Džon Vol je otkrio sa čim sve se borio u poslednje vreme...
Džona Vola svi ljubitelji NBA lige pamte kao fantastičnog plejmejkera sa kojim je Vašington pravio velike uspehe. Draftovan je kao prvi pik na draftu 2010. godine i u dresu Vizardsa pokazao je sav svoj potencijal, pet puta bio je i učesnik Ol-star mečeva. Sve je išlo kako je zamislio. Međutim, sve se promenilo pre pet godina.
U julu 2017. godine potpisao je četvorogodišnji ugovor vredan 170 miliona dolara, da bi u decembru iste godine doživeo prvu od serije teških povreda. Trejdovan je u Hjuston, tamo se nije snašao, sada je u Klipersima. Mnogi su ga zaboravili, a on je tim povodm napisao potresnu ispovest za "Players tribune" pod naslovom "Još sam tu". Otkrio je kroz šta je sve prošao, kako je upao u depresiju i kako je želeo da izvrši i samoubistvo...
"Sve se dešavalo tako brzo u periodu od samo tri godine. Bio sam na vrhu sveta i onda sam umalo izgubio sve. Te 2017. godine sam skočio na sto na kom su bili novinari u Vašingtonu jer smo uspeli da izborimo sedmi meč sa Bostonom. Bio sam kralj grada. Dobio sam maksimalni ugovor, bio sam uveren da ću ceo život igrati tu. Godinu dana kasnije pokidao sam Ahilovu tetivu i izgubio sve što sam imao - košarku. Imao sam ozbiljnu infekciju posle operacije, malo je nedostajalo da mi amputiraju nogu. Godinu dana posle toga izgubio sam svog najboljeg prijatelja, svoju majku, preminula je od raka dojke", piše Vol.
Nastavlja da opisuje kako je sve izgledalo u tim momentima kada je razmišljao samo o svojoj majci. "Bio sam u Šarlotu, radio na oporavku, stigli smo u hotel i onda sam dobio poziv "Tvoja majka je preminula, ali su doktori uspeli da je vrate u život i da je postave na respirator, moraš što pre da dođeš'. Tada sam poludeo, razbio sam sve u hotelu, TV, ogledala, ma sve. U tim momentima sam se baš zbližio sa Bredom, došao je kod mene u sobu i bio je tu u najtežem momentu u mom životu. Odvezli su me kod nje u bolnicu to veče, kada sam ušao u sobu i video je na respiratoru, kako joj se grudni koš podiže gore-dole, onesvestio sam se."
Priča je mnogima naterala suze na oči. "Kada sam se osvestio cela porodica je bila oko njenog kreveta, bila je u komi, oči su joj bile zatvorene. Bilo je baš kasno, ljudi su počeli da odlaze, ostali smo moja sestra i ja. I odjednom - oči su joj se otvorile. Nije mogla da priča, samo je plakala, suze su joj išle niz lice. Rekli smo joj "Hvala ti, hvala ti što si bila naša majka". Neko je zatim otvorio vrata od sobe, ona je zatvorila oči i nikada više ih nije otvorila. Tri noći sam bio pored njenog kreveta, držao sam je za ruku. Četvrto veče je preminula."
Nije mogao nikako da se vrati u normalu. Radio je sve, tražio načine, ali nije išlo. Stalno je razmišljao o njoj, pa je tako upao u depresiju. Stigle su ga crne misli, želeo je sebi da oduzme žvot. Da nije bilo jedne osobe iz njegovog okruženja, ko zna kako bi se sve završilo.
"Ono što me najviše pogodilo posle toga su momenti u kojima bih uzeo telefon u ruke da je pozovem i onda bih shvatio da se niko neće javiti. Pričali smo po šest-sedam puta dnevno, skoro svakog dana. Kada je preminula, zvao sam taj broj šest-sedam puta dnevno, samo da bih čuo govornu poštu, pričao bih sa njom iako sam znao da nije više tu. Tada sam otišao na jedno veoma mračno mesto u svojoj glavi. Misli su mi bile crne. Razmišljao sam šta je poenta života, nje nema, košarke nema. To što imam novac i slavu ne znači je***o ništa ako nemaš mir u životu. Uz sve to su krenule spekulacije o trejdu, franšiza kojoj sam dao 10 godina svog života me trejdovala. Nedugo zatim sam upao u depresiju, počeo sam da razmišljam 'Možda je bolje da me nema'."
A, onda je jedan san promenio sve. Ceo njegov način razmišljanja. "Jedne noći mi je majka došla u san i shvatio sam to ao znak od Boga. Konačno sam se tada obratio jednoj bliskoj osobi i čuo šest reči koje su mi promenile život. 'Alo! Potrebna ti je je**na pomoć'. Obratio sam se terapeutu i polako su stvari počele da dolaze na svoje. Shvatio sam da je potrebna velika snaga da pitaš nekog za pomoć. Zato me svi slušajte, ako ja mogu da progutam svoj ponos i da priznam da nisam dobro, onda ne dozvolite da vam drugi pune glavu glupostima. Čak i sada razgovaram sa terapeutom, osećam se bolje, udišem čist vazduh, imam mirnoću i budim se svakog jutra zahvalan za to što mogu da igram košarku i da budem dobar otac svojim sinovima", zaključio je Vol.