Šef struke crno-bijelih u prazničnom intervjuu za "BC Partizan TV" govorio o o stvarima koje nemaju direktnu vezu sa košarkom - svojoj omiljenoj knjizi, filmu, društvenim mrežama, porodici... Pročitajte.
Andrea Trinkijeri dočekao je drugu Novu godinu na klupi Partizana.
Italijanski stručnjak i njegov tim imali su miran kraj 2019, tokom kojeg su rutinski ušli u Top 16 fazu Evrokupa, došli do vrha tabele ABA lige i napravili odličan uvod u 2020.
Kada se osvrne na period prethodnih godinu i dva mjeseca, koliko je trener crno-bijelih, Trinkijeri je u novogodišnjem intervjuu za "BC Partizan TV" izjavio da primećuje pomak u klubu - i to na svim poljima.
"Kad sam došao Partizan je bio na jednom nivou, a sada smo na višem nivou. Koliko je to više - ne znam, ali izgledamo ozbiljnije, stabilnije, pokušavamo da igramo vrstu košarke koja je sada dosta moderna, atletsku košarku sa dugom rotacijom. Partizan je u dobrom smislu 'teško' ime za igrače, trenere, velika je odgovornost i sa te strane idemo u pravom smjeru".
Trinkijeri je prije dolaska na klupu crno-bijelih sa uspehom vodio Uniks i Bamberg. Koja je razlika raditi u Partizanu i Srbiji u odnosu na te sredine?
"Ovde je kao Makabi. Ovde imaš milion navijača. Ovo je veliki istorijski klub, možda jedan od najvećih u Evropi i onda je velika stvar odgovornost da si dio toga. Ovo je zemlja košarke, svi znaju košarku i ne možeš tu da nešto 'zamutiš'. Ovde se ne može na prevaru. Njemačka nije zemlja košarke, već zemlja fudbala. Njemci imaju manje košarke u krvi, a ovde svi sve znaju i jako je teško prevariti nekoga. Moraš mnogo više da radiš na pravim stvarima, nije dovoljno da skačeš i da trčiš".
Upitan kakva mu je Srbija za život, Trinkijeri je odgovorio u svom stilu.
"Za igrača, Beograd je kao Las Vegas. Koliko je ovaj grad 'progutao' igrača? Uspjeh je jako težak, jer imaš sve. Košarku na najvišem nivou, život na najvišem nivou, provod... I onda moraš imati prioritet. Nije to za sve. Jako je teško. Što se tiče mene, ja sam ti malo 'stari konj', provod mi više nije važan. Dosta mi je da imaš lijepu dvoranu, 14-15 igrača koji žele da budu bolji i srećan sam trener".
Na pitanje da napravi paralelu između kuhinja tih zemalja (Rusije, Njemačke, Srbije), Trinkijeri je još jednom vratio priču na košarku.
"Ovdje imaš igrača i samo moraš da nađeš pravu mjeru začina, a u drugim zemljama moraš da nešto izmisliš, jer nemaš toliko igrača. Ovde imaš veliki izbor da bi napravio dobro jelo, imaš veliku školu košarke. Imaš velikih igrača, u smislu vrhunskih tijela i sad ne smiješ da se zezneš kako to da skuvaš - ni previše, ni premalo, ni sa previše začina. Najteže je od kvalitetne hrane napraviti vrhunsko jelo, bez da to puno 'zamažeš', da imaš previše kuvanja, začina. Jer je jako lako zeznuti kada imaš najbolje. Svi očekuju najbolje i ovde je tako. U Italiji je kuvar jako važan, jer ima manji broj igrača i manje tijela, a onda moraš da okolo staviš na tanjir jako lijepe stvari da bi to lijepo izgledalo".
U nastavku "off-sport" intervjua, Trinkijeri je odgovorio da li postoje knjiga ili film koji su promijenili njegova shvatanja?
"'Na Drini ćuprija' Ive Andrića je šokantno teška knjiga, ali to se mora pročitati. 'Kum 2' je jedan od najboljih filmova svih vremena. Pošto sam iz Italije, sve to mogu da osjetim kao istinu. Kada je sve to snimano na Siciliji, to je baš tako. To nije film, to je život tamo. Da sad odeš na Siciliju i da pitaš da li postoji mafija, reći će ti da ne postoji, jer oni samo za to znaju. Mafija je toliko pomogla i toliko posle uzela nazad da je kao država. Tamo je država - mafija".
Trinkijerijev prethodnik Duško Vujošević bio je poznat po tome što je preporučivao igračima knjige. Da li to radi i Italijan?
"Zovi me kući, da pričamo o tome još deset sati. To je kritična stvar. Nije samo jako teško biti trener-pedagog, već je u životu jako teško biti pedagog. Ove generacije žele sve, odmah, brzo i bez truda. To je generacija 'lajkova', a tebi je važan taj 'lajk' koji ti može dati dijete od 12 godina, jer ne znaš ko je na drugoj strani kompjutera. Jako je teško i bojim se, brinem za svoju djecu. Kako da uspijemo da to nekako sredimo. Adaptacija je ključna stvar. Ako je tako u svetu, moramo da se adaptiramo na to. Moraš da nađeš način kako da komuniciraš, kako da neke vrijednosti komuniciraš. Nije to jednostavno".
Italijanski stručnjak poznat je kao navijač Fudbalskog kluba Milan. Da li i dalje prati "roso-nere" i da li mu je spoznaja o rivalstvu dva milanska kluba pomogla da shvati rivalstvo Partizana i Zvezde?
"Sigurno je pomoglo, jer se to rivalstvo neće nikad ugasiti. Sad je Milan u lošoj situaciji, a bez para se više ništa ne može. Prije si mogao da prevariš bez para kada nešto umeš da uradiš, sad se to više ne može. Sad je šou biznis u svakom profesionalnom sportu. Žao mi je, jer nestaje ona kreativnost i ono što se ranije moglo raditi sa strašću igrača... Partizan je igrao Fajnal-for. Zamisli da sada jedna ekipa ode na Fajnal-for bez da ima 15 ili 20 miliona budžeta? To je skoro nemoguće".
Da li ga opterećuje priča o Partizanovom Fajnal-foru ili poređenja sa uspesima Duška Vujoševića?
"Ne opterećuje me, jer su druga vremena i ne može da se poredi. Kad kažem da me ne opterećuje, to ne znači da ne cenim. To je za mene vrhunac trenerskog posla, kako su igrači bili zajedno. Drage volje bih to htio da vratim, ali nije to sve u mojim rukama. Bila je velika mogućnost da najbolji srpski igrači budu u Partizanu, a kada imaš domaće dobre igrače i velikih broj njih, onda je lakše, jer žele da kroz Partizan naprave karijeru. Mi svi imamo snove, za mene bi bilo dovoljno da se Partizan vrati u Evroligu, ali u istom momentu mislim - šta je sada Evroliga? Ako se vratimo, da li ćemo napraviti dobro za klub? Vidi koliko je teško igrati Evroligu za klubove koji nemaju 15 miliona za igrače? Sve se razbije, zaboraviš koliko ti je teško bilo da dođeš do toga i uopšte ne uživaš. Idu utakmica za utakmicom, poraz, pa opet poraz, pa dobiješ jednu, pa se malo digneš, pa ti 'odseku glavu'... Živim danas, ne živim sutra. Sjećam se šta se događalo juče da bih bio bolji sjutra".
Upitan da li prati domaće medije i kakvi su ovdašnji novinari u odnosu na one sa kojima je sarađivao u inostranstvu, Trinkijeri je rekao da nema razlike. Takođe, otkrio je i da li prati društvene mreže.
"Sve je isto. Globalizacija. Postoji dobar, loš, pokvaren novinar. Postoji kreativan novinar, ali tako je. To je borba koja se ne može dobiti. Društvene mreže ne pratim. Ne mogu da branim igračima to da koriste. Doći će momenat u kojem će ljudi shvatiti šta je iza društvenih mreža. Pametan igrač će izvući najbolje iz toga, a igrač koji nije dovoljno mudar imaće samo probleme. Pomisliće da je društvena mreža slika svijeta, a nije. Velika je manipulacija i uopšte nema kontrole. Sad na društvenim mrežama možeš da pročitaš da se desilo sve - rat, mir, siromaštvo, bogatstv sve... A, malo njih je u stanju da pronađe istinu".
"Pre pet-šest godina čitao sam izjavu engleskog filozofa, koji je rekao da je trenutno najteža stvar znati šta je istina i napraviti prema tome svoje ideje prema svetu. Niko ne zna šta je istina. Ja ne znam. Zato pokušavam da zabranim svojoj djeci pristup koliko mogu. Na laptopu i tabletu imaju maksimalno 45 minuta ili mogu dva puta po 30 minuta na dan. Žena je general što se tiče provere i to se reže odmah. Prvo moraju da završe domaće zadatke i onda može. To ne mogu da radim sa igračima, jer oni više nisu djeca, već su momci. Vjerujem im, a najvažnija stvar je da daš podršku nekome kad pogriješi, da zna gdje je pogriješio".
Za kraj, Trinkijeri je otkrio i svoj muzički ukus.
"Pamtiću cio život koncert Brusa Springstina na San Siru u Milanu 1985. godine. Četiri sata. To je takva energija i muzika da je to nezaboravno. Volim rok, progresiv rok, Springstina, U2, obožavao sam 'Dire Straits', ali su malo ostarili. Volim klasičnu dobru rok muziku".
Novogodišnja poruka trenera Partizana je svedena u jednu stvar.
"Samo sreća. Da imate sreću da budete zdravi, uspješni... Želim svima najveću moguću sreću".