Legendarni Dobrivoje Tanasijević, poznatiji kao Den Tana, u intervjuu za MONDO govorio je o zagrljaju sa Josipom Brozom, o Maksimiru 1990, o najvećoj utakmici Jugoslavije pred raspad te države... A gledao je sa klupe! Pročitajte nezaboravnu životnu priču Den Tane.
Šta pitati čoveka koji je pio kafu sa Merilin Monro, družio se sa Kenedijem i Blerom, uživao simpatije levičara i desničara, bio omiljen među zvezdama Holivuda i najvećim asovima svetskog fudbala?
Šta pitati čoveka kome Fudbalska asocijacija Engleske svake godine ostavlja počasno mesto na Vembliju za finale kupa, a u Brentfordu ga smatraju jednom od najvažnijih ličnosti u istoriji kluba?
Šta pitati čoveka koji je u Firenci 1990. godine sedeo na klupi pored Ivice Osima tokom antologijske utakmice sa Argentinom, a dan pre toga sa Švabinom suprugom Asimom većao o tome ko bi trebalo da čuva Maradonu?
Da, zaista. Šta ga pitati i odakle krenuti?
Možda od najprostijeg mogućeg pitanja: Den, šta je od ovoga za javnost, a šta nije?
Srećom, većina toga je bila za kameru. Stisnuli smo plej i počeli. Od Brentforda…
"U vreme kada sam preuzeo Brentford, 1974. godine, bili su na 92. mestu od 92 profesionalna kluba u Engleskoj. Uložio sam milion funti, spasao ih bankrota i obećao da će kad-tad igrati u elitnom rangu engleskog fudbala. Imao sam ponude Čelzija i Arsenala, ali mi je moj prijatelj Frenk Blanston rekao da Brentford ima najbolje navijače na ostrvu. U to sam se uverio već na prvoj utakmici, izgubili smo 3:1, a ceo stadion je pevao 'pčelice, mi vas volimo'. Zapadni deo Londona, radnička klasa, obožavaju svoj klub. Pored toga, nosili su crveno-bele dresove i to je bio razlog više da poslušam Blanstona, jer su me podsećali na moju Crvenu zvezdu", rekao je Den Tana u ekskluzivnom razgovoru sa kolumnistom MONDA Nebojšom Petrovićem.
Posedovao je samo 10 odsto kluba, ali je od starta uložio celog sebe u rekonstrukciju i preporod Brentforda.
"Pitao sam ostale akcionare da li su čuli za Hitlera i Staljina, pa sam im rekao da ću se ja ponašati gore od njih dvojice. Pokušali su da mi uvale svoje sinove za potpredsednike, ali ja sam otišao na tribinu i iz redova navijača izabrao svoje pomoćnike. To mi je bio najbolji potez u karijeri fudbalskog rukovodioca. Navijači su srce kluba, taj Piter Džons se pokazao kao pravi potpredsednik i Brentford je iz kola u kolo, iz sezone u sezonu, počeo da napreduje i da se penje na lestvici engleskog fudbala".
Istorijska promocija u Premijer ligu dogodila se ovog leta, 74 godine nakon poslednjeg učešća u eliti.
"Sad mogu i da umrem, ispunio sam obećanje bez obzira što već dugo nisam u rukovodećim strukturama Brentforda. Igrali su pre mesec dana protiv Arsenala u 1. kolu nove sezone i pozvali su me da budem gost u svečanoj loži od 10 mesta. Bilo je mnogo zainteresovanih, poveo sam ćerku Gabrijelu, inače filmsku producentkinju sa dva Oskara o čemu mediji u Srbiji uopšte ne pišu, zatim glumca Ralfa Fajnsa i još nekoliko njih iz sveta Holivuda. Bilo nas je osmoro, a znate li ko je popunio ostala dva mesta? Pronašli su dvojicu navijača koji su pre 74 godine bili na stadionu kada je Brentford u poslednjem kolu izgubio od Arsenala i ispao u Drugu ligu. Imali su tada 10 godina, jedan je bio na ramenima oca, drugi na ramenima dede. Sada imaju 84 godine i misle da su najstariji živi navijači Brentforda. Ali nisu, ja imam 86, iako ne deluje tako".
Toliko o tome koliko Englezi poštuju tradiciju i koliko drže do fudbalske nostalgije. Znate li za podatak da je samo pet zemalja na svetu ove subote bilo uskraćeno za direktan prenos Ronaldovog "debi-šoua" za Mančester junajted protiv Njukasla: Kuba, Južna Koreja, Turkmenistan, Avganistan i Engleska.
Da, nije greška – ENGLESKA.
Na Ostrvu je od 1954. godine na snazi zakon po kome utakmice koje se igraju u zaštićenom terminu (15 sati po lokalnom) smeju u etar tek dva sata posle prvog sudijskog zvižduka.
"Radio sam sedam godina u Fudbalskoj asocijaciji Engleske i to mi je najdraži period u mom fudbalskom životu. Dobro su mi poznati njihovi rezoni, Englezi su najpoštenija i najkorektnija nacija na planeti. Kada sam postao član Izvršnog komiteta, pitao sam predsednika Saveza kakva je situacija i kako da se ponašam. On mi je rekao slušaj Den, FA Engleske ima svoj put i to je jedini pravi put kojim treba da ideš. Ako skreneš levo ili desno, vrati se što pre, jer ako te uhvate završio si svoje. Tako je i bilo. Pravila su tamo sveto pismo i moraju da se poštuju. Pa šta mislite, na šta bi fudbal ličio da Velika Britanija nema četiri člana u Međunarodnom bordu za izmenu Pravila fudbalske igre“.
Nikada se nije bavio menadžerskim poslom (štaviše, prezire agente i mešetare), ali je direktno pomogao da neki napi igrači naprave unosne transfere u engleskom fudbalu.
"Milijaša sam preporučio Miku Mekartiju sa kojim sam veliki prijatelj. Kada je bio u Vulverhemptonu, tražio mi je levog veznog koji dobro izvodi prekide i ima dobar pregled igre. Nenad je u to vreme imao nekoliko jakih ponuda, ali je otišao u Englesku i nije se pokajao. Nije ni Mekarti, rekao mi je da mu je to jedna od najisplativijih kupovina u trenerskoj karijeri. Čuli smo se pre par dana, sada je u Kardifu i tražio mi je Milijašev broj telefona. Zvao sam ga da dođe u Dablin, da zajedno gledamo Irska-Srbija, ali kaže da ne bi bilo korektno jer je njegov kolega Stiv Keni pod pritiskom javnosti zbog loših rezultata i mediji bi to protumačili kao nametanje za novog selektora reprezentacije".
Vidića je svojevremeno nudio Arsenalu…
"Godinama sam se družio sa Denisom Hil-Vudom, vlasnikom Arsenala. Ubeđivao me je da budem potpredsednik kluba, jer nije imao poverenja u svog sina Pitera koji je voleo da pije i više se bavio golfom nego fudbalom. Posle se ispostavilo da je Piter učinio više za Arsenal od svog oca. Naravno, zahvaljujući Arsenu Vengeru. Vidića su gledali nekoliko puta i nisu hteli da ga uzmu. On je otišao u Spartak i posle napravio čudo u Junajtedu. Zvao me je Piter Hil-Vud pre par godina i pitao me da li u Srbiji ima neki novi Nemanja Vidić. Rekao sam mu da me pozove za sto godina, možda će se neki pojaviti".
Nalazio je angažmane i našim trenerima…
"Bori Milutinoviću sam pomogao da sedne na klupu SAD na Svetskom prvenstvu 1994, a posle da preuzme Nigeriju pred Mundijal 1998. Švaba Osim me godinama jurio da mu nađem neku reprezentaciju u Evropi. I uspeo sam na kraju da nagovorim Švajcarce koji su mu ponudili milion dolara. Kada je sve bilo završeno, Švaba je odbio. Kaže ‘Den, razumi me, odbio sam Hrvatsku, odbio sam Bosnu i Hercegovinu, kako ću ljudima pred oči ako sada sednem na klupu Švajcarske’. Inače, da budem potpuno jasan, Osim je za mene najbolji trener u istoriji jugoslovenskog fudbala".
Zanimljiva je priča i sa Rojom Hodžsonom…
"Kao mlad i neafirmisan stručnjak bio je sredinom sedamdesetih kandidat za trenera Brentforda. Došao je na razgovor sa članovima UO, meni se dopao, ali su ovi drugi glasali protiv. Posle je našao posao u Švedskoj, napravio ime i šta se dešava… Ja sam 1994. u Organizacionom komitetu Svetskog prvenstva, na otvaranju u Čikagu igraju SAD i Švajcarska… i koga vidim… Roja Hodžsona. Nisam ni znao da je postao selektor. Pozdravimo se i ja mu otkrijem da sam glasao za njega, a on se nasmeje i kaže ’Den, zahvali se onima koji su bili protiv’. Pa istina, umesto da se potuca po četvrtoj Diviziji, dobio je privilegiju da bude akter Svetskog prvenstva".
Prvi put kao član ekspedicije našeg fudbalskog tima, Den Tana je u Dablinu gostovao 1988. godine. Izgubili smo sa 2:0, ali je utakmica ostala u sećanju iz jednog drugog razloga.
"Saznao sam od Barbare Strejsend da je neki Irac u Dablinu prekopirao moj restoran iz Los Anđelesa i nazvao ga potpuno isto – Kod Den Tane (Dan Tana’s). Niko me nije zvao, nikome nisam dao licencu, baš mi je bilo čudno. Čim smo sleteli sa reprezentacijom, prošetao sam do grada, našao restoran i zatražio da razgovaram sa gazdom. Ispričao mi je neverovatnu priču. Poslao je suprugu u Ameriku, rekao joj da obiđe stotinak restorana, da pogleda jelovnike i da izabere najbolji. Kad se vratila, postavio joj je prosto pitanje, u kom bi restoranu ona volela da ruča. I žena se opredelila za moj. Izvinio me se na licu mesta i pitao me koliko košta da mu ustupim licencu. Odgovorio sam da ne košta ništa, pod uslovom da mi učini jednu uslugu“.
Uslugu?
"Švabo Osim je tada vodio reprezentaciju i pošto je znao za celu priču rekao mi je da bi voleo sa celim timom da večera u tom restoranu. Sutradan smo posle treninga otišli autobusom i kada je gazda video koliko nas ima, rekao je ’pa mene bi licenca jeftinije koštala’. Inače, strelac na toj prijateljskoj utakmici bio je moj veliki prijatelj Mik Mekarti".
Posebno poglavlje u priči sa Den Tanom svakako je Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. godine, na kome je bio neposredni svedok najvažnijih i najuzbudljivijih utakmica u istoriji naše fudbalske reprezentacije.
"Sekretar je bio jedan fini gospodin iz Hrvatske, Ante Pavlović… Miljan i društvo su me pozvali 1988. godine da budem deo grupe i da pomognem koliko mogu svojim iskustvom iz Engleske. Prošao sam sve kvalifikacione utakmice, sećam se duela u Jajcu 29. novembra kada je A tim igrao protiv Selekcije vojske i mornarice. Bio sam i na famoznoj utakmici u Zagrebu, kada je ceo stadion zviždao Jugoslaviji protiv Holandije. Slučajno sam naleteo na Bekenbauera koji je kao selektor Nemačke došao da skautira prvog rivala u grupnoj fazi Svetskog prvenstva. Pitao me je da li je moguće da je 30.000 Holanđana došlo na Maksimir na bodri svoju reprezentaciju. Kada sam mu rekao da su to sve Hrvati, uhvatio se za glavu… kaže, vi idete iz Jugoslavije na Svetsko prvenstvo, a vaši vas ovako ispraćaju. Bilo je šokantno".
Šokantan je bio i debi na San Siru, baš protiv čete Kajzera Franca.
"Jeste, ali smo iz utakmice u utakmicu igrali sve bolje. Kolumbija, Emirati… Španiju smo razvalili u Veroni. Pazi, da se ne vraćam sada na Piksijeve golove o kojima je toliko toga rečeno i napisano… on je imao neke poteze koje su samo Maradona i Mesi bili sposobni da izvedu. Bukvalno, to je ta kategorija. Taj nivo. Da je posle Zvezde otišao u neki veći klub od Marseja i Verone, bio bi bog. I pored toga, kad kažeš Piksi, svi se klanjaju. Te majstorije, ti potezi. Pa on kad ti doda loptu, to je kao na tanjiru. Nema potrebe da se mučiš, samo postaviš nogu i ćušneš je u gol".
Kao Dejo u Firenci…
"Jooooj, ne podsećaj me na tu šansu. Meni i dan danas nije jasno kako Dejo nije uspeo da postigne gol. Finiš utakmice, zicer, svi je već vidimo u mreži… ne bi bilo penala, ne bi bilo drame… Mi pobeđujemo i idemo dalje. U polufinale, u finale… u istoriju. Ja sam ubeđen, da smo prošli Argentinu, osvojili bismo Svetsko prvenstvo i Jugoslavija se ne bi raspala. Milion posto. Pričao sam kasnije sa Dejom nekoliko puta o tom detalju… kaže ne znam šta mi je bilo… prazan gol… samo da je gurne. Igrali smo sat i po sa deset igrača, nadigrali aktuelne svetske prvake, promašili tuce šansi… Fudbal je čudo".
Ah… sa 10 igrača… samo jedna u nizu misterija te antologijske utakmice. Kako jedan iskusni strateg poput Ivice Osima ne oseti na vreme drugi žuti karton Šabanadžovića i ne izrotira čuvara na Dijegu Maradoni.
"Nije bilo vremena. Sve se desilo veoma brzo. Taj prvi žuti na dosta naivan način. Ne znam šta mu je trebalo da izleće iz živog zida, boga pitaj… i da li se za to daje žuti karton… Posle start s leđa… a bio sam prisutan na sastanku pre utakmice kada je Švabo odredio čuvara na Maradoni i kada je sugerisao Refiku na koje detalje mora da obrati posebnu pažnju. Rekao mu je ’budi iza njega, ali ako te prođe, ne diraj ga, imam čoveka koji ga čeka u bloku’. Ali, to su delići sekunde… u žaru borbe ne razmišljate previše o tome šta je rečeno pre utakmice. Desi se…".
Švabo ni posle sastanka nije bio siguran u svoju odluku.
"Zamolio me je da se nađem sa njegovom Asimom (suprugom, op.aut) i da je ispitam kako joj se čini da Refik motri na Maradonu. Otišli smo na večeru u centru Firence, pošto je devojkama i suprugama bio zabranjen ulazak u hotel gde su igrači i stručni štab. I tako, reč po reč, ja u jednom trenutku pomenem, kao slučajno, šta je ideja za Maradonu. Ona klimne glavom i kaže ’super’. Da budemo iskreni, Švaba je mogao i na dan utakmice da promeni odluku, ali kada sam mu rekao da se Asima slaže, sve je bilo jasno".
Kako je Dan Tana podneo penal-dramu iz lože stadiona Artemio Franki…
"…ma kakva loža, ja sam sedeo na klupi, pored Ivice Osima".
Na klupi!?!?!?
"To je tek najjača priča. Sticajem okolnosti, sa nama u hotelu bili su Henri Kisindžer i Li Jakoka. Li Jakoka je onaj tip što je krajem osamdesetih spasao Detroit kada su Japanci i Koreanci počeli sa proizvodnjom automobila. Hotel je imao veliki bazen i Kisindžer, da se napravi važan, skoči u vodu i povredi kičmu. Došao je kod nas i zamolio za lekarsku intervenciju. Doktor Galetić ga je dva dana masirao i uspeo da reši problem, a Kisindžer je onako usput pomenuo da bi voleo da mu nađemo ulaznice za utakmicu. Bio je sa nama i jedan čovek, rekao bih blizak mafiji, pa je ponudio ulaznice na crnoj berzi. Ali to su bila mesta iza gola, ne ide da šalješ dva ugledna političara na tako bezveze mesta".
I?
"Rekao sam Švabi i Miljanu slušajte, ja imam dve svoje ulaznice za VIP. Ali ako ih dam, odakle ću da gledam utakmicu. Švaba kaže ’daj im ulaznice, možda nam poklone neki automobil (smeh), a ti ćeš da sediš sa mnom na klupi’. I tako sam ja celu utakmicu pratio sa najboljeg mesta na stadionu".
Pa onda ne postoji bolja osoba na svetu koja može da nam razreši još jednu misteriju. Kažu da Ivica Osim nije ni pratio izvođenje jedanaesteraca…
"Evo šta je bilo… Švaba je izabrao pet igrača za penale i sve je išlo kako treba. Ok, Piksi je pogodio prečku, ali je i Toma Ivković zaustavio šut Maradone. Robi i Dejo su bili na visini zadatka i nakon što je Troljo pogodio stativu, nešto se dogodilo… Dva naša igrača su iz neobjašnjivog razloga zamenili redosled (Brnović i Hadžibegić, op.aut)… nemam pojma zašto. U tom trenutku, Švabi je iznenada pozlilo, pao je u nesvest i ja sam ga sa doktorom Galetićem odneo do svlačionice. Tamo smo ga polili kofom hladne vode i kada je došao sebi, penali su bili završeni. Samo je pitao ’ko je pobedio’, a Bata je rekao ’izgubili smo’. Eto, to je prava istina“.
DEJI JE OTVORENO REČENO...
"Malo je falilo da Savićević i ne ode na Svetsko prvenstvo 1990. Sećam se sastanka u Zagrebu, pred polazak za Italiju… U principu, Dejo je bio korektan. Rekao je ako nisam u prvih 11, ne idem. Švaba mu je odgovorio slušaj, ja ne znam ko će biti u prvih 11, ali ako ti zahtevaš da budeš, ja ti odmah kažem da to tako ne može da bude. I Dejo je spakovao kofere i krenuo na aerodrom. Onda je Miljan zvao Džaju i Cveleta, ovi su ga ubedili da se vrati i Dejo je zaista bio jedan od naših najboljih igrača. Švaba je uvek tvrdio da je Savićević veliki igrač, ali je smatrao da te 1990. godine još uvek nije imao potrebnu rutinu kao neki drugi iskusniji reprezentativci. Rekao mu je otvoreno za godinu ili dve, bićeš najbolji igrač na svetu, ali trenutno nisi dovoljno zreo. Tako je i bilo, Dejo je vrlo brzo postao fudbaler svetske klase“.
PIKSIJA VIDIŠ I ČEKAŠ DA ISTRČI NA TEREN
"Poznajem ga dosta dugo, gledao sam uživo preko sto utakmica na kojima je njegov ogroman talent uvek dolazio do izražaja. Ali meni je nešto drugo bilo još važnije od tog fudbalskog kvaliteta. Piksi nikada nije bio član tih ’grupica’ u reprezentaciji. Dejo je imao svoju, Siniša svoju, Peđa svoju… A Piksi je bio dobar sa svima. Bio je član svih ’grupica’, ali ne kao oficir, nego kao vojnik. Imponuje taj njegov mir. Možda je iznutra druga osoba, ali nikada to ne ispoljava, uvek je pozitivan, vedar i dobro raspoložen. Srbiji ništa lepše nije moglo da se dogodi od dolaska Piksija na funkciju selektora. On nije diktator, ponaša se kao deo celine. Gledam ga ovde u Dablinu, nosi istu uniformu kao svi u ekipi. Kad ga vidiš, misliš da je jedan od igrača koji treba da istrči na teren i da igra utakmicu. Ali, nije to daleko od istine. Piksi i jeste glavni ’igrač’ ove reprezentacije".
TITO ME PITAO - GDE SI NAUČIO JEZIK?
"Došao je na poziv Niksona 1971. godine da poseti Holivud i ja sam dobio zaduženje da ga pozdravim na srpsko-hrvatskom jeziku. Rekao sam ’dobrodošli u Holivud, čuli smo da volite vestern filmove’… On me gleda i pita gde sam tako dobro naučio naš jezik. Ja mu kažem da sam rođeni Jugoslaven i da sam 1952. pobegao u Ameriku. Tito me je zagrlio, nasmejao se i rekao ’ne sekiraj se, i ja bih pobegao da sam bio na tvom mestu’. Naredio je konzulu u San Francisku da mi izradi jugoslovenski pasoš i kada sam deset godina kasnije poslao Peru Pešića da mi obnovi putnu ispravu, oni kažu ovo ne važi. Kako ne važi? Ispostavilo se da je konzul strpao 75 dolara u džep i nije ni overio dokument. Ja sam deset godina putovao svetom sa nevažećim pasošem i nisam imao ni najmanji problem. Danas bi me uhapsili na prvom aerodromu", kaže Den Tana.
MERILIN MONRO NE BISTE PRIMETILI!
"Bili smo bliski prijatelji, da neko ne pomisli da smo imali nešto više od toga. Sedeli smo često zajedno, baš ovako kao što ti i ja sada sedimo i pričamo. Ona je iza kamere bila tiha, mirna, povučena… Ali čim se uključe reflektori, pretvarala se u totalno drugu osobu. Nju je kamera strašno volela, a i ona kameru. Nije bila neka naročita lepotica, ali je pred tim objektivom postajala najlepša žena na svetu. Kada bi sada došla ovde i sela sa nama, niko je ne bi primetio… veoma normalna, stidljiva… Nažalost, ta afera sa Kenedijem… ne znam, neću da se mešam, ali verujem u priču da je ona morala da ode… da nije otišla sama. Bila je ekstremno talentovana, iako nije imala neke naročite škole. Nesreća njenog života je udaja za onog pisca, Milera. Često mi se žalila da je on vređa i nipodaštava… govorio joj je da je glupa i neobrazovana… to je nju mnogo pogađalo. Bila je i sa Džoom Dimađom, koga ja odlično poznajem. Nije bio neka inteligencija, ali sportista vrhunske klase. Iako je napravio veliku karijeru u bejzbolu, ostao je zauvek upamćen kao muž Merilin Monro. I pored svega, za mene je Eva Gardner najlepša žena koja je ikada šetala Holivudom".
ONI PILI JEDNO PIĆE, DŽORDŽ HILJADU
"Njemu je majka bila alkoholičarka i od nje je nasledio ljubav prema čašici. Bio sam lično prisutan u bolnici Kronveld Road, tri dana nakon operacije jetre, kada mu doktor kaže ’ako popiješ još kap alkohola, sve ovo što smo uradili ne vredi ništa’. To je bila jedna od prvih operacija jetre na toj uglednoj londonskoj klinici. I naravno, nije odoleo. Upoznao je neku plavušu, napio se sa njom i to je bio kraj. U pravu je njegova žena kada kaže da je hiljadu ljudi dnevno želelo da nazdravi sa Džordžom, ali je problem bio u tome što je svako od njih pio po jedno piće, a on hiljadu. A bio je čudo od fudbalera. Na jednom kvadratnom metru da proda foru petorici protivničkih igrača. Tragedija za fudbal je što nije imao priliku da nastupa za neku jaču reprezentaciju, jer sa Severnom Irskom nijednom nije igrao Evropsko ili Svetsko prvenstvo. Ubrajam ga u pet najboljih fudbalera svih vremena".
NIKAD MOBILNI TELEFON
"Kada je izašao u prodaju, zakleo sam se da ga nikada neću kupiti. I nisam. Svi ga imaju, zašto bih i ja. Šetam, izgubim se, uvek je neko u blizini ko će mi izaći u susret ako ljubazno zamolim da mi okrene taksi. Danas svaki baštovan u Americi ima mobilni telefon, moje ćerke nose po tri komada. Kad se pojavio na tržištu možda mi je i trebao, sada mi ne treba uopšte. Ranije, kada sam putovao sa reprezentacijom, uvek sam davao brojeve Bate Bulatovića i Pere Pešića, pa ako je nekome baš hitno mogao je da me dobije u bilo koje doba. Odemo na utakmicu, prespavamo, a ujutro na doručku Bata i Pera prenose poruke. Jedan kaže zvala te sekretarica u 3 noćas, drugi kaže ćerka poslala poruku u 5 jutros… I šta mi fali. Manje je stresa bez mobilnog telefona", dodao je Den Tana na kraju razgovora za MONDO.