Sead Haligalić za MONDO o čuvenom autogolu u istanbulskom derbiju, kojim je riješen šampion Turske, kao i o svom hobiju nesvakidašnjem za fudbalere.
Bivši fudbaler Željezničara, Vojvodine i Bešiktaša Sead Halilagić je ovih dana ponovo dospio u žižu sportske javnosti nakon objavljivanja pete zbirke poezije pod nazivom "Garib".
Čovjek koji je ostavio dubok trag u slavnom turskom klubu, pokušao je kroz jednu od svojih poema da se oslobodi "duhova prošlosti" i da na specifičan način progovori o famoznom autogolu protiv Galatasaraja, koji je u sezoni 1999/2000. riješio pitanje šampiona.
"Trener je bio Hans-Peter Brigel, nanizali smo 12 pobjeda zaredom i prišli Galati na svega šest bodova, šest kola prije kraja. Oni su te sezone gurali dobro u Kupu UEFA i računali smo da će u slučaju poraza dići ruke od prvenstva i posvetiti se finalu sa Arsenalom. Sve se odvijalo kako treba, vodili smo 1:0 do 82. minuta i onda... Uff... U namjeri da intervenišem ispred Šukura, vratio sam loptu golmanu Fevziju i krenuo u stranu da se otvorim za nastavak igre. Odjednom muk. On je zamahnuo i promašio cio fudbal. Šok! Svi smo se uhvatili za glavu. Ostalo je 1:1 i Galatasaraj je imao otvoren put ka tituli. Dugo nisam mogao da dođem sebi, tim prije što sam te večeri zaslužio epitet igrača utakmice jer sam fenomenalno motrio na legendarnog Hakana Šukura", neutješno konstatuje Sead na početku razgovora za MONDO.
Godine prolaze, sjećanja ne blede. O tome kako se osjeća kada ga dve decenije kasnije "vragolasti bosforski vrapci" podsjete na autogol protiv "večitog rivala", Halilagić je dočarao u jednoj strofi pjesme "Fudbal je naša priča":
"I tada posivim, kao današnje nebo nad Istanbulom. Kao lica slijepih uličnih zabavljača, muzički odgojenih. Kao radni kostimi radnika, duž raskopane ulice Nezavisnosti, angažovanih da cikularima režu kamen i postavljaju nove šine za stari crveni tramvaj".
Slikovito i upečatljivo. Nikada nijedan autogol u istoriji turskog fudbala nije izazvao toliko potresa i emocija. Ne pretjerujemo, bilo je čak posljedica sa tragičnim epilogom.
"Kasnije sam kroz priče autentičnih svedoka dobijao informacije šta se sve dešavalo tokom, za vrijeme i posle čuvene utakmice. Jedan čovjek iz Mardena je u momentu kada je lopta ušla u našu mrežu, dobio infarkt i nije mu bilo spasa. Tamo negdje, na drugom kraju Turske, tip je slušao radio prenos i kada je čuo moje ime i reportera koji viče ’gol, gol, gol’, mislio je da je 2:0 za nas, zatvorio je radnju i otišao da slavi titulu. Tek je uveče na televiziji saznao o čemu je riječ", nabraja Halilagić i nastavlja:
"Desilo mi se da uđem u kafić u Istanbulu, čovjek me startuje i kaže da je jedan od vođa navijača Bešiktaša i da ne zna kako da mi oprosti taj autogol. Ja ga zamolim da sjednemo na piće i pitam ga ima li ženu. On kaže da ima i pokaže mi djevojku koja stoji na vratima kao hostesa. Ja ga pitam imaju li djece, kaže ’dvoje’. Onda ga pogledam u oči i kažem mu najiskrenije ’slušaj, ne voliš ti više Bešiktaš od mene. Sa profesijom ’vođa navijača’ ne možeš da nahraniš ni ženu, ni djecu. Zaposli se, radi nešto, a fudbal neka ti bude samo dodatno zadovoljstvo’. Dva dana kasnije, neko me dozove sa druge strane ulice, ja se okrenem i vidim njega. Stoji za frižiderom i prodaje sladoled. Poslušao me i našao posao. To mi je bilo draže nego da smo osvojili titulu".
Poeziju piše od svoje osamnaeste godine. Posle zbirke "Sazrevanje", koja je uz izmjenu sadržaja izdata u tri navrata, zatim "Plesa" iz 2006, na red je došao "Garib".
"To je neki logičan niz u životu. Čovjek kada sazri, počinje da pleše i podiže svoju svijest na viši nivo. Zatim slijedi 'Garib'. Reč u prevodu sa arapskog znači ’siromah’ i u ovom slučaju ima duhovnu konotaciju. Rođeni smo bez ičega i odlazimo na onaj svijet ne noseći ništa sa sobom. Bog nam je dao, Bog nas i lišava nekih stvari. Oni koji to na vrijeme shvate i prihvate kao nepobitnu člinjenicu, imaju potpuno drugačiji pristup životu".
Davno su prošla vremena kada se pričalo da fudbaleri po ulasku u biblioteku izazovu aktivaciju bezbjednosnog alarma. Mnogo je njih koji vreme u karantinu provode uz knjigu, a neki se, poput Seada ili Ivana Ergića, late olovke i svoje emocije prenesu na papir.
"Bilo čime da se bavimo u životu, težimo tome da postanemo majstori svog zanata. U fudbalu, majstor svoje pozicije. U poeziji, majstor stiha. Nema razlike između tačno odigranog pasa na terenu i precizno složenog stiha u strofi neke pjesme. To sam i opisao u jednoj svojoj poemi. Strast prema poeziji prati me još od srednje škole kada sam počeo da formiram svoje snove i da pravim plan i strategiju za nastavak života. Tražio sam način da ljudima oko sebe približim neka unutrašnja osjećanja. Mogao sam to da uradim i kroz fudbal, ali mi je bilo daleko lakše uz pomoć pisane riječi. U mojim pjesmama ima svega... fudbala, politike, geostrategije... ali najviše ljubavi".
Ideja za naslovnu stranu zbirke, na kojoj je "targetiran" lik autora, ima takođe neku specifičnu poruku.
"Svi smo mi ceo život neke mete. Uzmite za primer fudbalske trenere. Stalno su pod pritiskom kritike, da ne kažem ’pred nišanom’. Izraz ’Garib’ se u Turskoj često koristi za ljude koji žive daleko od svog rodnog mesta. Samim tim, kao stranci, imaju drugačije ponašanje u odnosu na sredinu u kojoj se nalaze. Sve to dovodi do jedne vrste otpora. U ovim pjesmama govorim o zavjeri mediokriteta i otporima koje sam imao u karijeri. Stavljam na vagu teme koje me interesuju i često kritikujem ljude koji me okružuju. Garib ima i tu duhovnu konotaciju, na najvišem nivou značenja opisuje čovjeka koji je shvatio da smo u ovom životu samo putnici. Ne treba da se vezujemo za materijalne stvari, da jurimo i srljamo kroz život. Bolje je da, poput vrsnog fudbalskog štopera, primimo loptu na grudi, spustimo je na zemlju i odigramo tačan pas. U metaforičkom smislu".
Halilagić je do skoro imao funkciju u omladinskoj školi Bešiktaša i dobro je upoznat sa trenutnom situacijom u istanbulskom klubu.
"Bilo je mnogo potresa u rukovodećim strukturama Bešiktaša i to se odrazilo na rezultate na početku prvenstva. Tražila se po svaku cijenu smena predsednika i na kraju je do toga i došlo. Trener Abdulah Avdži je stigao iz Bašakšehira i trebalo mu je vremena da se adaptira na novu sredinu. Nadovezala se i finansijska kriza koja drma ceo turski fudbal, ne samo Bešiktaš. Svaki od tri najpopularnija kluba duguje skoro 300 miliona evra i sve su češće pod lupom disciplinskih organa UEFA. Nemaju više novca da angažuju zvučna imena, ekipe su prepune matorih igrača. U ovoj utakmici protiv Briža u kojoj je Galatasaraj rešavao svoju evropsku sudbinu, najstariji igrač Briža je imao 26 godina, a najmlađi igrač Galate 27. Zato me i ne čudi što su osvojili samo dva boda u Ligi šampiona".
Kriza u klupskom fudbalu nije se odrazila na onaj reprezentativni, jer je Turska bez većih problema izborila plasman na Evropsko prvenstvo 2020.
"Najveće zasluge idu na račun Šenola Guneša. On je vrlo interesantan tip. Rekao bih, potcijenjen od strane svih u turskom fudbalu. Nekako je uvijek bio u senci Fatiha Terima. Osvoji treće mjesto sa reprezentacijiom na Svjetskom prvenstvu 2002, vrati se u zemlju i daju mu da vodi Antaliju. Za mene je to degradirajući tretman. Morao je da ode čak u Koreju da bi napravio trenersko ime. U Bešiktašu je odradio fantastičan posao, za četiri godine dvije titule, zapažene partije u Ligi šampiona, oboreni rekordi... Kao da su se konačno dozvali pameti i dali mu da vodi reprezentaciju koja kod Lučeskua nije imala nikakve rezultate. Nema Turska ni sada neku prepoznatljivu igru, ali je bar atmosfera u ekipi na najvišem nivou. Guneš je u tome nenadmašan. Pravi je pedagog, umije da priđe igraču, sa medijima ima fenomenalan odnos i to doprinosi pozitivnom ambijentu oko reprezentacije. Ne znam koliko mogu u grupi sa Italijom, Švajcarskom i Velsom, ali učinak u dva duela sa prvakom svijeta tokom kvalifikacija dovoljno govori o njihovom potencijalu (pobeda u Istanbulu i remi u Parizu sa Francuskom, op.aut)", kaže Halilagić i apostrofira ime igrača koji je trebalo da bude veliki adut Turske na Evropskom prvenstvu:
"Eto, šta vam je fudbal. Demiral da gol u petom minutu, pa se povredi u desetom. A Zaniolo nastrada samo par minuta kasnije i to u solo akciji u kojoj je nanizao nekoliko igrača Juventusa. Nevjerovatno. Očekuje ih duga pauza i veliko je pitanje mogu li da se oporave do ljeta. Demiral je zanimljiv igrač, pojavio se niotkuda. O njemu su turski mediji počeli da pišu tek kada je potpisao za Juventus. U Feneru su ga ocenili kao netalentovanog i pustili da ode. Zablistao je u kvalifikacijama, pleni pojavom na terenu, visok je, odlično gradi prostor... izuzetno borben i agilan za svoju visinu. Imaju Turci i malog Čaglara iz Lestera, ali nemaju alternativu za Demirala. To bi mogao da bude veliki hendikep za Šenola Guneša".
Sead je igračku karijeru počeo u sarajevskom Željezničaru kod trenera Milana Ribara i sa velikim interesovanjem prati dešavanja u bosansko-hercegovačkoj reprezentaciji:
"Bosna je čudna sredina. Svako se svakome upliće u posao, svako uzima za pravo da kritikuje i komentariše. Imam utisak da nemaju predstavu gdje se bosanski fudbal nalazi trenutno na evropskoj fudbalskoj mapi. U redu Đžeko i Pjanić, ali fudbal nije individualni sport. Večito ogromna očekivanja i slabi rezultati. Mislim da bi Bajević u tom smislu mogao da napravi balans i da malo spusti loptu na zemlju. Mnogo je tu ljudi iz ’sivih sfera’ koji utiču na reprezentaciju, Robi se nije snašao i zato je otišao. Sećam se i dok je Sušić bio selektor, pravili su se klanovi i Pape je pod pritiskom morao da ode. Ja to ne razumijem, igrači su ljuti na selektora i zato neće da zapinju za reprezentaciju. Bio sam igrač, ali što više razmišljam sve sam skloniji zaključku da su fudbaleri veoma kvarljiva roba".
Za razliku od Hrvatske, Srbiju i Bosnu očekuje "pakao baraža" na putu do Evropskog prvenstva.
"Uprkos ovim turbulencijama koje pripisujem balkanskom mentalitetu, mislim da i jedni i drugi mogu do završnog turnira. Srbiju sam gledao uživo protiv Portugala u Lisabonu gde je odigrala jednu vrhunsku utakmicu. Ukoliko protiv Norveške bude na tom nivou, nema bojazni za rezultat. Primijetio sam jednu interesantnu stvar, a vezana je za Adema Ljajića. Kad god se vratio sa neke reprezentativne akcije, igrao je kao preporođen za Bešiktaš. Dešavalo se da ga trener ostavi dva meča zaredom na klupi, on ode u Srbiju, vrati se i zablista kao da nije bilo nikakve vaspitne mjere u klubu. Na njegovu igru je dosta uticao i dolazak Buraka Jilmaza, čini mi se da je upravo on razradio Ljajića. Fenomenalno funkcionišu kao tandem i biće ključni faktor Bešiktaša na proleće u borbi za titulu. Adem je imao i dodatni motiv jer je iz Torina stigao na pozajmicu i morao je da odigra 16 utakmica da bi Turci otkupili njegov ugovor. Tu su se i čelnici Bešiktaša malo ’femkali’, čekali da vide da li je Srbin zaista vredan investicije od 6.000.000 miliona evra. Kada su shvatili da jeste, sve je brzo došlo na svoje mjesto", objasnio je Halilagić na kraju intervjua za MONDO.