Bio sam glavni svedok njenog života, posednik skoro svih njenih tajni, njen savršeni, prelepi, najbolji prijatelj, njen dnevnik, njena dragocenost, riznica njenog znanja i neznanja, njen prozor u svet.
Ležao sam na njenom jastuku, baškario se pored njenih karmina i sjajeva za usne, bio sam svedok njenih suzica. Ponekad me je proveravala na svakih pet minuta da vidi da li je nešto lepo stiglo za nju; bio sam u zadnjem džepu njenih farmerki, topio se na suncu, u pesku, prekriven samo krajičkom njenog parea; padale su po meni kreme za sunčanje i po koja kap vina, bio sam neprestano prisutan, lepila je po meni šljokice i plastične deteline sa četiri lista, slikao sam je u svim pozama - na ljuljaškama, na stenama, na talasima; video sam sa njom takve zalaske sunca, i oblake u oknima aviona, ogledala se u meni! Bio sam ponekad i zaboravljen na sedištu automobila, izgubljen medju njenim drangulijama u plakaru, budio sam je da ustane.
I, sad me predaje u druge ruke. Nije mi žao. Mogla je da me baci, ali nije. Produžila mi je život.
Još sam u snazi, i ne dam se!
U stvari, moj novi život tek počinje.
Ako me pitate šta bih sad voleo, iskreno, imam samo jednu želju – da opet padnem- u dobre ruke.
Mirjana Bobić Mojsilović