Frontmen popularne grupe otvoreno o odrastanju.
Bojan Vasković, frontmen Leksington benda, gostovao je u emisiji "Sceniranje" i prvi put otvoreno govorio o svom odrastanju, prema kojem bi, kako tvrdi, mogao da se napiše roman.
Pevač je ispričao da je sa svega devet i po godina bio je prinuđen da sa porodicom, zbog rata u Bosni, napusti rodno Sarajevo i da život otpočne gotovo iz početka.
Uprkos tome što mu je detinsjtvo ispraćeno ratnim dešavanjima i velikim promenama, on je istakao da se oduvek trudio da dane iz mladosti pamti po lepom.
"Detinjstvo pamtim po dobru, lepo detinjstvo sam imao sve do rata. I taj period sam se trudio da zaboravim, pa je tako prošlo. Sticajem okolnosti, dečak od deset godina našao se u gradu koji je zadesila katastrofa. Sada sa ove tačke gledišta, kome je to trebalo? Nikome. Samo smo svi stradali. Dosta straha, neke negativne atmosfere koja je bila prisutna... Dosta toga sam zaboravio, potisnuo. Ali izađe čovek jači. Bio sam prvo u Sarajevu, pa u Podgorici, pa u Beogradu. Samo tri osnovne škole sam promenio. Ali ne fali mi ništa danas", rekao je on.
Kako je njegovoj porodici prva stanica nakon izbeglištva bila Podgorica, a potom i Beograd, Bojan je otkrio šta oseća prema svakom od tri grada u kojima je živeo.
"Ja sam i Sarajlija, Beograđanin i Podgoričanin. Proveo sam dve godine u Podgorici, stekao sam prijatelje sa kojima se i dan-danas družim. Što se tiče Sarajeva, kada sam otišao odatle, imao sam devet godina, i ta struktura ljudi iz mog života je davno otišla. Tako da ne viđam tamo puno ljudi koje znam iz detinjstva, isto mi je kao kada odem u Cirih. Mada, uvek osećam kao da sam tu rođen, da tu pripadam. Možeš da pobegneš na drugi kraj zemaljske kugle, ali osećaš mesto gde si rođen. Nije ostao gorak ukus", priznaje.
Nakon priče o ratu, izbeglištvu i odrastanju, Bojan se prisetio jednog od najbolnijih trenutaka u životu kada je izgubio oca, čija je životna priča jako teška. Poslednje dve decenije života on je bio nepokretan, nakon što ga je tokom rata pogodio snajper dok se automobilom vraćao sa posla.
"Moj otac je bio... Kako mama često kaže: 'Ne znam od kog je materijala satkan'. Imao je vedar i pozitivan duh, bez obzira na to što je 25 godina bio u kolicima. Slušao je ljude iz okruženja kada imaju neke probleme i kaže im: 'Ma samo vidi mene, nemaš nijedan problem'. Možda najteži trenutak je njegov odlazak, prerano je otišao. Bez obzira na to što smo poslednjih godina života proveli zajedno baš dosta vremena, to me teši, ali voleo bih da sam mu još nešto rekao", rekao je je Bojan i dodao da mu je otac bio najveći uzor.
"On je bio možda najvažnija figura za mene. Bio mi je podrška ceo život. Ne postoji trenutak kada me nije podržao, mada sam u njegovom glasu znao da osetim kada je nešto pogrešno. Plašio se da ne izgubim kompas kada smo počeli da nastupamo, putujemo. Puno iskušenja, izazova... Kada sam kupio motor, pa kada sam ga prodao, bio je najsrećniji. Pamtim njegov savet: "Stavi kamen u cipelu da te žulja, da ne zaboraviš kad si bio mali", zaključio je on.
Poslušajte celu priču: