Legendarni srpski centarfor za MONDO otkrio Nebojši Petroviću niz detalja svoje karijere. Šta mu je Dejan Stanković rekao kada mu je slomio ruku i šta su mu Francuzi zamerili posle duela protiv Zvezde. O ljubavnim avanturama u Emiratima - "hajde, reci ti sad meni..."
Da ne beše tih prokletih povreda… jedna ga je sprečila da potpiše za Dortmund, druga za Totenhem, a zbog treće je ispao iz reprezentacije u trenutku kada se profilisala ekipa za Svetsko prvenstvo. Ta treća je bila i najbizarnija. Deki Stanković je umesto lopte, zahvatio njegovu ruku. Priznajte, boli i dok se čita. A zamislite njemu kako je bilo…
"Nesrećan slučaj. Manćini je spremio izmenu za Stankovića, ali nikako da dođe do prekida. Dindan šutira, lopta prolazi Tolda, pogađa stativu i ja treba samo da je ćušnem u mrežu. Zagradim se, primim je na grudi i u tom trenutku BUM. Deki za glavu ‘nije ruka, samo kostobran’. Ja kažem ‘brate, sve je puklo… i ruka i kostobran’. Ušla su oba fizioterapeuta u svlačionicu. Ovaj Interov kaže ’njente, njente’… kako bre njente, jaučem od bolova. Znate i samo kakav je šut imao Dejan Stanković. Naravno, izvinjavao se, zvao me telefonom, bilo mu je krivo. Nikada mu ništa nisam zamerio, to je sastavni deo igre. I dan danas kad se sretnemo, on me pita ’kojom rukom da se pozdravimo’. Brate, samo ne s levom (smeh)“.
Dobrodošli u ’Mojih TOP 11’ sa Nenadom Jestrovićem, Obrenovčaninom kome su navijači Anderlehta posle pola sata igre u dresu ljubičastih, spevali pesmu i učinili ga besmrtnim.
OFK BEOGRAD (1994 – 1997)
Golmani: Saša Petrović
Odbrana: Dušan Petković, Stevo Glogovac, Miroslav Čermelj, Slobodan Miletić, Darko Ramovš, Vanja Radinović, Srđan Obradović, Zvezdan Terzić
Vezni red: Žarko Todorović, Branko Milovanović, Rade Ivljanin, Dejan Đurđević, Zoran Mašić
Napad: Mihajlo Pjanović, Petar Puača, Vanja Grubač
U OFK Beograd je stigao sa nepunih 18 godina, na preporuku dva iskusna fudbalska stručnjaka.
"Miodrag Đurić i pomoćni trener Sredojević su dolazili par puta u Obrenovac da gledaju moje nastupe za Radnički i nagovorili su Blagoja Krivokuću da me dovede na Karaburmu. Bio sam sitan i mršav, nisu verovali da mogu odmah da odgovorim zahtevima superligaškog fudbala. Zato su rešili da me probaju na prijateljskoj utakmici protiv AIK-a u Bačkoj Topoli. Sećam se da su Puača i Grubač vodili rat u svlačionici oko dresa sa brojem 9. Ako se ne varam, Vanja je u to vreme imao veći autoritet, oteo je devetku, a Petar se baš naljutio. Meni je kao detetu sve to bilo čudno. Ušao sam u drugom poluvremenu, dao gol i tako je počela moja odiseja u OFK Beogradu".
Debitovao je u meču za bodove protiv Rudara u Pljevljima.
"Tu smo imali avanturu, jer se autobus pokvario kod Jabuke, blizu Pljevalja. Kasnili smo na utakmicu i na kraju pobedili sa 2:1. Beli Milovanović nije putovao zbog bolesti, ja sam dobio šansu u startnoj postavi i iskoristio je na najbolji mogući način. Dao sam gol, asistirao, pogodio prečku. Nosio sam broj 7 na dresu i u svim novinama izabran za igrača utakmice. To nije bilo dovoljno da počnem narednu utakmicu protiv Partizana. Izgubili smo sa 5:0, ušao sam u poslednjih 15 minuta i propustio dve izgledne prilike da ublažim poraz. Draga mi je i utakmica protiv Sutjeske, jedna od poslednjih u dresu plavo-belih. Došlo je mnogo menadžera na Karaburmu… bio sam na skeneru Betisa, Espanjola, Lacija, Bastije… cela ekipa je radila za mene, postigao sam het-trik i to me je i prodalo u Francusku".
Pamti se i partija snova protiv Crvene zvezde.
"Asistirao sam Radetu Ivljaninu za pobedonosni gol. Prvi je dao Žarko Todorović kada je lobovao Simeunovića, slavili smo sa 2:1. Puna Karaburma, preko 20.000 ljudi. Šta bi ovi mlađi dali za takav ambijent. Žao mi je OFK Beograda, greh je da klub koji je stvorio toliko velikih asova tavori u trećoj ligi. Mnogo je tu nepoznanica i sumnjivih detalja zbog kojih nikome ne pada na pamet da se uhvati u koštac sa problemom. Voleo bih da se situacija iskristališe i da klub ponovo stane na noge. Možda bi se i bivši asovi u tom slučaju prihvatili nekih odgovornih funkcija, da ožive romantiku i vrate je na elitnu scenu srpskog fudbala. Šta bi radio Jestrović? Verovatno kao sportski direktor, jer umem da prepoznam talenat kod napadača".
TOP 11 – Dušan PETKOVIĆ (vezni red)
"Uvek nekako svoj, specifičan. U fazonu ’ja sam Dule i to je to’. Tako smo ga i prihvatili. Kao sina legende našeg fudbala i nekoga ko je uvek imao više od nas. Dobar auto, skupu garderobu. Stalno je donosio čokolade iz Švajcarske, a mi klinci u to vreme nismo znali ni za čokoladne bananice. OFK je tada išao u karantin u ’Hiljadu ruža’ na Avali, a Dule je uvek nosio svoj jastuk i svoje ćebe, nije želeo da koristi one hotelske. Šteta što su bungalovi bili mali, nije mogao da radi one svoje trbušnjake u sred noći. Ali, imao sam cimera u Anderlehtu koji je bio još veći fanatik po tom pitanju. Ivica Mornar".
BASTIJA (1997 – 1998)
Golmani: Ali Bumnižel, Erik Durand
Odbrana: Kristof Dežervil, Paskal Garido, Frank Žurijeti, Frederik Mendi, Fransoa Modesto, Patrik Moro, Sebastijan Perez, Morlaj Suma, Janik Zambernardi
Vezni red: Erve Ancijani, Loran Kazanova, Prins Daj, Mamadu Faj, Olivije Garido, Alen Masudi, Lubomir Moravčik, Siril Rol, Lanzama Suma, Pjotr Švejrčevski
Napad: Pjer-Iv Andre, Žan-Žak Etame, Vilfred Gohel, Adrijan Kozniku, Pjer Loran, Usman Suma, Ermin Šiljak
Mnogo zainteresovanih klubova, ali je morao da se opredeli za jedan.
"Meni se najviše išlo u Lacio. Tada je Petar Krivokuća bio menadžer meni i Mihajlu Pjanoviću. Dao nam je neki novac, mi odmah kupimo automobile i malo je falilo da izgubimo glavu. Ja sam išao iz Obrenovca, sa bivšom devojkom Ninom, čačkali smo nešto oko radija i odjednom TRAS. Ničega se ne sećam. Udarili smo u banderu, bez traga kočenja, sreća nas je spasila da ostanemo živi. Imam i dan danas ožiljak na ruci. Pjana se isto tako slupao par dana kasnije, Pera kaže ’de sam bre uložio pare u ova dva ludaka’. Uglavnom, njemu se više isplatilo da idem u Lil nego u Lacio. Potpisali smo predugovor, uz klauzulu da klub mora da ostane u ligi. Bili su sedmi na tabeli, ko je očekivao da će u prolećnoj polusezoni doživeti krah i skliznuti u niži rang".
Umesto u drugoligaškom Lilu, završava na Korzici.
"Odličan izbor. Nisam ni znao da je obeštećenje bilo dva miliona maraka, u to vreme astronomska suma. Već u prvoj sezoni stižemo do drugog trofeja u istoriji kluba. Oni su 1981. godine osvojili Kup Francuske, a tri godine pre toga igrali finale Kupa UEFA sa PSV Ajndhovenom. Naša generacija je ušla u istoriju kao prva koja je na Korziku donela evropski trofej. Osvojili smo Intertoto kup 1997. godine, posle nezaboravnih utakmica sa Hamburgerom i Halmštadom. Oba puta produžeci, drama… letnji period, nesnosna vrućina… U finalu protiv Halmštada, Osman Suma postiže gol u 113. minutu, golman ga pogađa pesnicom u glavu i lomi mu vratni pršljen. Užasna scena, jedva je ostao živ. To je bila tačka na njegovu karijeru“.
Potpuna dominacija Francuza u Intertoto kupu, pored Bastije trofej osvajaju Okser i Lion koji je u svojoj finalnoj utakmici bolji od Monpelijea.
"Mi smo te sezone dogurali do 1/16 finala Kupa UEFA. Izbacili smo Benfiku i ispali od Steaue. Igrali smo odlično i u prvenstvu Francuske, završili u vrhu tabele. Uživao sam na Korzici. Čim kročiš tamo, uveriš se koliki su trag ostavili Džaja, Ilija Pantelić i Anto Drobnjak u Bastiji. Često sam išao na ručak u hotel ’Chez Walter’ (Kod Valtera), vlasnik je Italijan Pjer-Luiđi, ali ti se konobari obraćaju na srpskom jeziku… ’šta želite, kako ste, kako plaćate’… obožavaju Dragana Džajića i zbog njega su naučili neke naše izraze“.
TOP 11 – Sebastijan PEREZ (odbrana)
On je takođe znao mnogo srpskih reči i mnogo mi je pomogao kad sam došao u Bastiju. Igrao je pre toga u Sent Etjenu i često se sretao sa Ivanom Ćurkovićem, verovatno je tako i naučio naš jezik. Bio je nekako drugačiji od drugih, prijao mi je kao osoba. Na terenu srčan, bez kompromisa. Ostao mi je u lepom sećanju, sada smo se pronašli i zapratili na Instagramu. Imao sam još par kandidata iz Bastije za TOP 11, pre svih Fransou Modesta koji se proslavio kao sportski direktor u Olimpijakosu i Notingem forestu… ili Ljubomira Moravčika, desetku starog kova, koji je na utakmici protiv PSŽ-a dao Bernaru Lami dva gola iz slobodnog udarca, jedan levom, drugi desnom nogom".
MEC (1998 – 2000)
Golmani: Andre Bjankareli, Lionel Letizi
Odbrana: Filip Želo, Silvan Kastendojč, Silvan Maršal, Paskal Pjer, David Režis, Stefan Rondeler, Sebastijan Šemel, Džefri Tojs, Vin Long Viljemin, Stefan Borbikoni, Stefan Morizo, Loik Muni
Vezni red: Ludovik Asuar, Deni Bofen, Stefan Bulila, Juns Dijani, Nasredin Krauš, Frederik Mejre, Didije Nojman, Gregori Promon, Frank Rizeto, Džef Štraser, Gunter Van Handenhoven, Kristof Bastijen, Žerald Batikl
Napad: Frank Histilol, Kristof Horlavil, Džonatan Jager, Vladan Lukić, Mikele Padovano, Nikolas Guse, Luj Saha, Sergej Skačenko
"DŽAJA ME ZAGRLIO, FRANCUZI ZAMERILI"
U Francuskoj je krajem devedestih važilo pravilo – dovedi Jestrovića da bi igrao finale Intertoto kupa.
"Nažalost, sa Mecom nisam imao sreće da osvojim trofej. Izgubili smo od Vest Hema posle velike borbe u dve utakmice. Dobili smo ih u Londonu sa 1:0, ali je moj gol u revanšu bio nedovoljan za konačan trijumf. Englezi su slavili golovima Sinklera, Lamparda i Vončopa sa 3:1, imali su odličan tim… Rio Ferdinand, Di Kanio, Džo Kol… Ja sam u polufinalu rešio utakmicu protiv poljske Polonije. Zanimljivo je da sam te sezone u razmaku od tri meseca igrao tri evropska takmičenja. Mec je kao drugoplasirana ekipa francuskog prvenstva, nastupao u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Ispali smo od Helsinkija i bez obzira na poraz u finalu Intertoto kupa, stekli pravo učešća u Kupu UEFA“.
A u Kupu UEFA, žreb je nemilosrdan.
"Ni manje ni više, nego Crvena zvezda. Dve sjajne utakmice. U Beogradu su nam izdominirali, ne sećam se da je neko tako razvalio Mec u prvih 20 minuta. Perica je igrao kao na motoru, dao je gol i dobio žuti karton zbog skidanja dresa kod severne tribine. Bio je vanserijski talenat. Drulić takođe u životnoj formi. Uspeli smo nekako da smanjimo u finišu preko Bruna Rodrigeza, što nam je davalo velike šanse u revanšu u Francuskoj. Tamo, 120 minuta uzbuđenja, penali… Zvezdaši me i dan danas zaustavljaju na ulici i pitaju da li sam namerno promašio penal. Imao sam i u Mecu problema zbog toga, jer se predsedniku Molinariju nije dopalo što me je Džaja zagrlio u tunelu nakon utakmice. A ja sam više od svega voleo da prođemo Zvezdu i da igramo protiv Liona u 1/16 finala. Da sam hteo da promašim, ne bih pogodio prečku, nego bih gađao pored gola"“.
Možda ne bi ni došlo do penala, da je Vladan Lukić prihvatio da igra protiv svog bivšeg kluba.
"Luka je odigrao prvu utakmicu na Marakani, ali je u revanšu zamolio da ne bude u timu. Vrlo težak period za njega lično, stalno je pratio vesti iz Srbije i patio zbog situacije na Kosovu. Znate i sami da je veliki patriota, ali niko u tom trenutku nije mogao da pretpostavi šta mu je na umu. Jedno jutro me je uhvatio za ruku i rekao ’idemo kod predsednika’. Pošto je slabo govorio francuski, često sam mu pomagao u komunikaciji sa ljudima iz rukovodstva. Kada je počeo da priča, predsednik se nasmejao, bio je ubeđen da se Luka šali. Rekao je ’ne mogu više, moram da se vratim u zemlju, da pomognem svom narodu’. Čak je tražio džipa, da mu posluži kao terensko vozilo u borbi protiv NATO agresora“.
Jedan je Vladan Lukić.
„Čuli smo se skoro telefonom, ugradili su mu stent i oseća se mnogo bolje, hvala Bogu. Igrao je fudbal sa drugarima u Sopotu kada se to dogodilo. Luka je veliki čovek. Znao je naravno da ne može puno da pomogne tokom bombardovanja, ali je želeo da pošalje poruku svom narodu da je uz njih i da su mu novac i ugovor u drugom planu. Više kao moralna podrška. Ja sam takođe imao pritisak, dolazili su svaki dan iz TF1 na trening i postavljali pitanje da li ću i ja Lukinim stopama. Mnogo težak period za sve nas, cela moja familija je u tom periodu bila u Beogradu. Vojno smo bili inferiorni u odnosu na neprijatelja i ne bih ja tu nešto mnogo pomogao. Nažalost. Odlučio sam da im prkosim na drugi način, dao sam 11 golova za tri meseca i tako iskalio sav svoj bes“.
TOP 11 – Luis SAHA (napad)
"On je postigao taj pobedonosni gol u prvoj utakmici protiv Vest Hema. Odgovarao mi je kao partner u špicu, kada je Luka otišao na ratište, postali smo tandem i vrlo dobro funkcionisali. Bio je jak, brz, impresivan u duelu… ali je imao problem sa realizacijom. Umarao je protivničku odbranu i pravio prostor za moju završnicu. Za njega je specifično da je u autobusu voleo da se ispruži na podu. I ko god krene u toalet, obavezno ga nagazi. Samo čuješ jauk i znaš o čemu je reč. Ja sam ga lično nagazio bar 50 puta. Posle smo navikli… imaš u glavi da je Luj između sedišta i samo ga preskočiš".
MUSKRON (2000 – 2001)
Golmani: Frenki Vandenriše
Odbrana: Olivije Besenže, Marko Kasto, Deni Leni, Kevin Pekio, Đovani Sejnheve, Aleksandr Teklak, Gordan Vidović, Mihal Ževlakov
Vezni red: Klejton, David Crv, Koen De Vlešauver, Stiv Dugardajn, Kristof Greguar, Lionel Ladon, Tonči Martić, Dejan Mitrović
Napad: Klod Bakadal, Trezor Empoke, Aksel Lavare, Olivije Nzuzi, Marsin Ževlakov
Ne bi ni mrdao iz Meca, da nije došlo do…
„… frke sa Frederikom Mejreom. On je voleo da odigra na špica, pa da mu ovaj vrati loptu. Tako je bilo sa Lukićem, Sahom, Rodrigezom… Ali protiv Monaka ja mu par puta nisam odigrao povratnu i zakačimo se već na terenu. Posle se pobijemo pod tušem i to je bio moj kraj u Mecu. Mejre je važio za lidera ekipe, nosio je traku i imao je veliki autoritet. Žoel Miler je pokušao da smiri strasti, ja sam pošteno odradio svoje i na kraju sezone otišao iz kluba. Ko je izvukao deblji kraj u tuči? To je najbolje da pitate Vladana Lukića. Ja ću vas samo podsetiti da sam bio dvostruki prvak Srbije i treći u Jugoslaviji u rvanju grčko-rimskim stilom“.
’Tuširao’ je Mejrea i otišao u Muskron.
"Imao sam poziv Radomira Antića za Ovijedo, baš one sezone kad su potpisali Đole Tomić, Paunović i Martinović. Deni Bofen me je pokolebao rečima ’Petit (mali), idi u Belgiju i tamo ćeš eksplodirati’. Namestilo se da je Hugo Bros bio u Mecu na trenerskom seminaru baš u periodu kada sam nanizao tih 11 golova i zapitao se kako takav igrač nije u nekom jačem klubu. Odveo me je u Muskron i ja sam na prvih 6 utakmica dao 12 golova, što je u tom trenutku bio rekord belgijskog prvenstva. Izračunali su da sam na svakih 50 minuta tresao mrežu protivnika. Osvojio sam Zlatnu kopačku kao prvi strelac lige, a da nije bilo povrede skočnog zgloba, postigao bih preko 40 golova i poobarao još mnoge rekorde".
TOP 11 – Mihal ŽEVLAKOV (odbrana)
"„Legenda poljskog fudbala, odigrao je preko 100 utakmica za nacionalni tim. Ja sam ga kasnije preporučio čelnicima Anderlehta i nastavili smo sa druženjem i u Briselu. Poljaci nemaju veze sa našim mentalitetom. Mnogo su povučeni, okrenuti crkvi, porodici… slušaju žene, za razliku od Srba. Ževlakov je baš takav tip. Slušao je suprugu, sluša je i dan danas (smeh). Ne znam kako bih to objasnio, Poljacima fali te pozitivne drskosti i bezobrazluka da bi bili još bolji fudbaleri".
ANDERLEHT (2001 – 2005)
Golmani: Filip De Vilde, Zvonko Milojević, Željko Pavlović, Tristan Pirsman, Danijel Žitka
Odbrana: Bertran Krason, Glen De Bek, Olivije Dešaht, Olivije Dol, Melvin Fleur, Aleksandar Ilić, Gabrijel NGalula, Hamad Ndikumana, Kevin Nikolaj, Dejvi Ojen, Emanuel Pirar, Lamin Traore, Hanu Tihinen, Mihal Ževlakov, Seržo Helings, Vensan Kompani, Entoni Vanden Bore
Vezni red: Valter Baseđo, Tarek El Said, Besnik Haši, Mark Hendriks, Goran Lovre, Stijn Mert, Alin Stojka, Iv Vanderhege, Mark De Man, Martin Kolar, Anatolij Gerk, Marten Martens, Kristijan Vilhemson, Par Zeterberg, Fabris Eret, Kristof Greguar, Džonatan Leger
Napad: Žil De Bilde, Aruna Dindan, Oleg Jahčuk, Šerđil MekDonald, Ben Mbemba, Ivica Mornar, Ki-hjon Seol, Joris Van Haut, Denis Kalincov, Klejton Zane, Mbo Mpenza, Basalija Sakanoko
Mogao je da bira između Dortmunda i Totenhema…
"Sa Zamerom sam se sastajao u Briselu, sa Glenom Hodlom u Londonu. Da sam realizovao bilo koji od ta dva transfera, ko zna dokle bih dogurao. Dešava se prelom noge i sve pada u vodu. Ne žalim, večno ću da budem zahvalan ljudima iz Anderlehta. Došao sam na potpis ugovora sa štakama i nogom u gipsu. Platili su 135 miliona franaka, plus 15 miliona bonusa ako se plasiramo u Ligu šampiona. To je rekordan transfer u belgijskom fudbalu. Kupuju me i odmah šalju na operaciju, jer mi noga nije bila dovoljno zarasla. Zamislite koliko su poverenja morali da imaju u moje kvalitete, kada prvih šest meseci nisam ni video teren“.
"NAJVEĆA ŽAL - PANATINAIKOS"
A onda, debi sa Antverpenom i početak mita o JestroGOALu.
"Gubili smo na poluvremenu sa 2:0, ja ulazim, nameštam i dajem gol… dobijamo 3:2, a na stadionu počinje skandiranje ’JestroGOAL, ole, ole, ole’… ne znam ni ko je inicirao, ni kako se desilo. Igrali smo te sezone sa Romom i ja sam davao izjave u novinama da mi je BatiGOL fudbalski uzor (Gabrijel Batistuta). Dao sam im gol, slikao se sa Batijem posle meča… Verovatno su tako i došli na ideju da mi smisle nadimak. Nadavao sam se golova u Anderlehtu, najdraži mi je protiv Bordoa u Ligi šampiona. Ne zna se koji je bio lepši, onaj u Francuskoj štiklom ili onaj u Briselu sa 30 metara, levom nogom. Taj drugi je podsetio na golčinu Žigića protiv Rome. Golman Rame nije ni trepnuo, samo je pogledom ispratio let lopte u mrežu“.
U sećanju su i dueli protiv Panatinaikosa u Kupu UEFA.
"Dobili su nas 3:0 u Atini, Bros je izabrao neku čudnu taktiku 3-6-1, sećam se da su ga mediji razapeli posle utakmice. A PAO moćan… Nikopolidis, Kirjakos, Olisadebe, Bazinas, Karagunis… pola one reprezentacije što je godinu dana kasnije postala šampion Evrope. Uoči revanša u Briselu, predsednik je ušao u svlačionicu i rekao nam da imamo triplu premiju samo za pobedu, bez obzira da li će to biti dovoljno za plasman u naredno kolo. Trebalo mu je zbog nekog koeficijenta. Ja postižem dva gola, pogađamo stativu, igramo 11 na 9… oni dva crvena kartina (Vokolos i Konstantinu)… ali ostaje 2:0 i Grci odlaze dalje. To mi je najveća žal u karijeri, jer sam ubeđen da smo imali tim za trijumf u Kupu UEFA. Panatinaikos je posle ispao od Murinjovog Porta, koji je u finalu pobedio Seltik u Sevilji i osvojio trofej".
Utakmica protiv Liverpula prilepila mu je etiketu rasiste, iako je tokom karijere najbolje drugare imao među tamnoputim fudbalerima.
"Dve nedelje ranije, Miha je imao sukob sa Vijeirom i kaznili su ga sa pet utakmica suspenzije. Ja sam sa Sisokom imao čarku i u Briselu, zbog nekog penala. Na Enfildu mi je prišao kod jednog kornera i opsovao me na francuskom. Ja sam se okrenuo i odgovorio ’fuck of, bleki’. Hteo sam da kažem ‘furaj, ostavi me na miru’. Nije mi bila namera da ga uvredim na rasnoj osnovi, jednostavno nisam želeo da izgovorim njegovo ime. Posle su mediji intervjuisali Mbo Mpenzu, Dindana, Kompanija… Pitali su ih kakav je Jestrović, oni su pričali sve najbolje o meni".
Ništa nije vredelo, Jestrović je kažnjen sa tri utakmice suspenzije.
"Skidali su sa usana i rešili da mi ublaže kaznu. U principu, sudija Nilsen je mogao i da ne čuje šta sam rekao. On se opraštao na toj utakmici i doneo je odluku da mi pokaže crveni karton. Posle je u izveštaju napisao nešto sasvim drugo, možda me i spasao drastičnije kazne. Neverovatan paradoks, meni su crnci uvek bili simpatični. Ako sam sa nekim bio dobar, to su Aruna Dindan, Mpenza, Traore… sjajni momci, nikada nismo imali ni najmanji problem. Ali mediji su čudo. Par dana posle Liverpula, zakačim se na treningu sa pokojnim Čeikom Tioteom, Nigerijcem koji je kasnije igrao za Njukasl. Bio je grub u jednom duelu, ja ga odgurnem, novinari su to slikali i odmah napisali ’evo ga opet’. Nezgodno je kad ti prilepe neku etiketu koju ne zaslužuješ. Setio sam se toga u trenutku kada je Đoković pogodio linijskog sudiju u Njujorku. Slučajan gaf, a mediji te masakriraju".
TOP 11 – Aruna DINDAN (napad)
"Stalno je pevušio pesmu Ace Lukasa ’moje su noge, umorne, umorne’. Družio se sa našom jugo-kolonijom… tu su bili Ivica Mornar, Goran Lovre, Aleksandar Ilić… pa Albanac Besnik Haši koji je kasnije postao trener Anderlehta. Aruna je bio fantastičan napadač. Neverovatna snaga, dribling… to je teško opisati. Nisam uspeo da ga dovedem u Beograd, ali je zato Kompani bio bar 20 puta. Obožava naše splavove, dolazi i dan danas. Vensan je 2003. godine ušao u prvi tim, na utakmici protiv Rapida u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Odmah sam rekao Hugu Brosu i Frenkiju Verkauterenu da je mali odličan, da ga osećam u igri i da mogu komotno da se oslone na njega. Sećam se da je Zeterberg bio protiv, a njegova reč je takođe imala težinu. Ipak, poslušali su mene i nisu pogrešili”.
AL AIN (2005 – 2006)
Golmani: Mutaz Mohamed, Valid Salem
Odbrana: Subait Al-Junaibi, Abdula Ali, Fabricio Lopez, Humaid Faker, Ali Msari
Vezni red: Šehab Ahmed, Garib Al-Kuvaiti, Ali Al-Vehaibi, Ibrahim Dijaki, Keli, Saleh Obaid, Sultan Rašid, Helal Saed, Rami Jaslam
Napad: Fajzal Ali Hasan, Usman Dželou
Menadžer Peđa Mijatović je za njega imao neke druge solucije.
"Dva puta sam bio na korak od Bešiktaša. Lučesku je dolazio u Brisel, ja sam išao u Istanbul, ali me Anderleht nije pustio. Interesovali su se Betis, Sevilja, Marsej… Peđa se oduševio kada sam mu javio za ponudu Al-Aina. Doputovao je sa suprugom i svojim pokojnim kumom za Brisel, pa smo zajedno produžili za Abu-Dabi. On je fenomenalan tip. Beskrajno pošten, čovek koji nikada ne bi pogazio datu reč… moja preporuka mladim fudbalerima je da se uvek opredele za tako neku sportsku priču, za saradnju sa bivšim asom koji može najbolje da razume njihove potrebe i probleme. Napravio sam fenomenalan potez, u svakom smislu… finansijskom, sportskom, kulturološkom. Stekao sam prijatelje među šeicima sa kojima i dan danas sarađujem i održavam redovne kontakte".
Već u debitantskoj utakmici za Al-Ain, upisuje svoje ime u anale fudbala Ujedinjenih Arapskih Emirata.
"Postigao sam jubilarni 10.000. gol u istoriji njihovog prvenstva. I to protiv Al-Nasra u kome sam posle nastavio karijeru. Tamo nema nekog navijačkog fanatizma, ali na svakoj utakmici bude 15-20.000 gledalaca. Kapiraju fudbal, poštuju kad se boriš do poslednjeg atoma snage. Bilo je sjajnih utakmica protiv Al-Vahde, Al-Džazire… Jedino mi se ne sviđa što su teatralni i vole da provociraju. Golmani naprave paradu, pa se dva minuta valjaju po zemlji. Defanzivci znaju da su fizički inferiorniji od tebe, pa zato pribegavaju nekim drugim sredstvima. Ja sam na toj prvoj utakmici, tri minuta posle postignutog gola dobio crveni karton. Igrač me pljunuo i udario, ja sam odreagovao i naseo na provokaciju. Bitno je da se navikneš, posle je sve lako".
Kao osvedočeni zavodnik i beskrupulozni osvajač ženskih srca, morao je i na tom planu da se prilagodi arapskim zakonima.
"Ma ne… bio sam to što jesam i živeo onako kako želim. Uvek sam bio malo čudan. Ne zameram sebi ništa. I u Emiratima možeš da imaš ljubavne avanture, sve je dozvoljeno. Ok, ne smeš da se ljubiš na javnim mestima, ali avantura možeš da imaš koliko hoćeš. Gori su oni od nas po tom pitanju, nemoj da brineš. Imaju više tih avantura nego što možeš i da pretpostaviš. I reci mi iskreno, koji bi ti još fudbaler govorio ovako otvoreno o ovim stvarima?".
TOP 11 – Ibrahima DIJAKE (vezni red)
"Tip igrača Klarensa Sedorfa. Jake noge, moćan sa loptom, sjajan pas, ume da postigne gol… kod nas je igrao samo mečeve Lige šampiona, pošto je stigao iz Al-Džazire kao četvrti stranac. Dogurali smo do finala i izgubili od Čobuka iz Koreje 2:2 i 0:3. Dijake je bio impresivan, dominirao je sredinom terena. Nismo se mnogo družili, pošto je živeo u Abu-Dabiju. Ja sam više izlazio sa trenerima, nego sa saigračima. Provodio sam puno vremena sa Jordaneskuom, Zengom…. Dijake je igrao na poziciji ’desetke’, ali ja ću ga staviti na ’osmicu’".
CRVENA ZVEZDA (2007 – 2008)
Golmani: Boban Bajković, Zoran Banović, Ivan Ranđelović
Odbrana: Dušan Anđelković, Dušan Basta, Žegož Bronovicki, Vladimir Đorđević, Ibrahima Gaj, Pavle Ninkov, Aleksandar Pantić, Nenad Tomović, Đorđe Tutorić,
Vezni red: Marko Blažić, Vladimir Bogdanović, Igor Burzanović, Segundo Kastiljo, Ognjen Koroman, Nenad Milijaš, Dejan Milovanović, Nikola Trajković
Napad: Hernan Barkos, Misdongard Betolingar, Milanko Rašković, Ivan Tričkovski
Lepo iskustvo u Aziji, kao zagrevanje za najemotivniju epizodu u fudbalskoj karijeri.
"Moj otac je voleo Hajduk i stalno me nagovarao da navijam za Splićane. U školi su me zvali ’mali Bokšić’ i svi drugari su znali za te očeve simpatije prema ’majstorima s mora’. Ipak, meni je Zvezda bila bliža srcu. Igrao sam za Al-Nasr kada me je Piksi pozvao telefonom i pitao me da li postoji mogućnost da nađemo zajednički jezik. Obavio sam razgovor sa šeicima, napravio se kompromis i ja sam konačno postao član svog voljenog kluba. Prvi pokušaj nije urodio plodom, bio sam 1996. kod Džaje na razgovoru, ali se tada isprečilo veliko obeštećenje i predugovor sa Lilom".
U mladosti je maštao da će ljubav sa Crvenom zvezdom biti mnogo duža i berićetnija.
"Prvenstvo smo završili bez poraza, bio sam prvi strelac lige sa 13 golova i postigao sam još šest u Kupu Srbije. Izostala je podrška ljudi iz kluba, imali su neku viziju sa podmlađivanjem ekipe u koju se ja sa 32 godine nisam uklapao. A mogao sam sigurno još dve-tri godine da odigram na visokom nivou. Žao mi je samo što nisam potpisao par dana ranije, da budem u timu na utakmici protiv Rendžersa. Ubeđen sam da bismo prošli Škote i zaigrali grupnu fazu Lige šampiona. Ostaje mi za utehu nekoliko sjajnih partija u domaćem prvenstvu, pobeda protiv Partizana od 4:1 kada sam namestio gol i iznudio penal…".
TOP 11 – Ognjen KOROMAN (vezni red)
„Razmišljao sam o Basti, ali već imam Pereza na desnom beku. Bilo je tu i kvalitetnih stranaca, poput Kastilja, Moline… Kastiljo je kao zadnji vezni bio jedan od najkorisnijih i najefikasnijih igrača ekipe. Barkos je takođe imao potencijal, što je kasnije i dokazao doguravši do dresa argentinske reprezentacije. Čudan tip… na treninzima bude najbolji, a kad dođe utakmice nema ga nigde. Jednostavno se nije uklopio. Ja sam mu pomogao da se malo otrezni… dao sam mu zamajac… Imali smo neki duel na treningu, on me udari otpozadi i počne da beži. Jurio sam ga preko celog terena, pobegao je kroz tunel, pa tamo u hotel iza stadiona. Sreća da ga nisam stigao… Ipak, staviću Koromana. On mi je namestio taj jedini gol koji sam dao protiv Partizana. Sećate se one čuvene utakmice u polufinalu Kupa kada je sudija izmislio ofsajd Milijaša, a Partizan slavio sa 3:2 golom Stevana Jovetića u poslednjem minutu. Koroman je šutirao, ja sam postavio nogu i u svom stilu zatresao mrežu. Sećam se njegovih reči ’ovo je neverovatno, kako god da centriram, ovaj Jestra izmisli nešto i postigne gol’ (smeh)“.
KODŽAELISPOR (2008)
Golman: Metin Erol, Kopuz, Serdar
Odbrana: Fatih Akjel, Ali Bajraktar, Ugur Dasdemir, Emrah Kiraz, Emirhan Onder, Muhamet Ozdin, Moris Ros, Rašad Sadikov, Ergun Teber, Serkan Janik
Vezni red: Adem Čalik, Murat Hačioglu, Romal Husejnov, Žulio Cezar, Levent Kartop, Nsumbu Mazuva, Hamza Mutlu, Patris Nzeku, Mehmet Oztonga, Berkaj Samanči, Ejup Ugur, Sinan Vergul, Ergin Jusetas, Luka Žinko
Napad: Akim Agbetu, Taner Guleri, Serdar Topraktepe
Turska mu je očigledno bila suđena. Kad nije moglo u Bešiktaš, zašto da ne u Kodžaeli…
"… tim pre što je blizu Istanbula. Opet sam imao i druge opcije… Los Anđeles… povratak u Mec… ali je Turska bila veći izazov. Nažalost, ostao sam samo tri meseca. Nisu mi davali platu i aktivirao sam raskid ugovora. Šteta, jer sam se brzo adaptirao i počeo da tresem mreže. U trenutku odlaska, bio sam drugi strelac lige… Milan Baroš je dao 4, a ja 3 gola… protiv Genčlerbirligija, Eskišehira i Fenerbahčea. Taj protiv Fenera je bio jako lep, onako u padu iz polu-voleja… sjajan gol za 2:2. Prijala mi je Turska i žao mi je što se sve tako brzo završilo".
TOP 11 – Dušan ANĐELKOVIĆ (odbrana)
"Prijalo mi je prisustvo Tutorića i Anđelkovića, lakše sam se prilagodio novoj sredini. Sa Džinom sam i u Zvezdi delio svlačionicu. Ima sjajna priča za njega… kada sam stigao u Tursku rekao mi je ’ti bre Jestro govoriš pet stranih jezika, kada bi naučio i turski bio bi pravi poliglota’. Ja sutradan ponesem tursko-srpski rečnik, uđemo u taksi i ja kažem taksisti ‘abe, senin arabada problem var BUŽILAR’… on zaustavi auto, otvori haubu, a Džin zabezeknut… pita ’brate, šta si mu rekao’. Ja kažem ’pa čuješ valjda da mu svećica lupa u motoru’… ovaj ne veruje… taksista se vraća nazad, ’abe, problem jok’… sve je sređeno… Stižemo na trening, Džin i dalje pod utiskom… priča Tutoriću ’Tutora brate, mi ne znamo dobar dan da kažemo, a ovaj tri dana ovde i zna kako se kaže svećica’. Naravno, nije uopšte primetio kada sam pogledao u rečnik i našao BUŽILAR“.
REPREZENTACIJA SRBIJE I CRNE GORE (2003 – 2005)
Golmani: Dragoslav Jevrić, Dragan Žilić
Odbrana: Zoran Mirković, Nemanja Vidić, Dejan Stefanović, Mladen Krstajić, Boban Dmitrović, Slobodan Marković, Igor Duljaj, Saša Ilić, Siniša Mihajlović, Goran Gavrančić, Ivica Dragutinović, Dušan Basta
Vezni red: Nenad Kovačević, Nikola Malbaša, Goran Trobok, Zvonimir Vukić, Nikola Lazetić, Branko Bošković, Dragan Mladenović, Ognjen Koroman, Dejan Stanković, Predrag Đorđević, Simon Vukčević
Napad: Savo Milošević, Predrag Mijatović, Darko Kovačević, Mateja Kežman, Danijel Ljuboja, Mirko Vučinić, Nikola Žigić, Danko Lazović
Trener: Dejan Savićević, Ilija Petković
Retki su igrači kojima se posreći da za svoju zemlju debituju protiv takvih velikana svetskog fudbala.
„U Bremenu sa Nemcima i u Lesteru protiv Engleza. Izgubili smo obe utakmice, ali sam ostavio odličan utisak. Protiv Nemačke propuštam tri sjajne prilike za gol. Pogađam Rosta u glavu, šutiram pored stative… tada sam naučio da nemački golmani brane kao u rukometu, ruke dole. U Engleskoj takođe prijateljska utakmica, postižem prvenac u dresu A tima, jedan od najdražih golova u karijeri. Dao sam dva San Marinu na početku kvalifikacija i taman kad je trebalo da se ustalim u reprezentaciji, dolazi do povrede na Meaci. Pogađao sam protiv Slovenije u Ljubljani, Slovačke na Kirin kupu u Fukuoki… nije loš skor, imajući u vidu probleme sa kolenom, zglobom, rukom… Poraz u Helsinkiju je najbolnija tačka u karijeri. Sudio je Klod Kolombo i upozorio sam na sastanku da je Francuz arogantan i lak na crvenim kartonima. Savićević se okrenuo ka Mihajloviću i rekao ‘Miho, slušaj šta Jestra priča i vodi računa o tome’. Posle 20 minuta igre, Miha dobija crveni, a Finska nas dobija sa 3:0“.
Dejo se povukao, dolazi Petko i uoči ključne utakmice protiv Belgije vuče hazarderski potez.
"Izostavio je Savu (Miloševića) i Kežu (Kežmana) sa spiska, a pozvao Vučinića, Ljuboju i mene. Tu utakmicu nikada neću prežaliti. Imao sam pet šansi, više od svega sam želeo njima da dam gol. Ali kad neće, neće. Posle je Mirko ušao umesto mene, ali ni on nije uspeo da probije bunker. Sjajan momak, isto lud kao ja, ali fenomenalna ličnost. Da smo tada dali gol, niko nas više ne bi izbacio iz reprezentacije. Petko je bio odlučan u nameri da rekonstruiše špic reprezentacije i sve se poklapalo da nas trojica preuzmemo ulogu golgetera. I dan danas kad se sretnemo, Ljuboja kaže ’mon ami, da si tada dao gol, gde bi nam bio kraj’".
TOP 11 – Ivica DRAGUTINOVIĆ (odbrana)
"Teško je odabrati jednog iz reprezentacije. Pogledajte samo spisak napadača… Savo, Mijat, Darko, Kežman, Panta, Danko, Žiga, Ljuboja… ne znaš koga pre da staviš… danas se sve svodi na Mitrovića i Jovića. Staviću Ivicu, na štopera, jer smo bili nerazdvojni u reprezentaciji. Mnogo smo dobri, zaista. Bio je nekako u senci, vrlo skroman… stalno je sebe stavljao u drugi plan, tvrdio da nije ono što drugi pričaju da jeste. A znate i sami kakav je trag ostavio u Standardu i Sevilji. Top klasa. Bili smo cimeri, sećam se svakog detalja kada je vodio pregovore oko prelaska u Španiju. Ugovor je potpisao poslednjeg dana prelaznog roka u 23:55. Nismo tada ni slutili da će ući u istoriju kao član najuspešnije generacije Sevilje svih vremena. ‘Drago’ je veoma draga osoba i zaslužuje počasno mesto u Mojih TOP 11".
Nedostaju još golman i plej.
TOP 11 – Zvonko MILOJEVIĆ (golman)
"Zvonko i ja smo ostajali posle treninga, vežbali slobodnjake i penale. On me je tome naučio, nikada ranije nisam šutirao ni jedno, ni drugo. Posle ih nikome nisam prepuštao. Gledao sam golmana do poslednjeg momenta i uvek pogađao… protiv Genka, Panatinaikosa… Miloje je divan čovek, vedrog duha i jakog karaktera. Da je bilo ko na njegovom mestu, ne bi izdržao ovo što se njemu desilo. Bio sam u Cirihu kada sam saznao za užasnu nesreću… vozio se sa ocem Gorana Lovrea… čuo sam se sa Dekijem Stankovićem koji je odmah otputovao za Belgiju i prenosio nam je informacije o Zvonkovom stanju. Lovre je prošao bolje, imao je samo preventivnu operaciju na stomaku“.
TOP 11 – Per ZETERBERG (vezni red)
"Šveđanin, nezgodnog karaktera. Težak čovek, ali sa mnom nikada nije imao problem. Mnogo me je respektovao, ja sam za njega bio penicilin. Često su se drugi igrači Anderlehta šalili na tu temu, kažu ’Jestro, tebe kad vidi, miran je kao bubica’. Što se fudbalskih kvaliteta tiče, vanserijska klasa. Niskog težišta, poput Brolina i Dalina. Šveđani su imali sjajnu generaciju koja je u Americi dogurala do polufinala Svetskog prvenstva. On je povredio koleno i nije mogao da doprinese velikom uspehu. Pravio je ozbiljnu razliku na terenu, u životu nisam video igrača koji sa takvom lakoćom nalazi rupe u protivničkoj odbrani i spaja napadače sa golom".
Kandidati za trenera:
Božidar Milenković, Blagoje Krivokuća, Žoel Miler, Frederik Antoneti, Hugo Bros, Eme Antuenis, Hugo Bros, Frank Verkauteren, Valter Zenga, Milorad Kosanović, Aleksandar Janković, Erhan Altin, Dejan Savićević, Ilija Petković
TOP 11 – Valter ZENGA (trener)
"Sarađivali smo vrlo kratko u Emiratima, ali je na mene ostavio fenomenalan utisak. Umeo je da priđe igraču, da ulije samopouzdanje… znao je tačno kakve su čije mogućnosti i na osnovu toga pravio sistem i strategiju. To je veoma bitno u trenerskom poslu. Ne može se reći da je napravio neki veliki rezultat u dosadašnjoj karijeri, ali sam siguran da ima ogroman potencijal i da će jednog dana sesti na klupu nekog slavnog kluba. Nisam ga slučajno stavio za trenera Mojih TOP 11, u konkurenciji takvih stručnjaka kao što su Hugo Bros, Eme Antuenis ili Žoel Miler koji je 15 godina sedeo na klupi Meca i jedna je od najvećih legendi francuskog fudbala".
Nenad JESTROVIĆ – Mojih TOP 11: Milojević – Perez, Žuravski, Dragutinović, Anđelković – Koroman, Dijake, Petković, Zeterberg – Dindan, Saha. Trener: Valter Zenga