Oni Milicu Pavlović poznaju od najranijeg detinjstva, a evo šta otkrivaju o njoj.
Na jugu Srbije, u malom prigradskom naselju Donji Bunibrod u Leskovcu, pevačica Milica Pavlović je provela detinjstvo. Pošto je brak njenih roditelja bio osuđen na propast, kako je i sama govorila ranije, majka Mirjana ju je ostavila kod bake Rade i deke Vladimira sa samo tri meseca. Međutim, u nekadašnjem domu pevačice u Donjem Bunibrodu danas nema nikoga.
Kada joj je deda preminuo, Milica je posle nekoliko meseci odlučila da baka Radu smesti u starački dom u Beogradu, kako bi se češće viđale.
Iza visoke kapije pevačicinog doma na jugu Srbije krije se malo dvorište i skromna kuća okrečena u roze. Iako već duže tu ne živi niko, dvorište je sređeno, te je trava bila sveže pokošena, zasađeni su vinova loza i tuje. Prostrana kuća, sa dva ulaza, zelenilom, seoskim putem, je sve ono u čemu je Pavlovićeva uživala kao devojčica, sve dok se nije preselila u Beograd. Prema rečima meštana, Milica nikada nije dozvolila da njenim najmilijma nešto nedostaje, te je redovno ulagala u ovu kuću.
"Baka nije ovde, ona je u staračkom domu još od februara. U novembru je umro deda Vladimir i Milica je shvatila da je najbolje da baku povede sa sobom u Beograd, što zbog korone, ali i jer će tako najbolje moći gotovo uvek da bude kraj nje. Videli ste sigurno koliko često objavljuje slike sa njom i da ju je vodila u Beograd. Tako je odlučila i da ona ostane tamo. Baka Rada i deka Vladimir su ceo život posvetili njoj, i ona je na neki način rešila da je zbrine, a u ovom domu, gde boravi, pružena joj se sva moguća nega", rekao je prvi komšija.
Prema njegovim rečima, Pavlovići su bili domaćinstvo kao i svako drugo, bavili su se poljoprivredom i sve što su imali ulagali su u svoju unuku. O pevačicinom ocu i majci, komšija nije imao mnogo šta da kaže.
"Majku ne viđa, a sa ocem se čuje i viđa povremeno", dodaje on.
U njenoj porodičnoj kući već duže vreme nema nikoga. Deda i baka su se bavili poljoprivredom dok su ih noge držale. Imali su bašticu, obrađivali su to zajedno, a čak im je i Milica pomagala dok nije ušla u muzičke vode.
"Kada je Vlada umro, Rada je ostala sama, a kako boluje od Alchajmera, najbolje rešenje je bilo da bude u Beogradu pored kraj unuke. Miličin otac živi u Švajcarskoj, ali je bio ovde početkom avgusta na nekoliko dana. O njenoj majci, otkako ju je ostavila, ne znamo baš ništa. Milica je jako fina devojka, vaspitana, retko je dolazila ovde u poslednje vreme, ali kad je tu uvek se javi. Bez obzira na to što je njen posao i život u Beogradu, ona svih ovih godina nije zaboravila na baku i deku, i obilazila ih je kad god je mogla, jer su joj oni bili kao mama i tata", rekao je on.
I prva komšinica je imala samo reči hvale za pevačicu i njenu porodicu. To kako ju je majka ostavila, ispričala je detaljno.
"Majka ju je donela sa svega tri meseca ovde i bukvalno je nestala. Mika (Milica) se uvek javi kada dođe. Sa mojim sinom i ćerkom se družila, baš su se lepo slagali. Nemam reči za to dete, znam je odmalena. Njen otac je tu bio nekoliko dana u poseti, ali Milica tada nije mogla da dođe, bila je tu njena tetka. Došli su da posete imanje. Njen otac se oženio, čovek je nastavio svoj život jer ne može sam, šta će. Što se tiče njene majke, ne znam ništa o njoj. Evo, koliko sam ja ovde 20 i nešto godina, ona nije kročila ovde. Šta da se radi. Milica nikada nije spominjala majku, baba i deda su je odgajili. Ovde nasred dvorišta su joj postavili bazen, tu se igrala. Uspela je da se izbori, postala je velika pevačica, a pritom nije zaboravila svoje, što je najbitnije. Kad god dođe, pozdravi se, pita za ukućane. Oduvek je pevala, igrala, suknjica malecka, znalo se da će da bude pevačica. Bila je dedina mezimica", rekla je komšinica koja živi u kući pored.