Dragan Stojković Piksi i Ivica Osim imali su poseban odnos.
Legendarni fudbalski stručnjak Ivica Osim preminuo je u Gracu u 81. godini. Ostavio je veliki trag u jugoslovenskom fudbalu, i kao igrač, ali pre svega kao trener Partizana i Željezničara, odnosno selektor reprezentacije koja je ostavila sjajan utisak na Svetskom prvenstvu 1990. godine.
Samo je Dejan Savićević imao čudan odnos sa Osimom, bio je nezadovoljan minutažom, dok kažu da je Dragan Stojković bio miljenik nekadašnjeg selektora "plavih", što doduše priznaje i Piksi.
"Tačno je, bio sam Osimov ljubimac, samo što on to nije pokazivao. Bio je dosta šarmantan, ja sam ga puno voleo. Volim ga i dan danas. Ima neki specifičan šarm i mislim da je mene posebno držao u srcu. To je neki moj utisak, da li je tako ne znam, moraćete njega da pitate. A to, da vam se neki igrač u reprezentaciji posebno dopadne i da postane vaš ljubimac, zašto da ne, ali daleko od toga da ga to stavlja u neki privilegovan položaj. Naprotiv, to je još gore. Mora da bude duplo bolji od drugih da bih ja zaista bio na svoj na svome. I da mogu da kažem eto vidiš, to mi je ljubimac, ali zaslužuje da mi bude ljubimac", rekao je Stojković u intervjuu za sajt Fudbalskog saveza Srbije.
U opširnom intervjuu za MONDO, Dragan Stojković je otkrio detalje njihovog odnosa, a posebno je zahvalan zbog svega što je naučio o fudbalu i čini se da je i sam to počeo da primenjuje kao selektor.
"Ja sam tek kod njega počeo da shvatam neke detalje o taktici. Zona, sistem, zahtevi igre... Ono ranije, kakav crni sistem. Samo glava i suvi talenat. Nama Vaske nikada nije rekao igrajte 4-4-2 ili 3-5-2. Bože sačuvaj. Verovatno je tako bilo i kod drugih trenera, ne znam. Osim je uživao poverenje kompletnog fudbalskog saveza, iako se posle kraha u kvalifikacijama za EP našao na udaru javnosti. Tu je Miljan odigrao ključnu ulogu i pokazao koliko je mudar covek. Osim je znao posao i fantastično je izbalansirao tim, jer nije dobro imati desetoricu znalaca na terenu. Prozivali su ga zbog forsiranja nekih imena, ali verujte mi da je svako od tih igrača imao svoju ulogu u ekipi".
"Eklatantan primer je Zlatko Vujović. Kažu da nikada nije postigao gol u bitnoj utakmici, a ja vam tvrdim da je to jedan od retkih igrača iz tog perioda koji bi danas imao mesta u bilo kom klubu na svetu. Prototip modernog napadača. Brzina, osećaj za gol, stalno na ivici ofsajda, neuhvatljiv po oba krila... Ako je Zlatko u špicu, nama iz veznog reda je sve ostalo rutina. Kada menjamo stranu u kontri, znamo napamet da je on tu da prihvati pas i da napravi problem protivniku. Bije me glas da sam bio Osimov ljubimac. Ne bežim od toga, čak verujem da je zaista bilo tako, mada on to nikada ne bi priznao. Imali smo sličan karakter, on je voleo igrače sa pobednickim mentalitetom. Sve sam ja to vraćao na treninzima i utakmicama, nikada nisam zloupotrebljavao te privilegije i činio stvari zbog kojih bi Švabo kasnije imao problema".
Prisetio se i jedne anegdote iz reprezentacije kada je postao desetka reprezentacije Jugoslavije.
"Išli smo avionom za Pariz na utakmicu protiv Francuske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo ’90. Šalio sam se sa jednim novinarom i rekao mu da poruči Osimu da mi ustupi Baždarevicevu ’desetku’ i da ne mora da brine za rezultat. Kada je u svlačionici okacen sastav, video sam da je moje ime pod brojem deset. Leteo sam po terenu. Pogodio sam stativu iz slobodnog udarca, namestio Katanecu zicer i bio najbolji pojedinac utakmice. To je bio moj debi sa ’bankom’ na leđima u reprezentaciji Jugoslavije. Završilo se 0:0, nama je taj bod širom otvorio vrata Italije. Posle smo samo overili plasman protiv Norveške na Koševu. Stane mi je u Zvezdi uzeo ’desetku’ iz potpuno bizarnodrag razloga. Igrali smo neku prijateljsku protiv Voždovca, Vladica Popović je ušao u svlacionicu, izdiktirao sastav i ja čujem ’sedam - Stojković’. Možda sam mogao i da prećutim, ali sam baš ispao naivan. Pitam: ’Bata Vlado, kako sedam? Zar nije ’deset - Stojković?’. On zbunjen, kaže: 'Nemam pojma, sad ću da pitam šefa’. Vraća se posle dva minuta i kaže mi da idem kod Staneta u kancelariju. Ja onako u papučama, kucam na vrata, a ovaj na sav glas: 'Neceš ti da određuješ ko će koji broj da nosi, marš kod Džaje po ispisnicu’. Šta cu, stariji čovek, pa još i trener. Istuširam se, uđem u auto i odem kući. Ma smešna priča, trajalo je desetak dana i sve se smirilo. Meni su vratili ’desetku’ i nosio sam je sa ponosom do kraja karijere".