Nekadašnji član Notingem Foresta, Malkolm Rigbi u intervjuu za MONDO govorio je o tome kako je deliti teren i svlačionicu sa Stjuartom "Psihom" Pirsom, Stenom Kolimorom, kao i ocem norveškog superstara Erlinga Brauta Holanda.
/piše - Goran Arbutina, Mondo.ba/
Selo Kosjerovo u okolini Laktaša poznato je po uzgoju lubenica, lokalnom fudbalskom klubu neobičnog imena - Milan, a odnedavno i po jednom stanovniku.
"U selo je došao golman Notingema", rekli su nam meštani, nakon čega nismo propustili priliku da upoznamo Malkolma Rigbija, nekadašnjeg člana čuvene generacije Notingem Foresta koja je u sezoni 1994/95 osvojila treće mesto u engleskoj Premijer ligi.
Popularni "šumari" predvođeni sjajnim golgeterom Stenom Kolimorom na jednoj, pa Stjuartom "Psihom" Pirsom na drugoj strani terena, odmah posle promocije iz Čempionšipa napravili su fenomenalan uspeh.
Iako je tada osamnaestogodišnji Rigbi celu sezonu proveo na klupi kao rezerva neprikosnovenom Marku Krosliju bilo je zanimljivo čuti kako je deliti teren i svlačionicu sa legendama engleskog fudbala, ali i Brajanom Rojom, Larsom Bohinenom, te Alf-Inge Holandom, ocem trenutno jedne od najvećih fudbalskih zvezda, Erlinga Brauta Holanda.
Malkolm Rigbi doselio je u Kosjerovo sa suprugom Brankom, s kojom uskoro očekuje dete. Nakon rada sa mladim golmanima u Austriji plan mu je da otvori golmansku školu i radi sa lokalnim talentima, kao i klubovima.
Rigbi je pred početak te sezone na insistiranje trenera Frenka Klarka doveden iz omladinskog tima Nots Kauntija i tinejdžeru se preko noći život okrenuo za 180 stepeni.
"Bilo je to čudno iskustvo. Notingem Forest je igrao Premijer ligu, a već u prvoj sezoni prebačen sam u prvi tim zbog porodične tragedije drugog golmana Tomija Rajta. Tako sam od igranja za U21 ekipu Nots Kauntija došao do toga da idem na Old Traford pred 70.000 ljudi", priseća se Rigbi na početku razgovora za MONDO.
"Kad sam došao u Notingem tu je bio još uvek bio Geri Krozbi, njega se verovatno mnogi sećaju mnogi po onom golu kada se prišunjao s leđa i ukrao loptu golmanu Mančester sitija i zabio gol. Gledao sam ga na TV-u i odjednom ja sam u njegovom autu, on me vozi na trening. Bio sam van sebe. I onda dođem na prvi trening, a tamo Stjuart Pirs, Brajan Roj..."
Nekoliko nedelja sve mu je izgledalo kao san.
"Prvih par utakmica ja uopšte nisam bio svestan gde sam. Bio sam na klupi za rezerve, ali imao sam osećaj kao da sam navijač, a ne igrač. I onda odjednim mi je došlo. Sedeo sam na klupi i pomislio 'Čoveče, ako se Mark Krosli povredi, ti ideš u igru'! Na jednoj utakmici on je pao i povredio se, ležao je na travi, a trener Frenk Klark okrenuo se prema meni i rekao mi da se zagrevam, pomislio sam 'Uh ovo je sad ozbiljno', ali se ipak oporavio. Za mene je sve bilo potpuno neverovatno. Dođemo na Old Traford i Krosli se zagreva, ja sam tu, vraćam izbijene lopte sa centra i okrenem se da pokupim neku, a tu su Kantona, Bekam...“
U privikavanju na novu sredinu, pa i na ulogu "večite rezerve" za Marka Kroslija mnogo mu je pomogao otac, koji je ranije bio golman Lester sitija i bio rezerva legendarnom Piteru Šiltonu.
"Da nisi dovoljno dobar, da ne zaslužuješ, ne bi ni bio tu gde jesi, govorio mi je otac“, kaže Rigbi.
"Kada sam došao u Notingem sve je bilo novo, odjednom imao sam i novca. Nakon mesec dana, kada sam prvi put otišao da podignem novac, ubacio sam karticu i šokirao se. Još smo pobeđivali, došli su bonusi... Ubacio sam karticu, mislio sam da je neka greška. Pa ja sam igrao za Nots Kaunti za 70 funti mesečno".
Frenk Klark, koji je na klupi Notingem Foresta nasledio čuvenog Brajana Klafa, odlično je posložio tim u kojem je bilo potpuno različitih ličnosti i nekoliko klanova, tako da su "šumari" otvorili sezonu serijom od 11 utakmica bez poraza, od čega osam pobeda, među kojima je i ona 4:1 na gostovanju Totenhemu.
"Trener Klark je imao jako težak posao. Sten Kolimor je bio individualac, on bi dao golove i otišao, nije se družio ni sa kim, Lars Bohinen i Alf-Inge Holand su bili iz iste zemlje i uvek su se držali zajedno, Stiv Stoun i Ijan Voun su takođe bili jedan uz drugog, a Stjuart Pirs je bio tu za sve. On nije imao nekog posebnog s kim je bio potpuno blizak, sa kim se družio, on je jednostavno bio tu za sve. Kada bismo gubili, Frenk Klark je znao da psuje u svlačionici, bilo je tu svega, ali Stjuart je uvek bio tu da nam nešto kaže. U suštini Pirs je bio naš drugi trener", istakao je Rigbi.
Nakon blagog pada forme i šest utakmice bez trijumfa Notingem Forest se vratio na pobednički kolosek, a jedan od najsvetlijih trnutaka sezone bila je i pobeda na Old Trafordu 2:1, gde Mančester junajted pre toga nije primio gol. Rigbi, međutim, ističe da je "tvrđe" bilo na drugim stadionima.
"Gostovanje Mančester junajtedu je velika stvar, Old Traford je ogroman, ali atmosfera nije bila baš kao na drugim stadionima. Recimo kad odeš u goste Njukaslu ili Liverpulu, tu je atmosfera neverovatna. Arsenal je takođe veliki klub, ali ni tu nije tako bučno", rekao je Rigbi.
Ekipa Notingem Foresta se, međutim, nikog nije plašila. Naprotiv!
Sve ekipe zazirale su od njih, a posebno od Stjuarta Pirsa, legende kluba koji je zbog svojih startova i stila igre dobio nadimak "Psiho".
Poznato je da se Pirs nije zagravao sa ekipom, već je izlazio na teren neposredno pred utakmicu dok bi u tim trenucima sa tribina odjekivalo "PSIHO, PSIHO, PSIHO...".
"Pre utakmice imao je običaj da izađe iz svlačionice bez šortsa, samo u gaćama i da takav ide kroz hodnik ispred protivničke svlačionice. Oni bi gledali njega onakvog, bez šortsa, sa ogromnim čvrstim nogama, imao je noge kao konj, a činio je to namerno da ih zastraši. Mogao je da se isteže u svlačionici, ali je namerno to radio ispred njihove", kaže Rigbi i dodaje:
"On je obožavao, to mi je jednom rekao, da svojim startom izbaci protivnika u prvi red tribina. To je više voleo nego da postigne gol. Znao je da skrši protivnika tako jako i da utera strah protivniku, ne samo da se njega boje, već čitave naše ekipe. Volio je da postigne gol, činio je to iz slobodnjaka, ali mislim da je više voleo da 'oduva' protivnika".
Psiho nije bio samo strah i trepet za protivnike, već i saigrače, koje je znao da motiviše u svlačionici...
"Znao je često da kaže 'Ili ste muškarci ili dečaci'. Time je umeo da nas razdrma, govorio nam je na poluvremenu da ako ćemo da nastavimo da igramo kao dečaci da on neće ni da izlazi više na teren“.
...Ali i da ih "prebije" posle poraza.
"Kada izgubimo Frenk bi zakazivao trening za sledeći dan, nije bilo dana odmora. Namerno bi nas podelio da igramo 6 na 6 i Stjuart Pirs bi nas ubijao od batina. Frenk je to radio namerno. Bila je to kazna za poraz".
Bliske susrete sa Pirsom Rigbi je imao svake sedmice.
"Pirs je bio zadužen za penale u našoj ekipi i ja sam izvukao deblji kraj u svemu tome jer je petkom uvek vežbao penale, a Mark Krosli nije želeo da ih brani, da se ne povredi pred utakmicu. Tako da sam ja morao da branim najmanje 20 penala. On ih je šutirao tako snažno, uzalud je bilo i kada ga pročitam, uneo bi me u gol. Mrzio sam petak zbog Stjuarta Pirsa", kaže Rigbi, ali pritom dodaje da je Pirs van terena bio sjajna ličnost.
"On je bio uzor svima, on je bio Notingem Forest. Nije on bio 'Psiho' sve vreme. Na gostovanjima u hotelima, znali smo da pijemo kafu s njim, svi su slušali njegove savete, bio je pravi lider“.
Na drugoj strani, Sten Kolimor bio je sušta suprotnost.
Sa 22 postignuta pogotka Kolimor je jedan od najzaslužnijih za veliki uspeh Notingem Foresta te sezone. Ispostaviće se, međutim, da je Frenk Klark jedini trener koji je uspeo da izvuče maksimum iz njega.
Već sledeće sezone Kolimor je otišao u Liverpul, gdje je u naredne postigao 14, odnosno 15 golova, a kasnije u Aston Vili, Fulamu i Lesteru taj učinak je bio još lošiji.
"Klark je bio sjajan sa Kolimorom. Kolimor je bio samotnjak, ne mogu da kažem da nije imao prijatelje, ali nije ih imao u Notingem Forestu. Sten je uvek mislio da je veći od kluba. Frenk je to znao i dopuštao mu je. Ovaj je zabijao golove i Frenk je tolerisao tu njegovu ličnost. Dešavalo se da se ne pojavi na dva treninga, jednostavno se ne javi".
"To nije mogao ni Stjuart Pirs da uradi, pa ni ostali, odmah bi im odbili dve sedmične plate, a Sten se pojavi na sledećem treningu i kao da ništa nije bilo. Obično se to dešavalo nakon što zabije dva, tri gola. Kada je otišao u Liverpul to više nije mogao. Ne možeš biti veći od Liverpula. Mislim da se to i odrazilo na njegove kasnije igre", priča Rigbi.
Kolimoru je bila važna samo utakmica, ističe on.
"Sten na treninzima nije mnogo radio. Na pripremama mi trčimo 10 kilometara, a on bi jednostavno stao i rekao da ga boli zglob. Frenk je znao da nije povređen, ali mu je puštao. Kolimor je mogao da radi šta hoće. On je svoju reč imao na utakmici! Na treninzima je davao 20 posto. Ako mu se nije dalo da trenira, samo bi se okrenuo i otišao“.
Znalo je to da mu se odbije o glavu, a Rigbi je u razgovoru za MONDO potvrdio glasine o čuvenoj tuči između Kolimora i Alf-Ingea Holanda.
"Sten je dobio loptu i Holand je ušao direktno u njega. Kolimor se inače nije trudio uopšte na treninzima, a Holand je bio poput Pirsa, kada trenira ide 100 posto. 'Digao' je Holanda, Frenk Klark umalo da dobije srčani udar, jer je Sten bio najbolji strelac. Uglavnom Sten je ustao i udario Holanda, krenula je frka, umešali su se neki igrači i nekako se smirilo“, priča Rigbi.
Za norveškog fudbalera, inače oca jedne od trenutno najvećih zvijezda, Erlinga Brauta Holanda ima samo reči hvale.
"Alfi je bio jako dobar igrač. On i Stiv Stoun su bili najspremniji igrači u ekipi. Mogao je da trči celi dan. On i Bohinen su bili najbolji prijatelji. Kasnije je igrao za Mančester siti i na jednoj utakmici protiv Mančester junajteda imao je oštar start nad Rojom Kinom, koji je ostao da leži, a ovaj je onako slavodobitno stajao. Na prvoj sledećoj utakmici Kin ga je povredio i to je bio kraj njegove karijere".
Bilo je tu još nekoliko sjajnih igrača...
"Lars Bohinen je bio možda tehnički najbolji igrač te ekipe. Brajan Roj je bio najizdržljiviji, udarali su ga, ali on je uvek nastavljao, on je bio kao mačka kada je bacite pa se dočeka na noge“.
Na čuvenim božićnim proslavama svi su hteli da sjede za stolom sa Brajanom Rojom, a Rigbi nam je otkrio i zašto.
"Tu su bili stolovi sa otprilike po desetak mesta, dolazili smo sa suprugama, devojkama i svi su hteli za njegov sto jer je on imao prelepu ženu. Mislim da je ona bila poznato TV lice u Holandiji, bila je prelepa, elegantna, svi su hteli za njen sto. Postojalo je to i svojevrsno takmičenje Roja i Bohinena čija je žena lepša, ali bila je to ipak Brajanova. On uopšte nije bio ljubomoran, naprotiv, uživao je. Samo se smeškao, u fazonu 'samo vi gledajte, ali ona je moja. A ja sam Brajan Roj! Srećno'. Svi mlađi su buljili u nju, a on se smeškao“, rekao je Rigbi.
Na kraju razgovora zanimalo nas je da li se seća nekih od srpskih igrača koji tada stigli u Englesku. Podsetili smo ga da je Savo Milošević 1995. prešao iz Partizana u Aston Vilu, a Saša Ćurčić u Bolton i dobili zanimljiv odgovor.
"Ćurčić? To je onaj što se trudio da bude Stjuart Pirs svoje ekipe?".