom uključio učešće na Sweet 16. Tada su posle produžetka ispali od Oklahome, koju je predvodio jedan od najvećih talenata, Vejman Tizdejl.
Tokom koledž karijere je tokom razigravanja ukrstio koplja sa Hakimom Oladžuvonom, sa kojim će kasnije voditi bitke u zapadnoj konferenciji. Tog puta je Hakim odneo pobedu, igrajući za Univerzitet Hjuston.
Među svim saigračima, jedini je Karl Meloun uspeo da se domogne NBA drafta. I to što se domogao drafta ‘85 nosilo je čudne okolnosti. Draft je sam po sebi lutrija. Ne samo kog pika ćete dobiti, nego koliko ćete dobro proceniti. I sve one priče kako je neki tim promašio, ne piju toliko vodu. Svi će promašati, svi će jednom pogoditi.
Ko je mogao prognozirati da će Karl Meloun praktično fizički unišititi svakog krilnog centa i većinu centara u narednih 19 godina. Pre njega su izabrani Džon Končak, Džo Klajn, Vejman Tizdejl (koji nije napravio ni približno karijeru kakva mu je prognozirana), Ksavijer MekDenijel, Ed Pinkni. Detlef Šrempf, Čarkls Oukli i Pet Juing su napravili lepe karijere.
Ni Juta nije mogla da zna da će sa pozicije broj 13 uzeti budućeg člana Kuće slavnih i najboljeg igrača koji je igrao za franšizu Džezera. Skot Lejden, tadašnji skaut Jute, rekao je da su tražili igrača koji bi mogao da preokrene franšizu.
Frenk Lejden koji je bio trener i generalni menadžer, doveo je Džerija Slouna na mesto asistenta. Tako je Dejvid Fredmen, mozak sektora za razvoj igrača dobio dodatni mozak u liku Slouna. Fredmen se seća da je na red došla kaseta na kojoj je pisalo "The Mailman".
Na kaseti je bio momak sa LTU koji je nadimak dobio zbog svoje konstantne igre, jer je svaku utakmicu isporučio jednako kvalitetne partije. Bili su izuzetno zadovoljni, ali je isto tako bilo jasno da će ga neko pokupiti mnogo pre njihovog reda.
Džezeri su u javnosti pričali kako su zainteresovani za Kita Lija sa Memfisa. Lista je pored njega imala Bila Veningtona, za koga se čini da je uvek bio mator. Onda je došao centar Rasmunsen i na kraju "izbacivač", Čarls Oukli. Desilo je da je Oukli, koji je bio poslednja opcija, otišao već na poziciji 9.
Samo godinu pre, Juta je izabrala Džona Stoktona. Došao je na preporuku. Lejden ga nikada nije gledao uživo. Kaseta nije postojala, jer njegova škola nije snimala utakmice. Tako je Meloun dolazio iz skoro nepoznatog. Nikada ga Lejden nije gledao uživo.
Kada se nije pojavilo ime Karla Melouna, Lejden je postajao uplašen, misleći da drugi znaju nešto što on ne zna. Iz Niksa su zamerili Melounu to što je suviše fin. Karl je na to odgovorio: "Mogli su da mi kažu. Mogao sam da prevrnem sto u restorani ili nešto slično".
Kada je Li otišao u Bulse, Džezeri su bili na potezu. Za Stoktona su zviždali. Kada je Lejden uzeo mikrofon i rekao, "Mi ćemo da donesemo Poštara u Jutu", rulja je eksplodirala. Melon je, sedeći u tamno plavom odelu, pustio suze da teku. Posle toga, košarka u Juti više nikada nije bila ista.
U ruki sezoni je izabran u prvu ruki petorku, zajedno sa Juingom, Dumarsom, MekDenijelom i Ouklijem. Tizdejl, kao najbolji krilni centar koledža nije se našao u izboru. Edrien Dentli je još uvek bio glavni strelac Jute, sve do sezone 86/87. Tada se Juta odlučila da trejduje najboljeg igrača.
Tenzija između Dentlija i Frenka Lejdena je završena ovim trejdom. Obojica su odahnuli. Za Jutu je sve krenulo nabolje, za Dentlija ne toliko. Juta je dobila centra Kenta Bensona i krilo Kelija Tripucku. Pre odlaska, Dentli je kažnjen zato što je branio Melouna koji je ušao u verbalni obračun sa Lejdenom.
Džezeri su bili blizu da potpišu Doktor Džeja, ali je dogovor propao. Meloun je promovisan u prvu zvezdu tima. Kada su svi mislili da že Džezeri izgubiti potrebno oštrinu da izbore plejof, Melon je krenuo da isporučuje iz večeri u večer poena, skokove, blokade i asistencije.
Stokton je nekoliko prvih sezona bio rezerva. Mesto je zauzimao prebrzi Riki Grin kao plejmejker. Sjajna epizoda Stoktona u prvoj rundi plejofa, uprkos porazu od Ratnika u pet utakmica, trasirala je put ka prvoj petorci.
Kada je Džon postao prvi plej ekipe, tada su poeni, ali i korisnost Karla Meloun otišla u nebo. Skočio je na skoro 28 poena po utakmici uz čak 12 skokova u proseku. Meloun i Mark Iton su činilil neprelazni bedem u reketu.
Stokton je postao prvi asistent lige. Meloun je postao četvrti strelac lige po broju ubačenih poena i peti po proseku poena. Uz to je bio među vodećim skakačima, ali i dalje daleko od Tarplija i Ouklija koji su beležili preko 20 skokova u proseku. Završio je u drugom najboljem timu lige, zajedno sa nerazdvojnim drugom, Džonom Stoktonom.
Osim nesporazuma na samom početku karijere, Frenk i Karl su postali veliki prijatelji. Karl je rekao da je upravo on zaslužan za njegov razvoj i napredak u ligi. Smatra da nikada ne bi postao takav igrač da nije imao Frenka za trenera. Kada se Lejden povukao posle sezone 88/89, Meloun je tokom sledeće sezone nosio patike sa njegovim imenom, kako bi odao počast treneru.
Upravo je Sloun zamenio Lejdena. Dojučerašnji asistent nasledio je učitelja. Meloun je podigao prosek preko 30 poena uz dvocifren prosek skokova. Ovog puta je samo Majkl Džordan ostao ispred njega. Stokton je i dalje bio kralj asistencija.
Uprava Jute se nosila mišlju da je potrebno još ofanzivnog oružje, te su doveli prezimenjaka prve zvezde tima. Džef Meloun je doneo rafalnu seriju, ali je time ugrozio tron Karlu Melounu. Meloun je praktično vodio tim, iako je to sa klupe radio Džeri Sloun. Pravi gazda je bio Karl.
Stokton, koji ga je hranio loptama, nikada nije posmatran kao konkurencija, iako je po svim rejtinzima bilo jasno da Džezeri ne bi bili isti tim sa i bez Stoktona. Ni Karl ne bi bio isti igrač. Stokton je najbolje znao da ga učini toliko dobrim. U sezoni 90/91 je nekako istrpeo, pa čak i eliminaciju od strane Portlanda.
Sezona 91/82, donela je manje brojka na kontu mlađeg Melouna, a više na kontu starijeg. To mu se nikako nije svidelo. Lako su stigli do plejofa, kao prvi na Midwestu. Pali su Klipersi, odmah za njima i Soniksi. U finalu zapada poraženi su ponovo od Portlandu. Ponovo je Teri Porter održao lekciju Džezerima.
Nezadovoljstvo u svlačionici je raslo. Generalno loša timska sezona kulminirala je porazom od mladih zvezda Sijetla. Loša forma Džefa Melouna u plejofu trebala je da zapečati njegovu karijeru među Džezerima. Karl je već ulazio u tridesete, kao i Stokton. Na pola sezone su presekli.
Džef Meloun je morao da ode. U trejdu je stigao povučeni, ali odlični šuter, Džef Hornasek. Juti je upravo trebao šut van linije za tri poena. Jedini koji je bio na tržištu bio je Hornasek. Na taj način se spasao iz Filadelfije, dok je stariji Meloun završio na mestu gde se teška srca ide.
Džezeri su u narednih pet sezona dva puta igrali finale zapada i dva puta finale lige protiv neprikosnovenih Čikago Bulsa predvođenih Majklom Džordanom. Džezeri su tih godina, posebno u sezonama kada su igrali finale lige, zaista izgledali kao pravi tim gde ništa ne zavisi od pojedinca.
Vrlo malo je nedostajalo Džezerima da tri godine zaredom odmere snage sa Bulsima. To bi već bilo epski. Na njihovu žalost, tadašnjim Bulsima niko ništa nije mogao. Finale zapada sa Soniksima je donelo zaista neke sjajne utakmice. Sijetl je čak tri od četiri dobijene utakmice dobio praktično na jednu loptu.
Meloun je dominirao nad ekipom Soniksa, ali se ispostavilo da je slabija partija Stoktona, prouzrokovana odbranom Pejtona, bila preveliki hendikep za Džezere. Na samo minut i po do kraja sedme utakmice Sijetl je vodio samo pola koša razlike. Posle razmene koševa Sijetl je imao napad koji bi ostavio nekih 8 sekundi Džezerima.
Krajnje sumnjivo dosuđen faul na Kempu doneo je poklon bacanjama. Hladokrvni Kemp je ubacio oba i ostavio tri poena razlike na kontu Soniksa. Kemp je faulirao Melouna kome je malo nedostajalo da ubaci koš uz faul. Melonu se "skratila" ruka i promašio je oba bacanja. Hersi Hokins je potvrdio pobedu i odlazak u finale sa Bulsima.
U finalima sa Bulsima, Juta je bila izuzetno neugodan rival Bulsima. U prvoj finalu 97, Bulsi su čak tri utakmice dobili na jednu loptu. Utakmicu broj jedan je praktično izgubio Meloun sa dva promašena bacanja. Džordan je u sledećem napadu prvi put pogodio preko Rasela za pobedu. U tome se ogleda veličina šampiona, zar ne? Da pobediš onda kad je tesno. Kad se svi oko tebe znoje. Kada navijači histerišu. Da ubaciš za pobedu.
Ron Harper nije bio kalibar Gerija Pejtona, pa je tako Stokton bio drugi strelac i prvi asistent, što se podrazumeva. Juta se nadala da je ovo samo početak rivalstva i da će Bulsi sigurno pasti već sledeće godine. Zakazano je isto finale.
Ovog puta je bilo još neizvesnije. Samo je utakmica broj 3 završena ubedljivom pobedom Bulsa. Ostavili su Džezere na samo 54 poena, od čega je Meloun ubacio skoro polovinu uz sjajan procenat šuta. Svi ostali su debelo podbacili.
U utakmici broj 4, Majkl Džordan je promašio trojku za pobedu. Meloun je ubacio 39 poena i tako približio Jutu na pobedu zaostatka. Na samo 40 sekundi do kraja Juta je pogotkom Stoktona za tri otišla na tri poena razlike. Ovog puta je Meloun asistirao svom prijatelju.
Džordan je do kraja, računajući bacanja pre Stoktonove trojke postigao osam poena uzastopno. Posle trojke pogodio je za dva poena. Juta je imala napad u kome je upravo Džordan ukrao loptu Melounu. Majkl tada pogađa za tv špice.
Krenuo je u dribling, malo odgurnuo Rasela levom rukom, oštrim krosoverom ga je "bacio" napred. Ostao je sam, a znalo se kako to završava. Džordan je pogodio za pobedu. Juta je ispustila šansu da ode u sedmu utakmicu.
Džordan se povukao i Meloun je tada video čist, prohodan put ka tituli. Tim su već imali. Ostali se manje - više nisu menjali. Završili su sa istim skorom kao Sparsi u skraćenoj sezoni. Kada su eliminisali Kingse, koji su ušli u proces rebildinga svi su mislili da je finale tu, iza ugla. Posebno što su išli na disfunkcionalne Blejzerse.
Veteranske godine su polako radile svoje. Meloun nije bio na svom prepoznatljivom nivou u polufinalu. To je, pored neverovatne inspiracije treznog Ajzee Rajdera i mladosti ostalih, bio razlog pobede Blejzersa u 6 utakmica.
Sezonu nakon eliminacije od Portlanda, opet su naleteli na istu ekipu. Opet polufinale. Opet poraz. Još teži nego ranije. Ovog puta pozdravno pismo je sadržalo i potpis Skotija Pipena, čije su potpise već imali iz dva uzastopna finala.
U sezoni 00/01 verovatno su samo oni verovali da mogu nešto dobro da urade. Hornasek se povukao. Stigli su neki novi igrači, među njima i Džon Starks. Džezeri su i dalje funkcionisali, pre svega zbog legendarnog tandema.
Meloun je protiv Dalasa igrao kao mladić. Sve do odlučujuće utakmice, kada je njegovo forsiranje donelo Dalasu neizvesnu završnicu. Kelvin But je ubacio jedine poena iz igre i to poene kojima je doneo pobedu Dalasu od pola koša razlike. Skoro 28 ubačenih poena u proseku Karla Melouna bilo je pod kopitama Teladi iz Dalasa.
Na kraju sezone 02/03, Džon Stokton se povukao. Bio je to kraj jedne ere Džezera. Bio je to kraj balade o dvojici netipičnih NBA zvezda. O dva prijatelja koje nikada ne bi povezali da ste ih videli van parketa. Tada je Meloun rešio da dres Jute zamenio dresom slavnom tima iz Los Anđelesa. Naravno da to nisu Klipersi, već Lejkersi.
Na klupi je sedeo Fil Džekson, za koga je priča da tokom sezone nijednom nije zagrlio Melouna, iako je to radio sa ostalim igračima. Vladalo je pravo neprijateljstvo njih dvojice, iako je poštovanja bilo. Nisu se voleli. Uopšte.
Tamo je prvi put promenio broj na dresu, kada je 32 zamenio sa 11. Broj 32 povučen je u čast Medžika Džonsona. Sam Medžik je ponudio Melounu da broj bude aktiviran, ali je ovaj tu ponudu odbio. Kada na to dodate da je Meloun bio među prvima koji se bunio zbog povratka Medžika (kada je saznao da boluje od HIV-a), onda je ovaj postupak legende Lejkersa i NBA lige još veći.
Meloun je u prvoj rundi, protiv Hjustona, bio drugi strelac tima iza Kobija. Iskoristio je borbu Šeka sa Jao Mingom kako bi sipao poena iz drugog plana. Sve do finala, Meloun je dao izuzetan doprinos Lejkersima na putu do finala. I sve to sa 40 godina u ličnoj karti.
Mnogi smatraju da je upravo povreda Melouna u trećoj utakmici razlog poraza od Pistonsa. Povreda kolena je hendikepirala Poštara koji je stegao zube, završio utakmicu broj 3 i odigrao utakmicu broj 4. Lejkersi su se koliko - toliko držali do povrede trećeg igrača tima. Posle toga je sve krenulo nizbrdo.
Sa titulom ili bez, Meloun je čak 14 puta biran na All star. Osvajač je dva zlata sa reprezentacijom sa dva najjača američka tima. 14 puta je bio u najboljim postavama, a čak 4 puta biran u najbolje defanzivne petorke. U dve godine je bio MVP lige. Dva puta je dobio MVP priznanje na All star utakmici, dok je All star imao značaj.
Meloun je najstariji igrač koji je zabeležio trip dabl. Sa 34 godine je ubacio 56 poena Golden Stejtu uz 63% iz igre. Sa 40 godina je postao najstariji igrač koji je bio član startne petorke u NBA finalu. Na kraju, Meloun je drugi najbolji strelac u istoriji lige, odmah iza neprikosnovenog Karima Abdula Džabara.
Na kraju, mogao je da bira šta će da igra. Čak se oprobao u rvanju, gde je bio u ringu sa Hulkom Hoganom, ali i velikim neprijateljem, Denisom Rodmanom. Zaista je izgledao kao da čitav život trenira za karijeru rvača.
Na stranu njegovi ljudski kvaliteti, Meloun je bio neverovatan igrač. A ovde uglavnom pričamo o igračkim kvalitetima. I tako na kraju dođemo do Melouna i Dankana. Dankan je osvojio čak 5 titula, a svi znamo koliko je teško osvojiti jednu, a kamoli pet.
Obojica su dva puta bili MVP lige. Dankan je zbog osvajanja titula dodao 3 MVP priznanja finala. Dankan je bio najbolji ruki. Mnogo više puta je biran u najbolje timove lige, All NBA i All Defensive, u odnosu na Melouna. Meloun je ofanzivnije bio opasniji igrač, ali je Timi odskakao u odbrani u odnosu na Melouna. Značajno.
Uzimajući u obzir naprednu statistiku, dolazi se do zaključka da je Meloun bio značajniji za tim. Da ste bez njega na parketu bili ranjiviji, nego bez Dankana. Hajde da verujemo naprednoj statistici, jer je to nešto što evoluira i izuzetno je pametna mašina.
U direktnim duelima, Dankan je odneo pobedu. Međutim, kada je plejof u pitanju, tu Karl glatko dobija duel. Gledajući ukupno, Dankan je ubacivao više poena i imao više skokova, kao i blokada. Ali treba uzeti u obzir da je Meloun ušao u ligu 12 godina ranije. Dobro se nosio.
Na samom kraju, ne može se potpuno ostaviti po strani to ljudsko koje imamo ili nemamo u sebi. Tu je Dankan, ne samo ispred Melouna, jer tu nema nikakve priče, već ispred gomile drugih.
Meloun je drugi među najboljim krilnim centrima u istoriji lige. Naravno da se ovo nije aksiom i da možete već u komentarima obrazložiti zašto jeste ili nije tako.
Da li je nešto bilo sa Kobijevom ženom? Da li mu ego nije dozvolio da imaginarno bira Pipena, a ne Džordana? Da li je na kraju zaslužio titulu? Sve su to pitanja na koja ćemo možda nekada dobiti odgovore. Do tada — Karl Meloun je znao da isporučuje. Bolje od svih drugih visokih momaka na poziciju četiri.
I da — uvek mu je biceps bio veći od glave.