Da li sportisti imaju pravo da odbiju povratak "u kancelariju" i čiji sve opstanak dovode u pitanje netrčanjem? Da li je ljudski zahtjevati da rade ono za šta su plaćeni i zašto nestrpljivo želimo tuđi znoj i krv u ovoj situaciji?
Fudbalska prvenstva se nastavljaju (neka su već nastavljena), ali su sve glasniji fudbaleri koji se protive povratku na teren, piše RTS.
Kao kada šef kaže: "Krećemo sa poslom", a ti odgovoriš: "Ja ipak neću".
Ne vjerujem da bi, u bilo kojoj drugoj profesiji, sjutradan mogao da razmišljaš o bilo čemu, osim o popunjavanju prijave za posao, držeći se za šipku u nekoj izakanoj šesnaestici, na putu do biroa.
Ako si sportista, praviš pare mnogima, pa i sebi, imaš luksuz da izjaviš tako nešto.
Ali, sada, u ovom trenutku, ne donosiš bukvalno ništa na sto, pa je pitanje da li zaista imaš pravo da odbiješ da radiš ono za šta si (i dalje) plaćen.
Gledati na to kao na crno i bijelo je lako, ali, kao i uvijek i u svemu, pa ni sport nije izuzetak, treba pročeprkati i vidjeti šta se nalazi između.
Opstanak profesije i profesija
Ne treba objašnjavati zašto sport mora da se vrati, niti zašto se insistira na što bržem povratku.
Sport je biznis. Sport je novac, okretanjem lopte okreće se i ogroman kapital.
Ukoliko lopta tapka u mjestu, čitav sistem stoji. Štaviše, ide unatrag.
Svi klubovi će posledice pandemije koronavirusa osjetiti tek kroz nekoliko mjeseci, a pred mnogima je težak period.
La Liga se nastavlja u junu, a prvi čovjek španskog saveza, Havijer Tebas, precizno je objasnio zašto se prvenstvo mora što prije nastaviti.
"Profesionalni fudbal u Španiji predstavlja 1,37 odsto BDP-a, a od njega zavisi 180.000 radnih mjesta", rekao je Tebas.
On je iznio procjene da će gubitak, ukoliko se sezona završi pred praznim tribinama, biti 350 miliona eura. Jasno je onda zbog čega niko ne smije ni da razmišlja o odustajanju od sezone...
Međutim, "sport u ofsajdu" ne utiče isključivo na sport. Vozači, sportski novinari (šteta), fotografi, prodavnice na stadionima, brza hrana, kafići, prodavci suvenira, "kikiriki, sjemenke"... Nema kraja. Šta god da vam padne na um, možete dovesti u vezu sa sportom.
Odbijanjem da treniraju i igraju, odnosno da se bave onim za šta su odlično plaćeni, sportisti dovode u pitanje opstanak svoje profesije, ali i mnogih drugih.
Ali imajmo malo sportskog duha, pa ih nemojmo optuživati za sve nedaće svijeta a da ne čujemo i njihovu stranu.
Dini neće na teren kad već ne može kod frizera
Prvi je u Engleskoj podigao glas kapiten Votforda, Troj Dini.
On je jasno rekao da nema namjeru da se vrati treningu, jer se plaši da ne donese virus u kuću i zarazi petomjesečnog sina, koji ima problema sa disanjem.
"Ne mogu kod frizera do sredine jula, ali mogu u šesnaestercu sa 19 ljudi da se borim za loptu? Niko ne može da odgovori na to pitanje, ne zato što ne želi, već zato što ne zna", rekao je Dini.
Brzopleto bi bilo reći za njega da je razmažen, još brže da je kukavica. Boravak u zatvoru i krvarenje tokom karijere, igranje pod injekcijama, govore suprotno.
A kada takav čovjek kaže da neće na teren, iako se njegov klub bori za opstanak u Premijer ligi, onda se moramo još ozbiljnije zapitati.
Nevidljiva prijetnja, nepoznata, ne brine za sebe, već za porodicu. Nije teško ne razumjeti njegovu stranu priče.
Rizik je smanjen maksimalno – nema publike, na terenu niko nije zaražen (svi su testirani). Zapravo, igrači su ti koji krše pravila, kada adrenalin proključa nakon postignutog gola, pa se ne raduju na propisan način.
Ali opet – šta ako...
Koliko mogu biti sigurni da je sve bezbedno, oni koji su rekli da se može igrati fudbal, kada je riječ o nečemu sa čime se svijet prvi put susreće?
Začarani krug pitanja bez odgovora...
Fudbaler ili kasir, šta je neophodno i koja je razlika
Još jedno zanimljivo pitanje se nameće – zašto bi se fudbaler/sportista razlikovao od bilo koga drugog?
Svakako, ne može se fudbaler uporediti sa ljekarom ili medicinskom sestrom.
Ali zašto bi, recimo, kasirka ili pumpadžija mogli na posao, a on ne?
Posao kojim se bavi mu je pružio lagodan život. Njegovoj porodici takođe. Život o kojem "ovi drugi" mogu da sanjaju.
Ti drugi svakog jutra ustaju i izlažu se riziku, koji je možda i veći od onog kojem bi on bio izložen, kako bi društvo funkcionisalo.
E to je već teško razgraničiti – šta je značajnije, bitnije i da li je sport zaista neophodan?
Za mnoge, koji direktno ili indirektno zavise od njega – apsolutno jeste.
Za ostale – sport je nepotreban i rizičan luksuz u ovom trenutku.
Neobično je to što se pojedinci koji od sporta žive ponašaju kao da ne shvataju da im je neophodan.
Da li će pobunjenici biti kažnjeni?
Ngolo Kante trenira samostalno zbog straha, a Njukaslov Deni Rouz je rekao da su igrači "laboratorijski pacovi", a i fudbaler Union Berlina, Neven Subotić, kritikovao je čelnike Bundeslige pošto nisu igrače pitali za mišljenje.
Španski savez je rekao da igrači moraju na teren i da će u suprotnom biti kažnjeni. U Engleskoj, s druge strane, odluka je isključivo na igraču – da li želi ili ne, otkrio je vlasnik jednog kluba.
Unija fudbalera je, naravno, na strani fudbalera, a prvi čovjek te organizacije je rekao da bi bilo nehumano i neprihvatljivo kažnjavati igrače zbog toga što se plaše povratka na teren.
"Sramota je da primam platu"
A da li fudbaleri treba da budu plaćeni za period dok ne rade svoj posao?
Utopijski bi bilo očekivati da svi budu plaćeni, a ne rade svoj posao. Naivno, svakako, u esnafu gdje se u sekundama zarađuju stotine eura.
Na početku krize, kada je panika bila u zenitu, i kada su klubovi gledali kako da skrešu troškove, tražilo se od igrača da se oproste od dijela plate.
Bilo je slučajeva da igrači nisu željeli da se odreknu primanja, jer su smatrali da nije njihova krivica za novonastalu situaciju.
Na njihovu stranu je stao i legendarni Roj Kin, koji je rekao da ne vidi razlog da se igrači odreknu plate.
S druge strane, fudbaler Kadiza, Rafael Himenez Harke, poznatiji kao Fali, odbio je da trenira, ali je imao obraza i da odbije platu za taj period.
"Nemam namjeru da igram. Preveliki je rizik, vratiću se kada bude otkrivena vakcina protiv kovida. Rekao sam predsjedniku kluba da ne želim platu, jer bi me bilo sramota da uzimam pare, a ne pomažem saigračima. Predsjednik je divan čovjek i insistira da me plati, ali sam rekao ako mi bude uplatio jedan euro – vratiću ga", rekao je Fali.
Hleba i igara
Sport se vraća, polako ali sigurno – kao napad Pepove Barselone iz stopala Karlesa Pujola.
Uzbuđenje oko povratka Bundeslige je toliko brzo splasnulo da smo potpuno zaboravili na berlinski derbi u petak.
Možda i to daje najbolji odgovor na pitanje – koliko je sport zaista neophodan, a koliko želimo da je neophodan.
Onore de Balzak je govorio da ljudi jednako preuveličavaju i sreću i nesreću – da nikada nisu ni toliko srećni, ni toliko nesrećni koliko pričaju.
Možda je tako i sa sportom: možda ga toliko želimo da vjerujemo da je neophodan.
Toliko, da smo spremni sebično da "šaljemo ljude u rat".
Istina – želim sport što prije, želim da pišem o fudbalu a ne da prebrojavam žrtve koronavirusa po svijetu, želim da budem plaćen za ono što volim da radim...
Samo, nikako po cijenu tuđeg zdravlja. Nipošto da, neko-tamo-negdje, dolazi kući i razmišlja da li je doneo bolest u dom, da li je zarazio dete, majku, brata...
Kao u gladijatorskoj areni: borci ne žele da budu tu, ali ih niko ništa ne pita. Tu su da zabave masu, pruže malo razbibrige svojim zdravljem i svojim tijelima, na koncu, svojim životima.
Ko ne želi da igra, ko ne želi da trenira – neka to ne radi. Iz bilo kojeg razloga. Ne treba ga osuđivati.
A šta će raditi sa svojom platom?
Naivno je vjerovati da će se svako voditi moralom i pratiti Falijev primer, ali to je lično. Rđavo je zabadati nos u tuđ novčanik i tuđu spavaću sobu.
Ja sam raspoložen, pa po cijenu da ne radim ono što volim, da sačekam i da ih vidim nasmijane na terenu, uz aplauze i graju sa tribina, bez maske i nekakve "korona proslave"...
Vjerujem da mnogi nisu. Ali, opet naivno, valja krenuti od sebe.
Uostalom, fudbal bez navijača na tribinama je, kao što je rekao Luis Enrike, tužniji od plesanja sa rođenom sestrom.