Naučnici sa Univerziteta u Kopenhagenu su ostvarili brzine prenosa od 1,84 petabita/s na udaljenosti od 7,9 km.
Naučnici sa Tehničkog univerziteta u Kopenhagenu su, koristeći jedan fotonski čip povezan preko jednog kabla sa optičkim vlaknima, postigli brzinu prenosa podataka od 1,84 petabita u sekundi, na udaljenosti od 7,9 km. Koliki je ovo podvig najbolje govori podatak da ukupan protok svetske populacije na internetu iznosi oko 1 petabit/s.
Sa sve većim količinama podataka koji se prenose putem interneta za posao, zabavu i preuzimanje ili ažuriranje softvera, kompanije koje pružaju infrastrukturu su uvek u potrazi za novim načinima za povećanje dostupnog propusnog opsega, pa ne sumnjamo da će 1,84 petabita/s preko standardnog optičkog kabla koji koristi kompaktno rešenje sa jednim čipom biti veoma primamljivo.
Naučnici su prvo podelili tok podataka u 37 sekcija, a zatim ga poslali kroz posebna jezgra optičkog kabla. Nakon toga, svaki od ovih kanala je podeljen na 223 dela koja postoje kao individualni preseci elektromagnetnog spektra. Ovaj "frekventni češalj", koji se sastoji od ekvidistantnih šiljaka svetlosti, omogućio je da se podaci prenose u različitim bojama u isto vreme i bez međusobnog mešanja - masovno povećavajući kapacitet svakog jezgra.
Iako su u drugim eksperimentima naučnici postizali brzine do 10,66 petabita/s, oni su koristili glomaznu opremu, dok ovo istraživanje postavlja rekord u prenosu pomoću jednog računarskog čipa kao izvora svetlosti. Tehnologija bi mogla da omogući stvaranje jednostavnih čipova koji mogu da pošalju mnogo više podataka od postojećih modela, smanjujući troškove energije i povećavajući propusni opseg.
Količina podataka poslatih u eksperimentu je bila toliko ogromna da ne postoji računar koji bi mogao da tako brzo dostavi ili primi ovoliko informacija. U eksperimentima, tim je umesto toga prosleđivao "lažne podatke" kroz sve kanale i testirao izlaz svakog kanala, ne bi li potvrdio da se sve šalje i da su podaci neoštećeni.
Čipu je potreban jedan laser koji neprekidno sija i koji je podeljen na mnogo frekvencija, kao i odvojeni uređaji za kodiranje podataka u svakom od izlaznih tokova. Ipak, naučnici kažu da bi oni mogli da se integrišu u sam čip, a uređaj bi imao veličinu kutije šibica.