Partizan je savladao Keln u možda i presudnom meču u Konferencijskoj ligi, a odvažna i borbena partija svih igrača crno-belih donela bi odličnu atmosferu po povratku u Humsku čak i da nisu bila osvojena sva tri boda. Iz takvih utakmica može štošta da se nauči.
Kada je Partizan pošao za Nemačku, bez ijednog poraza u grupi, preovlađujuća želja bila je da se tako i vrate. Samo sedam dana nakon ispadanja iz Kupa Srbije od drugoligaša, crno-beli su pošli put Kelna spremni da izgaraju u brutalnom bundesligaškom ritmu, da 90 minuta svoju kožu skupo prodaju.
A vratili su se sa tri boda, prvim mestom u grupi Konferencijske lige i drugom pobedom u istoriji kluba na tlu Nemačke. Ali to su samo one "opipljive" kategorije koje upadaju u oči. Partizan je na "Rajn Energi" stadionu u Kelnu dobio još mnogo više - novu pragmatičnu lekciju Gordana Petrića, "disertaciju" Bibarsa Natha i timsku igru posle koje bi atmosfera u Humskoj bila poboljšana čak i da nije ostvarena pobeda.
Partizan je u Nemačkoj bio odvažan, otresit i disciplinovan. Balans je sve vreme bio tu - od perioda kontrolisane podređenosti, do napada u talasima kada je samo raspoloženi Marvin Švebe sprečavao navijače Kelna da zbog ubedljivijeg zaostatka ranije napuste stadion. Vrednost ove istorijske pobede nije samo u njenoj retkosti, u tome što je savladan prošle godine sedmi tim Bundeslige, i što su osvojena tri možda i ključna boda u borbi za evropsko proleće.
Njena je vrednost i u lekcijama koje su crno-beli dobili. Lako je bili učiti iz haotičnog remija 3:3 u Češkoj ili posle zaostatka protiv Nice nakon 90 sekundi igre. U Humskoj ove pobede treba i ubuduće da se sećaju - ne da bi "spavali na lovorikama", nego da bi uvideli šta je sve moguće kada je fokus perfektan, plan se prati do tančina, a na sve to se doda i srčanost koju su navijači Partizana u četvrtak uveče u Kelnu na licu mesta pozdravili.
PRAGMATIČNI UČITELJ PETRIĆ, ALI NA SVOJ NAČIN
Nije u Partizanu proteklih nekoliko godina nedostajalo pragmatičnih odluka i fudbala u kom je prioritet bio rezultat. Ali dok je Aleksandar Stanojević svoju pragmatičnost donosio na očekivan način, poput komandanta koji snažnim porukama poručuje da njegov tim neće ustuknuti, ove sezone je Gordan Petrić doneo nešto drugačiji pristup. Ako se za Stanojevića moglo reći da je sistem bio 4-2-3-1 i da se manje-više uvek znalo ko čini najopasniji tim, kod Petrića su iznenađenja stalna pojava. Teško da je ko očekivao sistem sa tri štopera u dvomeču sa malteškim Hamrunom, a kamoli da se moglo pretpostaviti da će se Partizan Kelnu suprotstaviti sa dva špica, dva krilna igrača i ofanzivcem Bibarsom Nathom spuštenim u vezni red.
Poput staloženog učitelja kojeg krase neobične nastavne metode, Petrić je uspeo da igračima Partizana na karakterističan način usadi borbenost koja se tako lepo videla u Kelnu. Ekipa je bila disciplinovana i znala je tačno kada i koliko da "pritisne" na gas, a kada da favorizovanom rivalu prepusti kontrolu igre. Uprkos tome što nije imao Kristijana Belića i Ljubomira Fejsu na sredini terena, Petrić je još jednom spram protivnika pronašao rešenje.
Partizanova krila Dijabate i Menig morala su da trče kao nikad pre, bekovi Filipović i Urošević u napadačkim akcijama gotovo da nisu učestvovali, a centralni vezisti Traore i Natho usmeravali su igru "jarčeva" baš tamo gde su želeli - ka spoljnim, bočnim pozicijama. Petrić je ostvario do sada najveću pobedu u njegovoj trenerskoj karijeri, ali je nakon meča ponovo poput učitelja mirno spuštao loptu - "Već u nedelju je novo dokazivanje."
NATHOVA DISERTACIJA U NOVOJ ULOZI
Pre samo nešto više od četiri meseca, Bibars Natho nije bio starter u finalu Kupa Srbije. Bio je pomalo i otpisan, opisivan kao igrač koji će uvek ostajati bez snage u ključnim trenucima meča i neko ko ne može da drži svoju igru u visokom ritmu svih 90 minuta. I zaista, neke od njegovih partija su tako nešto potvrđivale.
Ali onda je Partizanov Izraelac očito rešio da svima pokaže da ne samo da može da igra 90 minuta, već da može da evoluira i napreduje, uprkos tome što se bliži 35. rođendanu. U Kelnu je u novoj ulozi, na mestu centralnog veziste, potpisao svoju "doktorsku disertaciju" protiv bundesligaša, ni manje ni više. Štaviše, verovatno će njegov nastup u Nemačkoj u očima navijača Partizana najmanje ostati upamćen po asistenciji za pobedonosni pogodak.
Njegov sjajan centaršut na početku meča pronašao je Svetozara Markovića, ali nije to ništa što je moglo da iznenadi navijače crno-belih. Ono što je pružio u polju bilo je nešto posebno. U posedu lopte je bio miran, svrsishodan i precizan. Sve je delovalo efikasno, neretko i kroz linije protivničkih odbrana, a možda još veće pohvale idu na račun Nathove igre bez lopte. Posebno je u prvom poluvremenu bilo uočljivo koliko je Izraelac "pokrivao" delova sredine terena. Nije "ispadao", oduzimao je lopte ispred svog šesnaesterca i podmetao se u situacijama u kakvim nismo navikli da ga gledamo. Kompletna partija Natha koju je bilo lepo gledati.
KAD JE KIČMA JAKA, PARTIZAN MOŽE DO REZULTATA
Koliko je samo sve lakše kada je Partizanov "kičmeni stub" snažan i nepokolebljiv, kada ima neophodnu čvrstinu da se podmetne. Upravo su ta baza Partizanove pobede bili trio Aleksandar Popović - Svetozar Marković - Igor Vujačić. Zaslužio je Marković pohvale svojim najvažnijim golom u karijeri, ali još više bi trebalo da se priča o stvarima koje bi Partizanu dugoročnije mogle da budu od koristi. Popović je upisao pet odbrana, ali se u to može računati i šesta, kada je jednu loptu odbijenu od Markovića uspeo da u nadoknadi vremena "izvadi iz svog gola". Osim u prvih 20-ak minuta kada je par puta nesigurno kretao sa gol-linije pa se na nju vraćao, kako je vreme odmicalo, tako je i Popović postajao faktor koji je sve više smirivao igrače ispred sebe.
Ispred sebe je imao i štopere koji su odrađivali ogroman deo posla. Istina, išlo je na ruku štoperima Partizana insistiranje Kelna da napadaju centaršutevima sa bokova, gde su i Marković, a naročito Igor Vujačić, mogli da dođu do izražaja. Ima u tom Kelnovom insistiranju i udela Partizanove sredine terena, koja je otežavala prolaz po centrali, ali fascinantno je koliko su samo lopti štoperi crno-belih uspeli da "raščiste" iz svog šesnaesterca. Vujačićeve izbijene lopte su u nekoliko navrata uspele čak i da se od siline čuju u TV prenosu.
Sva trojica su odradila svoj posao baš onako kako su mogli da požele pre početka utakmice. I odmah je celoj ekipi sve postalo jednostavnije - nije bilo rano primljenih golova, nije bilo tenzije i nervoze. Baš te stvari su sprečavale Petrićevu ekipu da stigne do pobeda i protiv Slovacka ili Nice. Ovog puta, čak i kada je Keln vršio veliki pritisak u poslednjim minutima meča, moglo se osetiti da panika neće "pojesti" Partizanovu pobedu. Iako je napadačka linija zatajila, a šanse nisu koristili ni Menig, ni Pavlović, pa ni Patrik Andrade, crno-beli su ovu pobedu muški zaslužili.