Tragedija koja se desila 29. aprila zauvjek je ostavila ožiljak na srcima, pogotovo u Novom Sadu. Svi se pitaju, šta bi bilo da Stevan nije sjeo u tog Pežoa?
Tog 29. aprila desila se jedna od najvećih tragedija srpskog i jugoslovenskog fudbala. Kapiten reprezentacije Jugoslavije vraćao se sa meča sa Čehoslovačkom u Novom Sadu. Mlada selekcija Jugoslavije pobedila je Čehoslovačku sa 2:0 na "Karađorđu", a onda je njen lider tragično nastradao.
U svom "pežou 204" Stevan Nešticki doživio je saobraćajnu nesreću i preminuo je u 24. godini, kada je njegova karijera tek dobijala uzlet i kada je uspio da postane kapiten mlade reprezentacije Jugoslavije, ali i "A" reprezentativac
Ostao je itekako zapamćen u Novom Sadu, nije se zaboravilo da je bio dio tima Vojvodine koji je 1966. godine donio prvu titulu šampiona države na "Karađorđe", a preko četiri decenije Vojvodina održava memorijalni turnir "Stevan Nešticki". Takođe jedan mali klub u Nišu u Leskoviku u gradskoj opštini Crveni Krst nosi ime Stevana Neštickog.
Nešticki je rođen na Novu godinu, 1. januara 1944. godine u Kisaču, a fudbal je počeo da igra u Tovariševu. Kada je stigao u Novi Sad zaigrao je za Slaviju, ali su ga ljudi iz Vojvodine brzo primijetili. Trehner Radomir Krstić ga je gurao kroz kategorije, a zatim je sa braćom Milić, Veljkovićem, Pušibrkom i Aleksićem polako išao ka prvom timu.
Odigrao je preko 200 mečeva za prvi tim Voše, a u sezoni 1965/66 je bio stub odbrane u sezoni kada se uzela titula. Vojvodina je na kraju sa 17 pobjeda, 9 remija i 4 poraza skupila 43 boda i nekoliko kola pre kraja osigurala rofej. Dinamo i Velež su imali po 35 bidova, Rijeka 32, Crvena zvezda 31...
Pod vođstovm direktora Vujadina Boškova i trenera Branka Stankovića ovaj tim je dominirao, a od tada 21-godišnjeg Neštickog veću ulogu su imali samo Silvester Takač, Ilija Pantelić, Vasa Pušibrk, Vladimir Savić, Ćarko Nikolić, Stevan Sekereš, Dobrivoje Trivić i Maden Vučinić. On je nastupio na 17 mečeva i tada je već krenuo da bude u planovima selektora. Za mladu i B reprezentaciju je već igrao, ali se dobro pamti i njegov jedini susret u A timu!
Naredne sezone je bio još bitniji i standardniji u timu, vodio je odbranu u duelima sa Admirom iz Beča, Atletiko Madridom i Seltikom u Kupu Evropskih šampiona. Protiv Admire Vojvodina u dvomeču nije primila gol, protiv Atletika je primila tri, a protiv Seltika koji je postao šampion Evrope samo dva.
Do tog 29. aprila 1968. godine bio je smatran za najveću nadu jugoslovenskog fudbala, a na najveću scenu izašao je u Hamburgu 1967. godine kada je Jugoslavija gostovala Zapadnoj Nemačkoj. Protiv viceprvaka svijeta izgubili su "plavi" sa 3:1, a na "Folks parku", a Nešticki je bio jedan od najboljih igrača. Pošto Fahrudin Jusufi nije mogao da igra selektor Rajko Mitić ga je stavio na mesto beka i on je uspeo da u potpunosti zaustavi najboljeg igrača u istoriji HSV-a Uvea Zelera.
Član prve Vošine šampionske generacije i predsjednik veterana FK Vojvodina Vasa Pušibrk je povodom jubilarnog 40. memorijalnog turnira Stevan Nešticki rekao: "Ovaj turnir je jako značajan za naš klub. Gledam ga iz ugla i bivšeg igrača Voše, ali i čoveka koji je ostao da živi u ovom gradu. Posebno je značajno što se ove godine turnir igra na Karađorđu. Kao mlad igrač Voše imao sam čast da igram jedan turniru u Firenci. Bili smo u jednom fantastičnom centru, poput ovog našeg, što je za mene bio veliki doživljaj. Igrao sam protiv brazilskih timova Botafoga i Palmeirasa i direktno protiv čuvenog desnog krila brazilske reprezentacije Garinča. To mi je jako ostalo u pamćenju i detalja se sećam do dana danas. Ovo je i dobra prilika mladim igračima da nauče da se bore s pritiskom. Verujem da će se ovaj turnir održavati još dugo, barem 100 godina!"