Moje upoznavanje Ilije Petkovića: Nije trebalo da odem na Mundijal 2006.

/piše: Nebojša Marković/

U subotu je u Beogradu u 75. godini preminuo Ilija Petković, nekadašnji selektor Srbije i Crne Gore i legenda OFK Beograda.

Pre ravno 12 meseci, sedeli smo u jednom beogradskom kafeu i satima razgovarali. Bio je to moj prvi veliki intervju.

U to vreme sam bio nezaposlen. Višak slobodnog vremena mi je dao mogućnost da mnogo više čitam o fudbalskim temama koje me interesuju i tako sam prošlog proleća primetio nekoliko zanimljivih stvari o karijeri Ilije Petkovića.

Čuvenog "Petka" su tokom karijere "zahvatile" brojne velike ličnosti - pobedio je svetske šampione Engleze, igrao protiv Bekenbauerove Nemačke i moćne Holandije u nastajanju. Igrao je i u Riju, na "Marakani", na oproštaju Pelea 1973. godine.

Bio je to intervju za moju dušu, bez ikakvog plana šta ću uraditi sa njim, ne znajući hoće li u njemu biti išta zanimljivo. Samo sam bio radoznao da čujem šta selektor ima da kaže o temama koje su me zanimale.

Još uvek pamtim koliko mu se glas obradovao kada sam mu preko telefona objasnio da želim da pričamo o njegovoj čitavoj karijeri, od A do Š, ne samo o onoj "šestici" protiv Argentine. Prihvatio je ne postavljajući nikakva pitanja niti zabranjene teme.

Bio je 1. jun, jutro u kojem je kiša ozbiljno pljuštala, a "Petko" je stigao u 09.00, ni minut gore, ni minut dole. Dva i po sata razgovora je prošlo i nijednom nije pogledao na sat. Povremeno je zaustavljao priču ne bi li se javio poznanicima koji su ga znali kao redovnog gosta.

Između tih javljanja je samo "sipao" informacije i anegdote.

"Na toj svetskoj utakmici, jednoj i neponovljivoj, moram da kažem da smo bili nas dvojica iz Dinare iz Knina. Bio je golman Vukčević, i ja, tako da se dičim i time. Odeš Peleu na oproštaj, ej..."

Ispričao mi je i kako su pred njegov debi u dresu Jugoslavije mislili da je lud jer je pretio da će Francuzima zabiti dva komada. Obećanje je ispunio.

Kada je Petković vodio reprezentaciju SCG, bio sam klinac. Onaj meč na beogradskoj "Marakani" protiv Bosne i Hercegovine, kada Duljaj i Koroman kombinuju, a Žigić spušta loptu za Kežmana... To je bio prvi put da sam gledao kako se neka naša reprezentacija kvalifikuje na veliko takmičenje.

Mene, koji sam pokušavao da u njegovom prisustvu zvučim bogzna kako pametno, zanimalo je kako se opredeljivao za 3-5-2 i kako smo to mi uspeli da primimo jedan gol na 10 mečeva u tim kvalifikacijama.

"Vidi, imali smo izuzetno odane igrače. Tu se pojavljuje Krstajić kao velika figura, Vidić, Dragutinović, Gavrančić, pa čak i Ćirković iz Partizana. Tu je bio i golman Jevrić. Kad govorimo o sistemima, on se postavlja pre igre. Međutim, sistem se kao sistem u igri rasformira, on je sklop raznih figura gde igrači u tom prostoru treba sebe da nalaze. Jer ako imate disciplinovane igrače i dobrih fizičkih sposobnosti, onda vaš sistem može da uspe", pričao je u dahu.

"U fudbalu broj jedan rečenica glasi "ne primiti gol“. Izvinjavam se svima, ali tako je. A broj dva je "dati gol“. Na treneru je da proceni šta može da napravi na jednoj strani terena, a šta na drugoj. Bio sam navalni igrač, voleo sam dribling i šut, ali voleo sam i da ne primim gol. I kao trener sam voleo da radim sa odbranom", objašnjavao mi je.

U Nemačkoj se SCG neće proslaviti, znamo to svi već dobro. Ta priča je više puta bila ispričana, bio sam uveren da se njemu tema već odavno smučila. Ipak, kopkalo me je da li bi sa "naknadnom pameću" učinio išta drugačije. Usledio je odgovor "kao iz topa".

"Ne bih otišao na to Svetsko prvenstvo!", rekao mi je tada, a "Nedeljnik" je sve to kasnije objavio. U tom trenutku sam znao da će moj prvi ozbiljan intervju biti bolji nego što sam sanjao. A prvi intervju se zauvek pamti.

Rekao je i da je još na pripremama u Austriji naslutio da će stvari na Mundijalu poći po zlu, ali nije hteo sve da otkrije.

"Bilo je razloga za to, ali nećemo sada o razlozima. Bilo je debelih razloga."

Počivajte u miru, gospodine Petkoviću.

O razlozima ćemo nekom drugom prilikom.