Čuveni fudbaleri Crvene zvezde prisetili su se tog 4. maja 1980. godine.
Prošlo je tačno 40 godina od smrti Josipa Broza Tita. Doživotni predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije preminuo je 4. maja 1980. godine, a utakmica Hajduka i Crvene zvezde u Splitu ušla je u istoriju.
Meč na Poljudu bio je prekinut kada je stigla vest da je Tito umro, a prisutni su plakali za odlazećim predsednikom.
Sada, tačno četiri decenije kasnije, o toj utakmici ponovo su govorili Vladimir Petrović Pižon i Dušan Savić, tadašnji igrači Crvene zvezde na meču koji i danas svi njegovi savremenici pamte.
U razgovoru za hrvatski "Indeks", legendarni fudbaleri Zvezde su se podsetili dešavanja tog dana.
Četvrta "Zvezdina zvezda" kaže da je to bila jedna od prvih utakmica koje je Hajduk igrao na Poljudu.
''Do tada smo igrali na Plinari, a moja generacija je na tom starom Hajdukovom stadionu imala katastrofalan skor. Nikad ih nismo tamo pobedili, a kako smo napadali naslov prvaka želeli smo da ih napokon srušimo u Splitu. Igrali smo odlično, poveli smo, a Hajduk je izjednačio. Atmosfera je bila užasno mučna jer smo svaki dan očekivali vest o smrti Tita", kaže Pižon i nastavlja:
"Može danas svako da priča šta hoće, ali mi smo ga tada zaista voleli. Osećao sam tugu jer sam odrastao uz Tita. Istina, bio sam odrastao, imao sam tada 25 godina, bio sam popularan, igrao sam fudbal, ali nepojmljivo mi je bilo da možemo da nastavimo da živimo bez njega. Tačno se sećam, stajao sam pored sudije i Zlatka Vujovića. Desna ruka mi je bila na srcu. Sve je bilo spontano tog dana. Kao i pesma celog Poljuda 'Druže Tito mi ti se kunemo'. Te scene su u isto vreme bile i dirljive i prekrasne. Ne mogu da shvatim da to danas neko poriče."
Petrović kaže i da su tada svi imali prelep život, a osvrnuo se i na aktuelna dešavanja u svetu.
''Istina, voleli smo ga, odrasli smo s crvenim maramama i plavim kapicama. Ništa nam tada nije nedostajalo. Da nam je osigurao samo besplatan zdravstveni sistem i već je napravio puno. Tada nije bilo korone, a danas, kad bi trebalo da kao imamo super život, sve se raspada kao u doba španskog gripa. Sad je popularno pljuvati po njemu i socijalizmu, ali pitam vas, šta smo dobili s kapitalizmom da možemo da kažemo da nam je život danas lepši i kvalitetniji'', zaključio je legendarni kapiten Zvezde.
Tog dana, Dule Savić nije počeo utakmicu kao deo startne postave, već je bio na klupi. Hrvatski list ističe da Savić za sebe tvrdi daje srpski nacionalista, ali da nije šovinista. Upravo zbog toga im je bilo još interesantnije da čuju njegovo gledanje na 4. maj 1980. godine.
''Tu utakmicu nisam igrao zbog sukoba s trenerom Stankovićem. U ponovljenoj koja se odigrala 21. maja smo pobedili 3:1, dao sam dva gola, a ta nam je pobeda praktično osigurala titulu. Nisam igrao zbog jednog nesporazuma tokom reprezentativne pauze, kad se nismo pojavili na treningu, a trener je mene optužio da sam bio vođa pobune. Bio sam strašno ljut jer sam nedeljama sanjao o toj utakmicu i kako da ih pobedimo nasred Poljuda i uzmemo titulu'', objašnjava Savić u uvertiri za ono što se desilo u 41. minutu utakmice.
''Atmosfera? Ako znate da su sve dnevne novine u državi mesecima na naslovnicama imale izveštaje lekarskog konzilijuma, onda je jasno da se očekivalo da svaki dan stigne vest da je Tito umro. Ne znam jesu li klubovi, odnosno uprave klubova imale neke dodatne informacije, ali nas igrače sve to nije puno zanimalo. Nismo se petljali u politiku, zanimao nas je samo fudbal. Pogotovo nas iz Zvezde koji smo želeli u Splitu da srušimo Hajduk i uzmemo titulu na način da smo pobedili sve klubove "velike četvorke". Ipak, čak i ja koji sam bio ljut što ne igram, osetio sam nešto čudno u vazduhu. Pred kraj prvog poluvremena na teren su upala neka trojica i sudija Muharemagić iz Tuzle, inače divan čovek i sjajan sudija, koji je prekinuo susret. Tada su objavili da je umro Josip Broz Tito", priča Savić.
Upitan kako je on doživeo histeriju, plač i skup emocija koji je viđen na Poljudu, čuveni fudbaler Zvezde kaže da je normalno da su ljudi voleli Tita.
''Nije mi bilo svejedno. Najviše sam se plašio za brata Dragana koji je s Jedinstvom iz mog rodnog Uba, odakle je i Dragan Džajić, bio na mini turneji u Nemačkoj. Panika me je uhvatila jer sam znao da će uvesti vanredne mere i verovatno zatvoriti granicu. Što se tiče atmosfere na stadionu teško je danas nekom mlađem čoveku objasniti da je u to vreme bilo normalno voleti i Tita i državu u kojoj si proveo mladost. To što smo kasnije saznali što se sve radilo u ime te države i tog vođe, to je sad druga priča. Znam da će mnogi poricati ovo, ali većina ljudi je osećala iskrenu ljubav prema Titu. Bio je prisutan jedan iracionalni strah. 'Šta će biti s nama nakon Tita?' pitali smo se svi. Ako prepustite sudbinu cele države i čitavog naroda u ruke samo jednog čoveka, a on prema prirodi stvari umre, onda je logično da ste zabrinuti i da se pitate šta će biti posle. Bilo je puno ljudi koji su plakali jer su ga iskreno voleli, ali bilo je i onih koji su ronili suze po partijskoj dužnosti. Takvih bednih likova je oduvek bilo i biće i na celoj kugli zemaljskoj. Zabrinutost je bila legitimna jer je sudbina cele države od 1945. do 1980. zavisila o raspoloženju i zdravlju jednog čoveka kojeg odjednom više nema. Ne treba danas nikome zamerati što je plakao za Titom, bilo iz straha ili iz ljubavi. Takvo je bilo vreme", zaključio je Dule Savić.