Deset minuta delilo je Crvenu zvezdu od "osvajanja" trećeg mesta grupi Lige šampiona i evropskog proleća, ali sveopšti utisak jeste da je u prošlogodišnjem izdanju bilo više pozitivnih stvari. Jesen kasnije iste, pa i veće greške...
/od reportera MONDA iz Grčke - Stefana Stojanovića i Milutina Vujičića/
Pre tačno godinu dana pisali smo na MONDU deset utisaka o nastupu Crvene zvezde u grupnoj fazi Lige šampiona. Izdvojili smo po pet pozitivnih i pet negativnih - a, podsećanje na to šta je bilo dobro, a šta loše u mečevima protiv Napolija, Liverpula i Pari sen Žermena, jesen kasnije, navodi na samo jedan zabrinjavajući zaključak.
Od tada - nećemo okolišati - nije bilo napretka u "evro" odiseji Crvene zvezde, štaviše neke od pozitivnih stvari čak su se i izgubile, u najboljem slučaju ostale su na istom nivou.
Posledica toga jeste i bolan poraz u samoj završnici utakmice protiv Olimpijakosa (0:1), i rušenje sna o evropskom proleću, a koji je posledica individualne greške Žandera i opšte panike s kojom se Zvezda susreće već drugu godinu zaredom - i ne uspeva da je kanališe u nešto dobro.
U odnosu na prošlu sezonu evidentno je da "Marakana" nije uspela da zadrži status "utvrđenja" i velike prednosti Crvene zvezde, odbrana je bila lošija (20 u odnosu na 17 lane), napad je bio manje konkretan (3 u odnosu na 5 golova sezonu ranije), nesigurnost je nastavila da živi u igračima, a možda najviše od svega "peče" što je nedostajao pravi lider na terenu.
Osim golmana Milana Borjana, donekle i Miloša Degeneka, u ekipi nije bilo fudbalera koji bi "prodrmao" tim kada loše krene - i kada je budnost i srčanost jedino što može da vas spase.
Zvezda tako nije naučila na sopstvenim greškama iz jeseni 2018. godine, problem je i u tome što su dobrim delom to morali da uče i novi igrači, a pomak je jedino moguće napraviti ako sa sobom "raščistiš" da ovoga puta mora bolje da se "buba" za korak dalje.
A nema boljeg mesta sa kog možeš da poneseš mudrosti od Grčke...
AKO NISI BOLJI - BAR BUDI UIGRANIJI
Jedan od najvećih razloga zbog kojih je Crvena zvezda u kvalifikacijama za evropska takmičenja uspevala da prođe i jače ekipe od sebe jeste što je timskom igrom uspevala da neutrališe individualni kvalitet rivala. Tako su heroji nekih prethodnih podviga bili igrači poput Srnića, Jovančića ili Milića, koji su se podredili sistemu, dok ovoga puta nije bilo takve vrste žrtve...
Ne može se reći da su Van la Para ili Tomane na isti način kao domaći igrači "osetili" koliko je znoja potrebno za grupnu fazu Lige šampiona, a istovremeno je bilo premalo vremena za njihovo uigravanje u postojeći sistem Crvene zvezde.
Zbog pravila o strancima u domaćem prvenstvu, i njihovom "gomilanju" u Ljutice Bogdana, nije bilo prostora da Crvena zvezda nauči da "diše kao jedan".
Vladan Milojević je zbog prevelikog igračkog kadra morao da se vodi time da svima pruži podjednaku šansu i minutažu, tako da se dešavalo da se tim menja iz utakmice u utakmicu, bez prostora da se uigra i makar zajedničkom koordinacijom na terenu uspe da parira protivnicima.
Iz toga se izrodio preveliki broj grešaka, posebno po bokovima gde odbrana nije bila kompaktna kao u vreme dok su na stranama igrali Radonjić i Ben...
Nekada ekipa bolje raste kada se poznaje, nego kada se "nadogradi" pojačanjem.
AKO NEMAŠ "KILLER INSTICT" - NIŠTA TI NE VREDI
Miloš Degenek je posle poraza od Olimpijakosa upotrebio ovaj izraz i možda na najbolji način opisao probleme Crvene zvezde u poslednjoj trećini terena.
Grci su ostavili dovoljno prostora za kontre, posebno u drugom poluvremenu, ali Crvena zvezda nije znala da na pravi način koristi svoju najveću šansu. Kontre "tri na dva" su bile nedovoljno "oštre", falila je konkretnost i realizacija pred golom, a svaka propuštena prilika značila je novu migrenu za kompletnu odbranu...
Crvena zvezda je morala da postigne više od tri gola u šest mečeva Lige šampiona, a to nije ničija krivica sem napadača koji su imali vrlo slabu jesen.
Vladan Milojević je imao trojicu na raspolaganju, rotirali su se tokom ove polusezone Pavkov, Tomane i Boaći, a samo jedan od njih uspeo je da se upiše u strelce. "Blokada" pred golom nekada je posledica kvaliteta, a nekada i sebičnosti i sna o herojskom momentu.
To je razlika između timova koji redovnije igraju Evropu i onih koji su tu tek povremeno.
KAD DRUGI OSETE STRAH - NEĆEŠ SE DOBRO PROVESTI
Ili da se poslužimo starom poslovicom: "U strahu su velike oči".
Kada god bi Crvena zvezda rano primila gol u Ligi šampiona dolazilo bi do ekstremnog pada samopouzdanja i vere da je moguće osvojiti makar bod. To je donekle i očekivano protiv velikih timova kakvi su Bajern i Totenhem, međutim problem se javljao i pre nego što bi na semaforu stajao negativni rezultat - posebno na domaćem terenu.
Umesto da "Marakana" bude oslonac igračima Vladana Milojevića - ove jeseni se dešavalo da bude "kamenčić u cipeli" koji inače ne bi trebalo da ih žulja.
Huk sa tribine trebalo bi da bude "gorivo" koje igrači Crvene zvezde moraju da iskoriste, i umeli su to da rade tokom prošle sezone, međutim ovoga puta to je bio "lanac oko nogu" zbog kog su se javili problemi kakvi ne bi smeli da postoje.
Možda je Milan Borjan razrešio dilemu oko ovog pitanja posle meča sa Bajernom kada je uporedio sadašnju generaciju sa onom koja je bila na okupu u sezoni 18/19.
"Bilo je ovde u prve dve godine dosta igrača koji su igrali srcem, nisu igrali za pare, kad igraš srcem mnogo više doprinosiš i imaš veću želju. Ima dosta igrača koji ne znaju šta je Crvena zvezda (...) Drugi igraju vrhunske utakmice, a kod nas dosta igrača uhvati strah", kazao je Borjan koji je u grupnoj fazi Lige šampiona učinio šta je bilo do njega.
Nećemo da mu stavljamo "reči i usta", ali nije teško pretpostaviti na koga se ovo odnosi.
(SAMO)KRITIKA JE UVEK BOLJA OD "TAPŠANJA PO LEĐIMA"
Fudbaleri Crvene zvezde su tek nakon sat vremena posle poraza od Olimpijakosa počeli da izlaze iz svlačionice pred medije, ali malo ko od njih ima - i imao je tokom prethodne dve sezone - hrabrosti da govori i kada nije dobro...
Oni koji se izdvaju su Milan Borjan, Miloš Degenek, Marko Gobeljić, Marko Marin, a ako su oni spremni i na kritike - zašto ostali nisu?
Jedini način da napredujete jeste da i u pobedama tražite ono što ne valja, a ne da u porazima, još gore debaklima, pokušavate da pronađete sitnicu koja je bila pozitivna. Takvim geslom vode se oni najbolji i da tako nisu razmišljali - sigurno ne bi bili tamo gde su danas.
"Tapšanje po leđima" ume samo da uljuljka i takav osećaj se nerado menja za onaj od kog bride obrazi, ali je to neophodan korak kako biste porasli - i bili bolji nego juče.
Crvena zvezda, i kada to kažemo mislimo na čitav klub, rukovodstvo, trenere i igrače, došla je do stadijuma iz kog je moguće "skočiti" u sledeći samo ako sebi zacrtate novi cilj do kog se stiže ispravljanjem onoga što sebi kažete da može da bude bolje.
A može.