Dušan Đorđević je u intervjuu za MONDO otkrio ceo trenerski put, igračku karijeru, rad sa Veljkom Birmančevićem, Čukarički, Radnik...
Nije hvatao prečice i preskakao korake. Sve je radio polako, korak po korak. Od igračke karijere, preko rada u niželigaškim klubovima do rada u najvišem rangu srpskog fudbala.
Ovde se ne radi o nekoj filmskoj priči niti nečemu sličnom, već o trenerskoj karijeri Dušana Đorđevića (51). Šefa struke Radnika iz Surdulice koji je išao stepenik po stepenik i došao tamo gde pripada.
Upravo je on bio sagovornik MONDA. Čovek koji je prošao kroz sve to i usput radio i kao novinar, pa tako zna kako izgledaju obe strane. I ona kada vas zovu za intervju i kada vi nekoga zovete. Dok je radio u listu "Tip" je često davao nešto više kroz svoje tekstove, analize, detalje, sada je taj koji pravi taktike za svoje ekipe.
"Isto je sa obe strane, vezuje nas fudbal. I dok sam bio u novinarstvu, bio sam vezan za fudbal, tako je i počelo. Uloga je sada druga, ali znam kako funkcionišu obe strane i stvarno se trudim da svima izađem u susret", počinje Đorđević priču za MONDO.
S obzirom da je odrastao u sportskoj porodici gde je otac Petar bio fudbaler, a majka Milica rukometašica, bilo je jasno kojim putem će krenuti.
"Fudbal je moj život od kada znam za sebe, porodično smo vezani za sport. Otac je sa OFK Beogradom osvojio dva Kupa Jugoslavije, ima zlato sa Univerzijade iz Dortmunda, bio je selektor čuvene novinarske reprezentacije, trenirao je Kneževac 17 godina, kao Aleks Ferguson u Mančesteru. Šalim se malo naravno sa tim poređenjem. Majka je bila vrhunska rukometašica. Eto, od malih nogu sa loptom."
IGRAČKA, PA TRENERSKA KARIJERE
Ubrzo je krenula i igračka karijera i profesionalno bavljenje fudbalom.
"Igrao sam za dosta klubova, od poznatijih Obilić, BASK, Radnički Niš, Kostolac, Čukarički na kratko. Oko 30. godine sam shvatio da neću uspeti da napravim veću karijeru, u smislu odlaska u inostranstvo. Radio sam honorarno u 'Večernjim novostima', pa sam se vratio u redakciju 'Tipa' gde sam poznavao ljude i stvarao neke kontakte."
Kada se prvi put oprobao u ulozi trenera shvatio je da je to njegov pravi poziv.
"Poslednji klub mi je bio Milutinac. Po odlasku trenera sam postao igrač-trener i tako je krenuo taj trenerski put uporedo sa novinarstvom. Na pet mečeva u Milutincu sam ostvario pet pobeda. Vodio sam u karijeri omladince, kadete, dva kluba pete lige, timove u četvrtoj, trećoj, drugoj ligi. Bio sam pomoćnik u Vojvodini, Čukaričkom, pa glavni trener u Čuki i sad u Radniku. Evo 14-15 godina sam trener, nisam preskočio nijedan stepenik i zaista sam ponosan na sve što sam prošao. Imam sve licence, C, B, A, nacionalnu, sad sam na spisku za UEFA pro licencu, nije lak put."
Interesantno je da ima i jedan meč na klupi Bežanije, pre nego što je prihvatio poziv Aleksandra Veselinovića da mu bude pomoćnik.
"Vodio sam jedan meč Bežaniju, pobedili smo Slobodu iz Užica sa 4:0. Imao sam problem sa licencom tada, zato se nisam duže zadržao. Nisam upao na spisak UEFA tada, naknadno sam primljen tek."
Onda je usledio poziv dugogodišnjeg prijatelja i trenera Veselinovića.
"Dugo se nas dvojica znamo, kada je drugi put preuzeo Vošu pozvao me je, zadržali smo se tamo pet-šest meseci, bilo je dosta turbulencija. Otišli smo, pa sam se ja vratio u IMT, jer je taj klub obeležio dobar deo moje karijere. Dosta igrača iz tog kluba je otišlo u inostranstvo, iz treće lige što je veliki uspeh. Recimo Aleksa Amanović je u Tobulu, Nikola Kuveljić je u Visli, Luka Čermelj je u Uzbekistanu, Stefan Filipović je sad u Radničkom...".
Posle kratkog nabrajanja se vraćamo na Čukarički i novu saradnju sa Veselinovićem.
"Zvao me je u Čuku, pa je onda dobio ponudu za Emirate i pojavila se opcija da budem glavni trener. Bila mi je to najveća želja, znao sam da je to šansa da uđem na mala vrata ili na mišiju rupu kako ja to volim da kažem. Nisam očekivao, ali se se izdešavalo u pola sata. Pozvali su me ljudi iz kluba, predočili su mi plan i odmah sam prihvatio. Znao sam šta to nosi sa sobom, da sam do sada bio pomoćnik i da sam nepoznat i za njih i za igrače, da moram sada da se nametnem u ulozi lidera."
Bio je više nego uspešan, Čukarički je završio treći, oboren je rekord po broju postignutih golova, bodova, ekipa je izborila Evropu, razigrao je Veljka Birmančevića i Đorđa Jovanovića. Veljko je na 24 meča dao 11 golova, uz šest asistencija, a Đorđe je na 17 utakmica devet puta tresao mrežu. Uprkos svim tim uspesima ne želi sebe da stavlja u prvi plan.
"Izašao sam iz svega toga ponosan, nije trijumfalna kapija, ali mi sve to daje za pravo da budem ponosan. Na kraju je eto došlo vreme za razlaz."
POHVALE ZA RADNIK I SURDULICU
Oko dve nedelje je bio bez posla, sve dok se nisu javili ljudi iz Surdulice.
"Upisao sam konačno sve za UEFA pro licencu i sedeo sam kući i razmišljao šta bi mogao da bude sledeći korak. Bio sam svestan da me neće sigurno pozvati neki klub u kom cvetaju ruže i tako je i bilo. Pozvao me je direktor Radnika Darko Gašić, izrazio je želju da dođem. Znao sam da trenutak nije idealan, mi treneri volimo da prođemo pripreme sa timom, da se upoznamo, ali su oni insisitirali i odlučio sam da odem. Dočekan sam raširenih ruku kako od ljudi u klubu tako i oko kluba. Svi su gostoljubivi, sjajni, stvarno je sve odlično."
Pun je Dušan lepih utisaka u Surdulici.
"Zatekao sam neverovatnu ekipu i uliva mi nadu to što su disciplinovani, poslušni, imaju veliku želju za napredovanjem, vidi im se to u očima. Jedini problem je zaista veliki broj povređenih igrača, protiv Partizana šestorica prvotimaca nisu bila tu. Dobra vest je što će se u toku nedelje priključiti četvorica i to mnogo menja stvari kada na treningu možeš da izvedeš 20, a ne 14-15 igrača. Momci su me stvarno dobro pihvatili, samo nam treba vreme da se naviknemo jedni na druge."
Pokazao se Radnik kao veoma čvrst tim, videlo se to i protiv Partizana.
"Možda bi sa punim sastavom igrali malo drugačije i hrabrije, ali je to jednostavno realna slika, Partizan je jači tim. Držali smo se do tog prvog gola, odbrana je kvalitet ekipe. Mi smo tim koji je primio najmanje golova u ligi posle Partizana i Zvezde, ali smo u isto vreme i najlošiji po broju datih golova. Ipak, raduje me što je ekipa željna dokazivanja, momci su ambiciozni i imamo dovoljno kvalitetnih igrača da poboljšamo golgetersku formu. Ekipa treba da se prilagodi i na moj stil igre, raduje me ono što sam video do sada. Naš prvi cilj u ovom trenutku je opstanak, ali se u isto vreme nadam da ćemo ući u neku seriju pobeda i da ćemo krenuti ka sredini tabele."
"EKSPLOZIJA" BIRMANČEVIĆA
Jedan od igrača koji je "eksplodirao" pod Đorđevićevom trenerskom palicom je Veljko Birmančević. Njegove igre u Malmeu nisu prošle nezapaženo, uveo je tim u Ligu šampiona, pošto je u kvalifikacijama dao četiri gola, uz dve asistencije na sedam mečeva. Pozvan je i u reprezentaciju.
"Birma me nije iznenadio uopšte sa dobrim igrama. Otišao je tamo pun samopouzdanja. Ogroman je talenat, može da pokriva više pozicija, najopasniji je blizu gola, uvek može neko vanserijsko rešenje da nađe, to je igrač koji potezom može da podigne publiku na noge. Veoma je inteligentan, izdržljiv, vižljast, brz, biće još bolji i napredovaće dosta u budućnosti. Čujemo se s vremena na vreme, čestitao sam mu poziv u reprezentaciju Srbije nedavno."
Kada smo već na temi igrača, pitali smo Dušana i da li je video neke od onih u nižim ligama koji su mogli da naprave uspešniju karijeru.
"Jesam naravno, ne želim sada da pričam o imenima, da ne bih zaboravio nekoga. Razlika između tog i najvišeg nivoa je u tome što superligaški igrači isključivo žive i rade za fudbal, posvećeni su tome maksimalno. U nižim rangovima imate fudbalere koji stižu sa posla, fakulteta, škole, jure i trče da bi stigli na utakmicu. Stvarno je bilo talenata, ima ih i sada, ali se životne okolnosti tako nameste. Isto mislim i za trenere, ima u tim rangovima kvalitetnih stručnjaka koji zaslužuju šansu."
VERA U PIKSIJA I NAPADAČE
Na kraju razgovora smo se vratili na nacionalni tim. Dragana Stojkovića i Srbiju čeka odlučujući meč za plasman na Svetsko prvenstvo protiv Portugala u Lisabonu.
"Nadam se da će Piksi i igrači uspeti, to bi nam svima mnogo značilo. Oni predstavljaju naš fudbal i našu zemlju. Veliki optimizam ulivaju napadači Aleksandar Mitrović i Dušan Vlahović, oni treba da budu posebno raspoloženi da bi se dobili Portugalci, tu je naravno i Dušan Tadić. Mi smo mala zemlja i nadam se i verujem da će uspeti. Portugal je ozbiljan tim, ali verujem u Piksija. Mnogi su odrastali i gledali njega, divili mu se. Možda je čak bio i prva zvezda i tada iako su u generaciji bili i Dejo Savićević i Peđa Mijatović. Kada je postao selektor rekao sam da je jedini koji može sve da dovede u red zbog autoriteta i imena koje ima. Vidim da voli da rotira tim, da menja pozicije i kada ima uspeh sve je to dobro. Ponavljam, verujem u njih i nadam se plasmanu na Mundijal", zaključio je Đorđević razgovor za MONDO.