Mlada i talentovana generacija crno-belih ostala je bez poslednjeg evropskog trzaja u eri SFRJ. Bio je to poslednji put da je stadion "JNA" ugostio neku evropsku ekipu u takmičarskom meču sve do završetka sankcija SR Jugoslaviji.
Sezona 1990/91 obeležila je čitavu jednu eru jugoslovenskog fudbala, koja se polako završavala "rastakanjem" bivše zemlje. I dok je Crvena zvezda polako krčila put ka najvećem uspehu ovdašnjeg fudbala, i Partizan je te godine imao kvalitetan tim koji je učestvovao u evrotakmičenjima.
Pre tačno 30 godina, tog 12. decembra 1990. godine u Kupu UEFA izašli su na megdan velikom Interu u utakmici koja se u Humskoj pamti do današnjih dana.
Stadion "JNA" je bio dupke pun, oko 35.000 navijača je došlo da pozdravi svoje ljubimce protiv milanskog velikana, kasnijeg osvajača UEFA kupa,
Uprkos tome što je prvi meč u Italiji završen 3:0 u korist Intera i što je u Beogradu već bila zima, ništa nije moglo da zaustavi navijače da bodre svoje crno-bele. Bila je to velika evropska noć protiv snažnog tima, a "Grobari" su rešili da tu utakmicu obeleže spektakularnom bakljadom oko čitavog stadiona.
Duž ograde tribina je bilo upaljeno tačno 100 baklji, u potezu navijača koji do tada u Jugoslaviji nikada nije bio viđen.
Posle toga su i navijači Crvene zvezde uradili nešto slično pred meč sa Bajern Minhenom u proleće 1991. godine, a Partizan je hladne decembarske večeri u Beogradu želeo da šokira Inter. Nisu u tome uspeli, ali su pružili partiju protiv tima koji je bio krcat svetskim zvezdama.
Partizan je do osmine finala Kupa UEFA stigao prvo pobedama protiv Hibernijansa sa Malte, a onda su izbacili Real Sosijedad posle penala. Po 1:0 za obe ekipe dovele su do penal-ruleta, koji je crno-bele odveo na megdane timu slavnog Đovanija Trapatonija.
Italijan je posle 3:0 u Milanu u Beograd doveo sastav od kojeg bi svako strepeo - na golu je bio Valter Zenga, a ekipom su komandovali svetski šampioni tog leta, Lotar Mateus i Jirgen Klinsman. U timu su bili i Bepe Bergomi i Bepe Barezi, Andrea Mandorlini, Alesandro Bjanki, Nikola Berti, Masimilijano Takinardi...
Ali i Partizan je imao čime da se pohvali.
Legendarni Miloš Milutinović je izveo sledećih 11 igrača: Goran Pandurović, Budimir Vujačić, Bujadin Stanojković, Darko Milanič, Bratislav Mijalković, Josip Višnjić, Goran "Plavi" Stevanović, Slaviša Jokanović, Goran Bogdanović, Predrag Mijatović, Milan "Kempes" Đurđević.
Bila je to jedna od onih ekipa koju su navijači Partizana obožavali, jer je bila spoj izvanredno talentovanih igrača i neumornog fudbala od prvog do 90. minuta.
Sudbina je htela da na tom susretu nastupe četiri buduća trenera beogradskih "večitih". Zenga je sa Crvenom zvezdom bio dvostruki šampion Srbije i Crne Gore, a Mateus je par godina ranije osvojio titulu sa Partizanom pre nego što ih je uveo u Ligu šampiona.
Iz tadašnjeg tima "parnog valjka" to su bili i "Plavi" Stevanović i Slaviša Jokanović, osvajač dvostruke "duple krune" u periodu kada su u Humskoj već preuzeli primat od Zengine Zvezde.
I stvarno, ništa te večeri pod svetlima reflektora stadiona "JNA" nije moglo da spreči utakmicu za prepričavanje.
Teren je bio blatnjav i "težak", ali i Partizan i Inter su se "razmahali" od šesnaesterca do šesnaesterca. Kvaliteta utakmice se godinama kasnije prisetio i Mateus.
"Teren u Milanu u prvom meču bio je katastrofalan, ali smo po pravom blatu zaigrali i revanš. Kada o ovim utakmicama razmišljam iz današnje perspektive, prava je senzacija kako su bila kvalitetna oba meča. Toliko trčanja, toliko borbe, napadačkog fudbala", pričao je Mateus kada je preuzeo Partizan.
Peđa Mijatović je u prvom poluvremenu imao jedan dobar pokušaj iz slobodnjaka, da bi u dva navrata 35.000 duša pomislilo da je Partizan oštećen za penal - prvi put kada je Milanu Đurđeviću bila izbijena lopta ispred nogu pre nego što je pao u kaljav šesnaesterac Intera, a onda i kada je "Plavi" Stevanović bio oboren na ivici kaznenog prostora.
Huk sa tribina je postajao zaglušujuć u tim trenucima, a komentator Zvonko Mihajlovski je uzvikivao "ovo je morao da bude penal", verovatno u nadi da bi rani gol Partizana mogao da "podgreje" sećanja na čuveni revanš Kvins Park Rendžersa i veliki preokret godinu dana ranije. Tada je Partizan nadoknadio 2:6 iz Engleske pobedom 4:0 u Beogradu.
Protiv moćnog Intera to nije bilo moguće.
Višnjić je imao jedan strašan šut u prvom poluvremenu kada je podno južne tribine "samo" zadrmao prečku gola Valtera Zenge, da bi u nastavku i Bogdanović zapretio gostima.
Tračak nade se pojavio u 62. minutu kada je Stanojković odlično prodro po desnoj strani, uputio centaršut, a na loptu je sjajno natrčao kapiten Stevanović, "uhvatio" poluvolej i tako matirao Zengu za 1:0! Na "JNA" delirijum, petarde se čuju u pozadini, a Stevanović pokazuje igračima da trče nazad na centar.
Bilo je još pola sata do kraja utakmice, ali već posle dva minuta sve nade su iščezle. Mateus je posle izgubljene lopte crno-belih iskoristio momenat i sa distance uspeo da savlada Pandurovića za konačnih 1:1...
Inter je do kraja susreta uspeo da dovrši posao i sačuva nerešen rezultat, svestan da će se plasirati u četvrtfinale, gde su potom savladali Atalantu. Partizan nije imao sreće da ga žreb spoji sa "nerazurima" u punoj snazi, timom koji je do kraja takmičenja bio bolji i od Sportinga u polufinalu i Rome u finalu.
Mlada i talentovana generacija crno-belih ostala je bez poslednjeg evropskog trzaja u eri jugoslovenskog fudbala. Bio je to poslednji put da je stadion "JNA" ugostio neku evropsku ekipu sve do završetka sankcija SR Jugoslaviji.
Tada će i Partizan i srpski fudbal već izgledati daleko drugačije...