Fantastična priča Zvezdine zvezde Vladimira Petrovića Pižona o meču na kojem je namučio prvotimce Real Madrida, predstavio se navijačima i bio igrač utakmice, iako je pošao na stadion bez pomisli da će zaigrati. Prošlo je tačno pola veka!
Jedan od najboljih fudbalera Crvene zvezde u njenoj bogatoj istoriji, Vladimir Petrović Pižon (67), neočekivanu šansu da se predstavi publici dobio je na prijateljskom susretu protiv Real Madrida, 1972. godine, kada mu je bilo samo 17! Na meču koji je u Beogradu završen 4:1 u korist crveno-belih, buduća Zvezdina zvezda pokazala je da će u godinama koje slede biti jedan od najboljih igrača jugoslovenskog fudbala. Dao je dva gola i uz strelce Stanislava Karasija i Vojina Lazarevića deklasirao "kraljevski klub". A sjajan kuriozitet je da tadašnji tinejdžer sa Zvezdare praktično nije imao pojma da će igrati dok nije došao na stadion tri sata pred meč.
Kao dečak je čekao šansu kod legendarnog trenera Miljana Miljanića, a nakon što na poslednjem treningu pred meč protiv "kraljevskog kluba" nije radio sa ostatkom tima, pomislio je da nema šanse da zaigra. Mislio je da "Čiča" ne računa na njega za taj susret, a sve što mu se dogodilo tog nezaboravnog dana otkrio je u intervjuu za klupsku televiziju.
Pre svega, zanimljivo je da celog jutra pred meč protiv Reala sa društvom igrao basket u kraju, a onda je šetao do Vukovog spomenika, jer nije imao novca za dve tramvajske karte da bi se njima vozio do "Marakane".
"Spavao sam, ustajem ujutru, imam vremena... Jedva čekam utakmicu da dođe, a znam da neću igrati. Celo jutro, do podne ili jedan sat sam igrao košarku sa društvom . Izigrao sam se košarke! Odem kući, da li sam ručao, šta sam jeo i idem na stadion. Ja u šortsu i majici, idem od Gradske bolnice do Vuka peške. Mogao sam da idem na tramvaj 'sedmicu', ali nemam para za dva tramvaja. Bio je prazan tramvaj, negde oko četiri sata, a utakmica počinje u sedam. Ja u tramvaju sedim i gledam svoje noge, rekoh 'Gde ja da igram sa ovim ljudima, ne mogu ja da igram ovo'. Tako sam došao na stadion", počeo je priču Pižon.
Odluka trenera Miljanića da Petrović počne utakmicu iznenadila je mladog Pižona, ali ne i njegove saigrače. Miroslav Pavlović Pavika, tada već iskusni centarhalf u redovima crveno-belih, kao da je dan ranije znao da će Petrović dobiti šansu. Govorio mu je i na poslednjem trenutku i pred sam meč da će protiv Reala biti strelac!
"Sastanak u baraci i Miljan kaže 'Petrović'. Ja kad sam video da igram, mislio sam umreću. Pavika kaže 'Sine, sad ćeš ti njima dva...'. Ja sam tražio od njega kopačke, dao mi je neke Pumine žute, jer je nosio isti broj. I ja od tad sve uz njega, a on kaže 'Sine, sad ćeš da ih ubiješ!'. Ja sam se odsekao", ispričao je jedan od najboljih igrača u istoriji Zvezde.
Cela situacija na stadionu bila je potpuno neobična za Vladimira Petrovića. Nije verovao u sebe sve dok se nije desilo čudo. Nizom,"slučajnosti", kako skromno kaže, nova nada Crvene zvezde gurnula je loptu kroz noge trojici igrača Reala - i to u nizu.
"LEVOM NEMAM POJMA, A ONO GOL!"
"Počinje utakmica, Bog te, ja ne znam gde se nalazim. Odsekao sam se. Neka lopta na krilu, dobijam ja loptu i ide bek na mene. Ne znam šta da radim i šutnem loptu, nije to bila finta, nego je šutnem onako bezveze i ona mu prođe kroz noge. Ja ga pretrčim kad odande ide jedan drugi igrač. Meni lopta opet beži i šta ću, ja je špicnem i njemu kroz noge. Pretrčim i njega, treći protivnik već ide da mi uzme loptu i ja špicem i njemu kroz noge. Trojici igrača Reala kroz noge. Zažmurim, a levom nemam pojma, i šutnem je kad ono - gol! Kada sam video da je gol... Trčim ja na sever, pa od severa ovamo, a Pavika stao na centar ovako (raširenih ruku) i vidiš mu sreću. Ja krenem ka njemu, ostali jure mene, ja jurim ka Paviki. Posle sam se opustio i Miljan pošalje pomoćnog trenera Žareta da mi kaže da se ne izmotavam. Vikao je 'Vlado", pre nego što su sa zapada počeli da ga gađaju kamenjem", otkrio je Vladimir Petrović.
Naravno, njegova tinejdžerska ležernost u igri nije oduševila Miljana Miljanića. Ko zna kako bi legendarni strateg reagovao na kraju meča, da Vladimir Petrović Pižon u nastavku nije postigao još jedan, podjednako atraktivan gol.
"KAKO VOJINU DA NE DODAM?!"
"Na poluvremenu ja brzo sednem pored Pavike, znam da će Miljan da me grdi. 'Vlado, kako se to ponašaš? Šta driblaš samo? Nemoj da potcenjuješ te ljude!' Ja ništa, nikada nisam ni pričao trenerima. Izađemo mi na drugo poluvreme, izjednače oni. Igramo mi dalje, centarfor Vojin Lazarević ispred mene viče 'Sine, daj mi je'. Među igračima Reala više niko ne sme da me napada. Ja malo krenem napred, oni svi nazad. Hoću ja da dam loptu Vojinu, gde da Vojinu ne dam, ali ne vidim gde da mu dam. Ja je sve pomalo guram ka golu, on viče 'Sine, dodaj je'. On se jednom otvori, ja mu ne dodam i kad je treći put rekao 'Sine, dodaj' ja pomislim 'Ma je*em i tebi', malo je gurnem, zažmurim i šutnem. Ona uđe u '90', 2:1 za nas. Publika poludela, svi poludeli. Bio je i žiri, birao se igrač utakmice. Igrao Džaja, igrao Pavika, igrao Kule, igrali svi... Mene proglase da budem igrač utakmice, dobijem zlatni 'Darvil' sat", i 50 godina kasnije živo pamti Pižon.
Real Madrid je te godine stigao do polufinala Kupa šampiona i ispao od Ajaksa, koji je te sezone postao prvak Evrope baš na beogradskoj Marakani, pobedom protiv Juventusa.
"Nosio sam taj Darvil u kraj, čekalo me društvo. Ja na (tramvaj) 'desetku, normalno, pa onda peške do Mašinske, gde smo se družili i na ćošku gde smo stajali, donosim im da vide sat, da vide kakav je. I onda igramo 'u krugu', pošto je ulica takva da smo igrali sa četiri igrača okolo i jednim u krugu. A tu kad uđeš u krug, tu nema šanse da izađeš pola sata", nasmejao se Pižon još jednom, evocirajući utakmice na jedan od svojih najdražih dana.
Petrović je od tog leta čak 10 godina nosio dres Crvene zvezde, sve do 1982, kada je prešao u Arsenal. Sa crveno-belima je četiri puta bio šampion SFRJ, osvajač Kupa 1982, a sezonu nakon što je 1979. nastupio u finalu Kupa UEFA sa Zvezdom proglašen je za najboljeg igrača Jugoslavije.