Srpski fudbalski as otkrio malo poznate detalje svoje uzbudljive fudbalske karijere. Zašto je odbio Crnu Goru, šta se zaista dogodilo u Južnoj Africi i zašto nove generacije fudbalera ne shvataju "Večiti derbi" kao njegova.
Danko Lazović je ostao upisan u analima fudbala kao strelac prvog gola za samostalnu Srbiju i velika je šteta što zbog profesionalnih obaveza nije bio u mogućnosti da se pojavi na sceni Narodnog pozorišta tokom glamurozne svečanosti FSS. U znak "izvinjenja", bivši reprezentativac je par dana uoči proslave, odvojio dva sata i družio se sa mladim arbitrima koji se edukuju pod patronatom naše Kuće fudbala i planiraju da jednog dana krenu stopama Zorana Petrovića i Milorada Mažića.
"Odigrao sam kasnije mnogo utakmica za reprezentaciju, ali ta protiv Češke u Uherskom Hradištu je bila jedno od mojih najlošijih izdanja u karijeri. Igrao se 41.minut, Luković je centrirao sa krila, zažmurio sam, skočio i video loptu u mreži. Nisam ni bio svestan kako me je ona uopšte pogodila u čelo, ali je završila iza leđa češkog golmana i ostalo je za sva vremena zapisano da je Danko Lazović strelac prvog gola za Srbiju. Kako? Zašto? Dugo sam tražio odgovore na ta pitanja. Ali kada malo bolje razmislim, sklon sam zaključku da sam tako nešto i zaslužio" - iskreno je Lazović počeo razgovor sa budućim sudijama u Sportskom centru u Staroj Pazovi.
A malo je falilo da Lazović ne odigra nijednu utakmicu za svoj državni tim.
"U to vreme nisam bio u najboljim odnosima sa predsednikom Saveza i dobio sam ponudu da obučem dres reprezentacije Crne Gore. A za razliku od svoje supruge, nemam nikakve veze sa Crnom Gorom. Izvesni Boro Lazović iz Budve je tih godina obavljao važne funkcije u fudbalskim strukturama i oni su mislili da su svi Lazovići po automatizmu iz Crne Gore. Ja sam se rodio u Kragujevcu, u duši sam Šumadinac i ceo život sam maštao da igram za Srbiju. Pokušao sam da se posavetujem sa svojim ocem, ali on mi je rekao ’šta će ti moje mišljenje, kad stalno radiš po svome’. Ali, onda je dodao jednu rečenicu koja je imala ključni uticaj na moju odluku. Rekao je da će i dalje piti kafu sa prijateljima u Kragujevcu, ali da mu neće biti prijatno kada ga pitaju zašto mu sin ne igra za svoju zemlju. To mi je bilo dovoljno da odbijem Crnogorce i da se odazovem pozivu tadašnjeg selektora Srbije Havijera Klementea".
Tokom karijere koju su obeležili usponi i padovi, Danko je zabeležio 47 nastupa za reprezentaciju Srbije i postigao 11 golova. Svakako da je Svetsko prvenstvo 2010. godine trebalo da bude vrhunac njegove generacije.
"Pratilo nas je mnogo nesrećnih okolnosti tokom Mundijala u Južnoj Africi. Kuzmanović igra rukom protiv Gane, penal. Vidić isto tako protiv Nemačke, opet penal. I onda u odlučujućem meču protiv Australije, njihov igrač na metar od sudije napravi još očigledniji prekršaj, nema penala. Svi smo znali da nam je to poslednja šansa da napravimo nešto veliko u karijeri. Imali smo sjajnog selektora, vrhunsku atmosferu... Da smo prošli u drugi krug, ko zna dokle bi dogurali. Bilo nam je suđeno da napravimo ono što je kasnije uradila Gana. Kada smo izgubili prvu utakmicu, sazvali smo sastanak i svako je rekao ono što mu je bilo na srcu. Verujte mi, nije bilo igrača koji u tom trenutku nije verovao da možemo dalje. Svi smo konstatovali ’ok, izgubili smo od Gane, ali imamo još dva meča da se ispravimo i odemo u osminu finala’" - prisetio se Lazović i prvi put javno progovorio o detalju uoči utakmice protiv Nemačke u Port Elizabetu.
"Kod Antića smo imali fantastičnu atmosferu. Njemu nije smetalo da posle večere popijemo po flašu piva ili čašu vina. Dan pre našeg duela sa Nemačkom, igrala se utakmica između Meksika i Francuske. Krenuli smo ranije sa večere, poneli piće i okupili se u jednoj sobi sa koje se pruža pogled na okean, da svi skupa odgledamo prenos i odemo na spavanje. To je bila ’pušačka’ soba. Ja priznajem da sam bio pušač i nikada se nikome nisam pravdao zbog toga. Ni rođenoj majci, a kamoli nekom novinaru. Mene je te večeri zanimalo kako će Meksiko odigrati, jer su mi tamo igrala dva dobra drugara. Mediji su iskoristili priliku i napravili fotografije koje su objavili tek posle našeg poraza od Australije i eliminacije sa Svetskog prvenstva. Sećam se naslova u štampi ’Piju, puše i Srbiju ruše’. Ponosan sam na sve te momke iz reprezentacije i naročito na selektora Antića. Kada se sve završilo i kada su mu predsednik i generalni sekretar skrenuli pažnju da bi taj događaj iz Port Elizabeta mogao da izazove negativan odjek u javnosti, Antara je mirno odgovorio ’pa zar zaista mislite da su oni propušili u Južnoj Africi" - kaže Lazović i u prvi plan stavlja ono što se dogodilo nakon poraza u Nelspruitu:
"Mi smo jedina generacija u istoriji srpskog fudbala koja je u kompletnom sastavu sletela na beogradski aerodrom po povratku sa Svetskog prvenstva. Svi znate šta se ranije dešavalo. Kako se završi poslednja utakmica, svako ode na svoju stranu. Mi smo se vratili, stojički istrpeli kritike, otišli na zajedničku večeru... i dan danas se okupljamo i evociramo uspomene sa tog šampionata koji je mogao da nas vine u neslućene visine".
I pored toga što bi prisustvo video-tehnologije utakmicu protiv Australije, a samim tim i karijeru Danka Lazovića, usmerilo u drugom pravcu, proslavljeni srpski fudbaler nije pristalica VAR sistema koji u poslednje vreme uzima maha u najkvalitetnijim evropskim šampionatima.
"Fudbal je strast... I kada se lopta zakoprca u mreži, to je vrhunac zadovoljstva kod svakog ko ima bilo kakve veze sa tom utakmicom. Gol je cilj zbog kojeg svi mi izlazimo na teren ili palimo televizor u svojim domovima. I sada imate sledeću situaciju: vaša ekipa je dala gol, skočili ste jedni drugima u zagrljaj, oslobodili emociju, izradovali se... a onda dobijate informaciju da je tamo neki čovek u nekoj sobi rekao da gol ne važi i da ste se radovali uzalud. To ubija u pojam. Razumem da se tehnologija koristi za neke detalje koji su očigledni, ali da se zbog milimetra poništava gol ili zbog nekog faula koji se dogodio pre tri minuta u začetku akcije, to zaista nema nikakvog smisla. Uvek ću biti protiv tehnologije u fudbalu. Čovek je dovoljno pametan i edukovan da može sam da donosi odluke. Trenutno pohađam kurs za Pro-licencu i stalno diskutujem sa svojim kolegama koje se bave kompjuterskom analizom i govore o pretrčanim kilometrima i potrošenom energijom. Ništa ne razumem. Gde je tu fudbal, gde je ideja? Miljan Miljanić je1974. godine u tri minuta i sa nekoliko rečenica opisao igru španske reprezentacije. I nisu mu trebali nikakvi parametri i procenti. E, to su bili pravi fudbalski genijalci".
Danko Lazović je igračku karijeru završio u mađarskom Videotonu i sada se posvetio edukaciji i apsolviranju svega onoga što je naučio braneći boje najpoznatiji domaćih i inostranih klubova.
"Upisao sam se na Uefin MIP program koji okuplja i edukuje bivše fudbalske asove. Sa mnom su još Didije Drogba, Džon O’Šej, Kaka, Aršavin, Žulio Cezar,Floran Maluda... Pokušavam da naučim kako funkcioniše ozbiljan fudbalski kolektiv i kako se sve postavlja na zdrave noge. Imam sjajan primer iz Mađarske. Premijer Viktor Orban ima udela u nekoliko klubova: Osijeku, TSC-u, Dunavskoj Sredi, Videotonu... ali je Puškaš Akademija direktno pod njegovom kontolom. I desilo se da taj klub u poslednjem kolu prvenstva bije presudnu bitku za opstanak u ligi. Sudija je produžio utakmicu za 7 minuta, a oni su primili gol u 98. i ispali iz lige. Svi su mu reklu ’čoveče, da li si ti normalan’. On je odgovorio ’ako je moj igrač promašio loptu u odsudnom trenutku, zašto da krivim sudiju’. Kada i na ovim prostorima počnemo da razmišljamo na taj način, biće nam svima bolje" – poentirao je Danko Lazović.
Imao je i vihorni Kragujevčanin zanimljive situacije sa sudijama tokom bogate igračke karijere...
"Ja sam mnogo puta ostavljao svoju ekipu na cedilu. Sećam se detalja sa utakmice protiv Francuske u Beogradu. Bilo je 1:1, ušao sam u 80. minutu, a u 93. sam dobio crveni karton. Stavio sam prst na čelo i gestikulirao ka sudiji Rozetiju... u fazonu ’ti nisi normalan’. On me je isključio i rizikovao sam 6 do 8 utakmica suspenzije, što bi značilo da ne idem na Svetsko prvenstvo u Južnu Afriku. Imao sam ludu sreću da je posmatrač na toj utakmici bio naš Igor Radojčić, koji me je odmah posle meča uhvatio za ruku i odveo u svlačionicu da se izvinim italijanskom arbitru. To je u prvi mah za mene bilo neprihvatljivo. Kao ’šta ja da se izvinjavam ovoj budali’. Ali je Igor bio uporan, ja sam ga poslušao i to izvinjenje mi je skoro prepolovilo kaznu. Dobio sam četiri utakmice i nijedna nije morala da bude zvanična. Mogu slobodno reći da sam zahvaljujući Igoru bio učesnik Mundijala 2010. godine. Sa Rozetijem sam danas veliki prijatelj i pre izvesnog vremena bili smo zajedno u društvu Viktora Kašaija. Nisam mogao da odolim da ga ne pitam zašto me je isključio. Rekao je ’pa šta ja radim dole na terenu, ako mi tamo neki Danko kaže pred svima da sam budala’. Eto, to je taj autoritet znanja koji odlikuje svakog vrhunskog sudiju. Mogao je on i da zažmuri, da mi progleda kroz prste. Ali bi onda posmatrač zapisao grešku i Rozeti bi trpeo posledice".
Dobre su anegdote i sa Kašaijem...
"On je zbog druženja sa Mažićem znao mnogo srpskih reči i uvek bi pre utakmice prišao da mi nešto dobaci. Na taj način je od samog starta uspostavljao neki normalan odnos i bilo mu je lakše da tokom igre kontroliše moj temperament. Ali, ja najviše volim Pitera Finka. Sa njim sam imao najbolji odnos na terenu. Umeo je pre utakmice da mi kaže ’samo budi bolji od Zlatana’. A to je bar bilo lako. Pošto mu je Ibra očigledno bio preko glave. Nijedan karton nisam dobio od Finka. Sudio nam je u kvalifikacijama za Južnu Afriku protiv Austrije u Beogradu i ja mu u tunelu pre utakmice kažem u šali ’bilo bi dobro da nam malo pomogneš’. On ćuti. Peti minut meča, ja padnem, on prstom na belu tačku. Kada se sve završilo, priđem mu i kažem ’pa mogao si bar da klimneš glavom’. A Fink mi odgovori ’pa šta misliš, da sam ga svirao zato što smo dobri, svirao sam ga isključivo jer je bio čist penal’. Ponavljam, autoritet znanja iznad svega...".
Naravno, razgovor sa Dankom ne može da prođe bez priče o Partizanu.
"Volim Partizan kao sebe. Tri puta sam se vraćao. Ne mogu da zamislim svoj život bez Partizana. Bilo je drugo vreme. Nas niko nije učio da je Zvezda krvni neprijatelj. Već protivnik za respekt, kojeg morate da pobedite. Danas to prelazi granicu pristojnosti. Daću vam primer sa jedne od mojih poslednjih utakmica protiv Večitog rivala. Na jednoj strani bili smo Sale Ilić, Drinčić i ja. Na drugoj Milijaš, Mijailović, Ninković i Mrđa. Dogodio se neki duel i jedan mladi igrač Zvezde je počeo ružno da se ponaša i da me vređa. Milijaš ga je odvukao na stranu i počeo da se dere na njega ’kako te nije sramota, odakle ti pravo da se tako ponašaš prema Danku i Saletu’. To ove nove generacije ne shvataju".