Životna priča čoveka koji je igrao na prvom Svetskom prvenstvu u dresu Jugoslavije nije nimalo laka, ali je vredna čuvanja - naročito kada se zna šta je ostvario kada je završio fudbalsku karijeru.
Fudbalska reprezentacija Srbije krajem ove godine učestvovaće na svom 13. Svetskom prvenstvu. Biće to četvrti pokušaj u 21. veku da konačno prođemo grupnu fazu i odigramo više od tri utakmice.
Ipak, i posle 92 godine, najbolji rezultat naše reprezentacije na Mundijalima ostao je onaj prvi - na Svetskom prvenstvu u Urugvaju. Tada je jedan od ključnih igrača selekcije Kraljevine Jugoslavije bio Ivan Ivica Bek - čovek čija je životna priča daleko živopisnija od one iz filma "Montevideo, Bog te video".
Ivan Bek bio je najbolji strelac Jugoslavije te 1930. godine u Montevideu, sa tri pogotka, i jedan od "krivaca" što je selekcija sastavljena skoro isključivo od srpskih igrača stigla do polufinala inauguralnog Mundijala.
No, to je već dobro poznata priča. Ali životni put Ivice Beka baš i nije. Iako je u svoje vreme bio jedan od najplaćenijih igrača, život je okončao u bedi. Vodio je bitke u Drugom svetskom ratu na strani Francuske, zemlje u kojoj je proveo većinu života. Štaviše, i film "U orlovskom gnezdu" sa Ričardom Bartonom i Klintom Istvudom snimljen je baš po herojskoj akciji u kojoj je i on učestvovao.
U to vreme, kada je Ivan Bek rođen 29. oktobra 1909. godine, njegova porodica živela je u Vršcu, tada austrougarskoj varoši. Ivanov deda Ludvig bio je poreklom sudetski Nemac.
Ludvigov stariji sin Vili oženio je Čehinju Martu. Prvobitno su se preselili u Kragujevac, zbog njegovog posla na kom je bio stručnjak za vatreno oružje. Ubrzo je usledio odlazak u Beograd, gde se rodio Ivan Bek, baš na Čuburi, koja je toliko opisivana u filmu Dragana Bjelogrlića.
Ivan će ostati upamćen kao Ivica, zahvaljujući nadimku njegove majke. No, iako je bio nemačko-češkog porekla, Ivica je odrastao u porodici gde se govorio isključivo srpski jezik. Da je u njegovoj porodici ljubav prema Srbiji bila velika govori i da je njegov otac Vili tragično nastradao boreći se u vojsci Kraljevine Srbije, prilikom proboja na Kajmakčalanu.
Da će od Ivice Beka biti nešto u fudbalu, počelo je da se priča po Beogradu još 1925. godine. Tada mu je bilo samo 16 godina, a on je već postao član prvog tima slavnog BSK-a. Tako je "Politika" na prijateljskom meču protiv Jedinstva zabeležila da se "mladi Bek na desnome krilu pokazao kao igrač od budućnosti, on je dobar tehničar i vrlo inteligentan igrač."
Bio je snažne građe, pa je i tako mlad mogao da se bori sa starijim igračima po jugoslovenskim terenima. Upisao je 50 nastupa za BSK i postigao čak 51 gol. Ali, 1928. rešava da ode put Francuske, a navodno, razlog za sve je bila neuzvraćena ljubav jedne Šapčanke.
Nije mu u Francuskoj bilo teško da pokaže svoj talenat. Igrao je za Set, kojem je već 1930. doneo trofej u Kupu Francuske, postigavši dva pogotka u finalu. Te godine je zablistao i u dresu Jugoslavije, a 1934. je sa Setom osvojio i "duplu krunu".
Pričalo se da je Žil Rime, predsednik FIFA i osnivač Svetskog prvenstva, preporučio Beka svom prijatelju dr Mihailu Andrejeviću, ponudivši mu da Bek pojača selekciju oslabljene Jugoslavije u Urugvaju.
Teško da je neko mogao da ostavi veći trag od Beka u dresu Jugoslavije za tih sedam mečeva koje je u njemu odigrao. Ukupno pet puta je bio strelac za svoju zemlju, a potom će sredinom 30-ih godina pet puta zaigrati i za Francusku.
No, njegova teška priča počinje sa Drugim svetskim ratom. Kao i mnogi drugi sportisti, morao je da prekine karijeru, a Ivica je rešio da se u svojoj novoj domovini bori protiv nacističke Nemačke.
Borio se u francuskom Pokretu otpora, a 21. jula 1944. učestvuje u akciji oslobađanja tvrđave Sisteron, na jugoistoku Francuske. Tada on i njegovi sabornici oslobađaju 50 zatvorenika, što je Amerikancima poslužilo kao ideja za film "U orlovskom gnezdu".
Ivica Bek je bio odlikovan najvišim francuskim ordenom Legije časti, a posle rata je pokušao da se bavi trenerskim poslom. Nije mu to išlo od ruke, da bi posle godina lutanja od toga digao ruke.
Na obali mora otvorio je bistro "Tobdžija", a kada mu je i taj posao propao, zaposlio se kao lučki radnik. U finansijskim teškoćama, počeo je da radi i kao prodavac na pijaci, a tragičan kraj doživeo je nasred ulaca.
Tog 2. juna 1963. godine, srčani udar ga je koštao života, baš u Setu, mestu u kojem je osvajao trofeje kao golgeter u punoj snazi. Na lokalnom groblju je i sahranjen, a u Srbiji je bio zaboravljen sve do pojave filma "Montevideo, Bog te video". Njegovi uspesi na terenu i herojstva u strašnom ratu zaslužuju da ostanu upamćeni.