Pole Dance je u Srbiju došao pre 7 godina. Čak 3 godine pre toga Nataša Belić odlučila je da napusti poziv uspešnog fizičara i da nauku zameni plesom na šipci. Kada danas pogleda unazad, mirna je jer zna da je odluku donela srcem.
Pole Dance je u život ove uspešne naučnice došao sasvim slučajno.
Pre toga izgledao joj je kao trošenje vremena i ne tako zanimljiva priča. Međutim, jedna izgubljena opklada i jedan trening bili su dovoljni da se rodi ljubav.
Od tada sve svoje slobodno vreme, svu snagu, želju i volju posvetila je tome da trenira, zatim da otvori svoju školu i, na kraju, da postane jedna od najboljih u svetu u tome. I dok bi neko žalio i rekao da je šteta po fiziku i da ode karijera, Nataša umesto toga kaže:
"Dođe karijera, jer po meni, život je suviše kratak da bismo radili nešto od čega ti srce ne igra. Ja ne mogu da spavam koliko sam uzbuđena ponekad oko projekata koje imam ovde."
Pitanje između nauke i Pole Dancea nikada nije ni postojalo, jer je, kako kaže, birala srcem:
"Ja sam stvarno volela fiziku, znači uopšte nije pitanje toga da je nisam volela. Stvarno sam je volela i strašno sam uživala u tome, ali ovo me ispunjavalo i dan danas ispunjava na način na koji ništa drugo nikada nije. Ja nisam odmah otišla grlom u koprive, ja sam jedno vreme radila paralelno, ali je onda naša škola porasla previše, i prosto bilo je pitanje pole dance ili nauka, i izbor je bio očigledan."
Za ovih deset godina koliko trenira uspela je ne samo da postane jedan od najboljih svetskih takmičara, već i sertifikovani međunarodni sudija i potpredsednik Etičkog komiteta Svetske sportske federacije. A iza toga stoje sati i sati posla.
Evo i šta je bio recept za Natašin uspeh:
"Ja prosto sam radila na tome, jako puno i jako predano. Ja se ne vadim iz ovog studija, ja živim za ovo i ja takođe živim za svoja uverenja. Dođi svaki dan, traniraj svaki dan. Nije ti danas dan? Nema veze, idi na trening. I onda posle nekog vremena to postaje kao disanje."
Možda izgleda da je nauku skroz ostavila iza sebe, Nataša kaže da joj je ona zapravo pomogla da postigne sve ovo što danas jeste:
"Fizika mi je pomogla stravično. Kao, ne malo, stravično. Ja i dan danas na treninzima objašnjavam stvari tako što pričam o zakonu o održanju impulsa ili centru mase, jer ja sam počela vrlo davno, i zbog toga ja sam samouka, ja jesam išla na treninge u inostranstvu, na kojekakve radionice, obuke itd. ali kad sam trenirala ovde, trenirala sam sama, i moje poznavanje zakona prirode i mehanike, dinamike, itd. mi je pomoglo da razumem šta treba da uradim. Tako da zanimljivo je strašno, i povezano je jedno sa drugim, i ja sam čak svojevremeno razmišljala da objavim rad o tome na koji način tačno sile rade na šipci, poluge itd..." kaže ona.
Pa onda hajde da ova priča ne bude samo priča o Pole Dancu. Hajde da ovo bude priča o našim željama i dobra poruka i pouka koja nam ostaje na kraju - život je jedan da bi smo ga tek životarili, sreća i sopstveno zadovoljstvo onime što radimo treba da nam bude ultimativni cilj. Tek tada vrede, svaka prolivena kap krvi, suze i znoja nisu prolivene uzalud.