Košarka

VUKLO ME I BACALO, MISLIO SAM SAMO JEDNO - NEKA SE ZAVRŠI! Trifa opisao životnu dramu: Osetio sam jezik, tako je počelo

Autor Mladen Šolak

Legendarni as Crvene zvezde, potom njen trener i evroligaški stručnjak opisao je do detalja kako je preživeo moždani udar. Veče velike drame, borba za ozdravljenje i povratak košarci.

Izvor: YouTube/ K1 Televizija

Legendarni srpski košarkaš i poznati trener Aleksandar Trifunović otkrio je u ispovesti na emisiji "K1" kako je proživeo najdramatičnije dane svog života, kada je u Banjaluci doživeo moždani udar dok je bio trener Igokee.

"Doživeo sam izliv krvi u mozak. Izliv krvi u mozak, kako mi to zovemo. Pitaju me da li sam imao naznake, a evo kako se to desilo. Otišao sam u Igokeu početkom avgusta ili krajem jula. Rešen, motivisan, izuzetno korektni su bili i Igor Dodik i predsednik Dodik i svi sa kojima sam pričao i pri svemu što mi se desilo posle toga. Bio sam strašno motivisan, da nešto što važi probam da podignem na viši nivo. Međutim, posle sedam dana pričao sam sa Markom Baraćem, mojim pomoćnikom koga sam tamo odveo. Rekao sam mu: 'Marko, ne osećam sebe kao ranije. Energija koju imam je dobra, ali sebe i svoje telo ne osećam dobro kao ranije'. Imao sam neke poteškoće, da ih tako nazovem. Brže sam se zamarao nego što treba, iako sam bio u treningu, a nikad nisam batalio totalno. Mada tih pet meseci jesam napravio brejk", kazao je Trifunović.

"I OK, to je prošlo. Prevashodno sam mislio da bi trebalo da proverim digestivni trakt, stomak, otišao sam u privatnu bolnicu i utvrdili su mi tahikardiju, veliki broj nepravilnih otkucaja. Došao je kardiolog i dao mi je terapiju, a od toga što sam se žalio, sve je bilo OK, za moje godine i više nego OK. Otišao sam na Kranjsku Goru sa ekipom, odigrali smo pet utakmica i bilo mi je sve bolje. Osećao sam se drugačije, ali nisam imao velike probleme".

"Tog dana, pre dve godine i devet meseci, dao sam slobodno popodne igračima, pomoćnik mi je došao sa nekom klopom i pićem, diskutovali smo, gledali Partizan - Fenerbahče i osećao sam se dobro. Živeo sam u Banjaluci, a on u Laktašima. Seo sam u kola, otišao na pumpu, sipao benzin, gledao sam kod kuće TV, bilo je 15 dana do sezone pa sam počeo da pišem nešto, da planiram nedelju pred sobom, pravio sam plan za novu nedelju... Bilo je 11 uveče i ne znam iz kog razloga, zovem na video-poziv ženu i decu. A, ne znam da li sam pet puta u životu zvao nekoga video pozivom. I ispričam se sa njima i oko ponoći ostavim sve da gledam TV i osetim tada nešto poput žmaraca. Kao da mi jezik, leva ivica, da postaje tvrđa. I tada je počelo sve. Uopšte nisam shvatao da se to meni dešava. To ne mogu da nazovem ni bolom, ni patnjom, već nečim što me je dovelo do tog stadijuma da mi kroz glavu prolazi da dnevna soba od 50-60 kvadrata izgleda kao da ima 700 kvadrata. Sve se vrtelo", rekao je Trifunović.

Izvor: MN Press

"Znam da sam ustao i da sam se onesvestio na podu, hteo sam da uzmem neki lek. Razmišljao sam posle o tome. To nije bol u pravom smislu, odnosno nije to taj bol, preživeo sam i veće fizičke boli, ali to je stanje koje čoveka natera da u trenutku pomisli - Daj, završi se kako god da se završiš. Levo, desno, daj završi se. Nemoj više da me vučeš, bacaš. Samo neka se završi, šta god da je ishod toga. Jednostavno, našao sam sebe na podu u jednom trenutku kad sam krenuo po lekove i nisam imao stabilnost, ni koordinaciju, jer su mi leva ruka i leva noga trnuli. Jedina stvar koja me je u tom trenutku opsedala je da ću biti umoran ujutru na treningu, da mi se to ne dešava i da će da prođe. Shvatio sam da mi jedino prija da legnem na trosed i da dišem i to mi je prijalo u ta dva-tri minuta. Imam kontrolu, gledam TV, tu su telefoni, vrteo sam programe... Ali posle dva i po, tri sata, osetio sam da sam zanemoćao i da ne mogu sa poda da se dignem na krevet"

"Pokušao sam u jednom trenutku da napišem nešto, ali sam video da to ta nije koordinacija. Onda sam snimio audio-poruku čudnim glasom Vuku Radivojeviću, koga sam postavio te godine za generalnog menadžera. Znao sam da ne spava i da ima malu bebu, koja je imala tada probleme sa stomakom, a moja žena mu je donosila lek iz Beograda. Vuk je za pola sata došao i rekao mi 'Trifo, ja sam kod vrata', a ja mu kažem 'Da mogu da otvorim vrata, ne bih te zvao'. I ne znam kako sam našao snagu, samo sam dobauljao do vrata'. U međuvremenu, on je pozvao i miliciju i vatrogasce da razbiju vrata, Hitnu pomoć, probudio komšije... Došla je Hitna pomoć, shvatili su šta se dešava, odvezen sam u bolnicu i bio sam sedam dana u bolnici u Banjaluci. Dobio sam terapije i posle sedam dana sam prešao u Beograd, posle 15 dana sam napustio bolnicu u Beogradu i tad sam počeo da mnogo radim da bih se vratio".

Trifunovićev sin, Uroš, košarkaš je Partizana, a posle dugačkog i mukotrpnog oporavka, legendarni Trifa se vratio trenerskom poslu, kao pomoćnik u Himkiju. "To mi je sport dao, taj mentalitet tvrdoglavi, upornost. Kad sam bio u prvoj ozbiljnijoj šetnji sa suprugom posle bolnice, shvatio sam da sam stvarno 'u autu'... Prosto rečeno, nisam mogao da šetam. Od 25 maja do toplane ima 500-600 metara, a delovalo mi je da ima 15 kilometara. Svakog dana sam šetao. Što se tiče govora, povukao sam grupu fizioterapeuta da dolaze svakog dana kod mene kući i počeo sam da radim sa logopoedom. Jedan naš poznati sportista koji je imao slične probleme predložio mi je jednu devojku da mi pomogne. Rekao sam joj 'moj život je ploča od 45 obrtaja, ako možeš da je svedeš na 33 obrtaja, dolazim'. I otišao sam kod nje, radio testove, trajalo je to šest-sedam meseci, na moje insistiranje. Razvio sam sigurnost i shvatio da je tih sat vremena kod nje mnogo korisnije za mene nego da sam na ulici, u sobi pred TV-om ili u kafiću".

Izvor: MN Press

Koliko je bio blizu smrti? "Da nisam zvao pomoć, možda bi se to i desilo. Možda bih bio pogođeniji tim slučajem nego što jesam. Tu noć mi je tromb krenuo iz tela i samo prošao kroz srce i zaustavio se na ulasku u mali mozak zbog genetski veće leve pretkomore, koja je bolest sporta kojim sam se ja bavio, a kod mene dakle i dodatno. Pogodio me je bilateralno, centar za ravnotežu mi je bio poremećen, centar govora mi je bio porećen, balans, snaga je generalno opala. Sad se smejem, u toj celoj situaciji gde mi život visi o koncu, mislio sam samo da ću biti umoran na treningu u 10. Razmišljao sam o tome posle i rekao sebi 'Ti nisi normalan'", iskreno priznaje Trifunović.

"Vratio sam se prošle godine, u Himkiju sam bio pomoćnik. Na moju nesreću, klub je u finansijskoj strani bio u zalaznoj fazi, ne mogu da kažem da nisam imao ponude, da nisu to bile ponude koje sam hteo. Bio je kovid, navukao sam se na to da budem kod kuće sa familijom, verovatno sam nadoknađivao vreme koje prethodno nisam. Imam želju da se ponovo vratim trenerskom poslu i da vidim ko sam sada", dodao je Trifa.