Rođeni Beograđanin Mihajlo Manović se posle ubistva sina Jovana preselio u Split gde živi od socijalne pomoći, praktično kao beskućnik, skupljajući flaše.
Mihajlo Manović je sedamdesetih učinio dovoljno da mu u Splitu podignu spomenik za života, međutim životne okolnosti su uticale da bivši košarkaš mora da se bori za opstanak. "Cvrca", kako su ga zvali u igračkim danima, bio je prvak Jugoslavije s Jugoplastikom, dok je za taj klub sa tim klubom dva puta osvajao Kup Radivoja Koraća, a igrao je i u finalu Kupa pobednika kupova i Kupa evropskih šampiona.
Međutim, Manović je imao tešku životnu priču, sumorniju i od one o velikanu jugoslovenske košarke. O njegovom životu bi mogao da se snimi film jer je sve ono što mu se desilo po završetku igračke karijere prosto neverovatno.
Put do siromaštva
Nažalost, Mihajlo Manović Cvrca (77) se već nekoliko godina u medijima ne pojavljuje zbog zasluga u igračkim danima, nego zbog velikih životnih problema. Živi od socijalne pomoći od 100 evra.
Manovića nazivaju "siromah i beskućnik", koga Splićani danas teško mogu prepoznati, pošto su oni koji pamte njegove poteze na košarkaškom terenu polako nestali. "Pričamo, naime, o Mihajlu Manoviću, inače rođenom Beograđaninu koji je još šezdesetih godina, pod punom pravnom i svesnom odgovornošću, kao punokrvni sportista, odlučio da postane Splićanin...", pisale su hrvatske kolege koje su Cvrcu zatekle kako prebira po kontejnerima i skuplja flaše koje prodaje.
"Stariji gospodin koji po kontejnerima skuplja boce, nažalost, odavno je hrvatska svakodnevica. Puno je penzionisanih prosvetnih radnika dovedeno upravo na takav rub egzistencije, ali jedan od onih koji odgovaraju rečenom opisu u Splitu ne pripada toj hordi ljudi koji su nekada, kao koliko-toliko cenjeni građani društva decu uvodili u svet znanja, čestito živeli od svoje plate i imali socijalna prava koja su im - ah, kakva sanjarija! - garantovali dostojanstvenu starost", pisala je ranije o njemu "Slobodna Dalmacija" o njemu.
Mihajlo Manović se nikad toga nije stideo
"Po Splitu skupljam boce po kontejnerima. Ima ovde neke simbolike - ja sam bio žuti, to je bila boja dresova Jugoplastike, a i kontejneri su žuti. Posle svih velikih rezultata, ja sam zaboravljen. Znam da ljude zaboravljaju, negde više, negde manje, ali ja sam tendeciozno zaboravljen", rekao je u intervjuu za "Mozzart Sport" Mihajlo Manović pre pet godina.
Pokušavao je posle igračke karijere da se oproba u biznisu, ali je njegov poslovni projekat propao. Imao je poslovni prostor u centru Splita koji mu je oduzet, čime su ga praktično "proterali" iz grada u kom se osećao kao domaći.
Smrt sina nije preboleo
Uz sva ova nedaća, zadesila ga je tragedija jer je njegov sin Jovan Manović ubijen u kriminalnom obračunu 2007. godine. Sve se dogodilo u jednom kafiću "Zodijak", a dvojica optuženih su kasnije osuđena u beogradskom Okružnom sudu na ukupno 40 godina zatvora. Pričalo se i da Jovan uopšte nije bio meta napada.
"Kada je počeo rat sin Jovan i ja otišli smo kod moje majke u Beograd. Snašao sam se opet, 1994. godine postao sam trener prve ekipe BASK–a, pa sportski direktor. Primao sam platu, živeo, sin je rastao i sve se nekako opet uklopilo. Ipak, moj život je iz temelja promenila tragedija. Sina su mi ubili 2007. godine, kad je bio na pragu tridesete, a ja imao 58 godina", pričao je Manović koga su potom zadesili i zdravstveni problemi kada je dobio rak, pa je bio na ivici smrti i uspeo da se izvuče.
"Teško sam se razboleo, operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestoplačnog creva, skoro sam umro od sepse. Otišao sam u penziju, majka je preminula, sestri takođe. Ostao sam sam, bez ičega i doneo odluku da se vratim u Split. Bilo je to pre četiri godine... Još šezdesetih godina dvadesetog veka izabrao sam da postanem Splićanin jer mi je taj grad najviše radosti dao. Danas sam beskućnik, primam pomoć koja mi nije dovoljna za život, ali sam zadovoljan čovek. Skupljam plastične boce, imam prijatelje, imam šta da jedem, a za smeštaj se snalazim.“
Iako mu je Split mnogo toga uzeo, i dalje ga voli: "I u pozorište bih voleo da mogu češće da idem, ali tu ne mogu da se požalim jer me ponekad prijateljica pozove kad ima ulaznice. Volim kulturu, volim Split, more, duge šetnje Žnjanom i kupanje u večernjim satima ljeti, nakon dugog vrućeg dana, kad prethodnog dana skupim dovoljno boca. Nije me sramota, to je život. Takav je, moj je", poručio je bivši košarkaš u ranijem intervjuu za "Slobodnu Dalmaciju".
Igrački dani u Jugoplastici
Jugoplastika je šest puta bila prvak Jugoslavije, trostruki osvajač Kupa evropskih šampiona, dvostruki osvajač Kupa Radivoja Koraća i još mnogo toga, a kroz klub su prošli treneri kao što su Božidar Maljković i Krešimir Ćosić, igrači poput Dina Rađe, Tonija Kukoča, Duška Ivanovića i Petera Vilfana, a prečesto se zaboravi i Mihajlo Manović Cvrca.
Ovaj Beograđanin je karijeru počeo u Radničkom sa Crvenog krsta, a proveo je čitavu deceniju u Jugoplastici (od 1967. do 1977. godine) i bio je jedan od najvažnijih igrača u stvaranju giganta.
"Bio sam 'enfant teribl' svoje generacije, dečko kojem se smeši velika sportska karijera, koju sam i ostvario. Moj uzlet je započeo kad sam, kao 16-godišnjak, nakon igranja u prvom timu Radničkog prešao u Split, koji je 13. januara 1968. odlukom Gradskog komiteta SK Jugoslavije postao Jugoplastika, jer je istoimeni proizvođački div postao službeni sponzor kluba. Pre toga bio sam u Splitu samo dvaput: jednom na proputovanju, to jest pre nego što sam se ukrcao za Badiju na Korčuli, i jednom na utakmici s Radničkim", pričao je Cvrca.