U stravičnoj nesreći mu stradale kolege, on 6 meseci bio nepokretan: Prevrnuli se kolima, čim se oporavio dobio otkaz

Voditelj Željko Stefanović je jedno od lica Televizije Beograd po kom je bila prepoznatljiva, pisao je za novine, radio na radiju, kome želi da ostane veran do penzije.

Nakon teške saobraćajne nesreće dobio je novu šansu da živi, a potom u bolnoj ispovesti otkrio detalje.

- Najteži slučaj je, svakako, bio 15. juna 1991. godine, po završetku moje TV emisije "Da pitamo zajedno", krenuo sam da vodim humanitarni koncert u Nišu, za izgradnju dečje bolnice. Neko je, od onih koji sede u kancelarijama, nažalost loše izračunao da možemo da stignemo do Niša za sat vremena kolima i dogodila se istinska tragedija.

Danas nema o tome ni slova na internetu, tada ga nije bilo, ali jeste bilo jezivo. Poginuli su moj divni kolega i veliki prijatelj, muzički urednik Radio Beograda Marjan Karan i fini mladić koji je vozio, Jovica Mitić iz Niša. Mislim da je imao tek 23 godine, kakva tuga. Kakav mladić, kao vila!

Išli smo brzo, žurili da stignemo i kada smo prešli u srednju traku, koja je sva bila izraubovana od kamiona, poleteli smo krajnje desno, dotakli travu, meko tlo, odleteli opet levo nazad sve do prve trake i... Huuuuuuuuu... Samo se čuo ventilator, još malo polomljenog stakla i - kraj. Mislim da je večnost prošla dok su ljudi izašli iz kola i probali da nam pomognu. Marjanu, nažalost, nije bilo spasa, Jovan je preminuo ujutro u Kliničkom centru u Beogradu. I danas zahvaljujem bogu što preživeh.

Prvi koji je čuo šta se dogodilo i odmah je došao je Radiša Urošević, koji mi se zaista našao u nevolji, kao pravi prijatelj. Nema koga nije bilo, Džej je došao odmah sutradan.

Opkolila ga deca, a on kaže: "Deco, daću vam svima autogram, nemojte samo sada. Mnogo sam tužan, drug mi se bori za život, nemojte sada", i stvarno im se svima ispotpisivao posle, velika zvezda je bio. Pa Rade Jorović, Milan Babić sa suprugom Radom, Dragana Katić, Ekstra Nena mi je svakog četvrtka donosila jednu ružu. Bila je i grupa Kerber, oni su bili organizatori koncerta u Nišu. Crvena zvezda mi je poslala čuvenog doktora Branka Nešovića da mi pregleda kuk, rekao je da je sve perfektno urađeno, samo treba strpljenja. I imao sam ga, morao sam da ga imam.

"Bio sam nepokretan"

Šest i po narednih meseci bio sam nepokretan, ali sam se borio iz sve snage, kad sam mogao, vežbao bez predaha i zato sam zahvalan i danas osoblju bolnice "Stefan Visoki" iz Smederevske Palanke (udes se dogodio kod obližnjeg Starog Sela), Reumatološkog instituta u Beogradu i Seltersu u Mladenovcu. Sati i sati vežbe uz strpljive lekare i fizioterapeute urodili su plodom. "Ljudi, ja hodam", tako sam rekao kad su me prvi put stavili u bazen Seltersa.

Posle nisu mogli da me izbace iz vode, nikako. Bila je to godina u kojoj je eskalirala moja popularnost, koja, makar meni, iskreno govorim, nikad nije bila po volji. Bio sam srećan što radim ono što volim i to mi je bilo dovoljno za ceo život. Ipak, valja reći, tog juna imao sam popunjen notes s gostovanjima svakog vikenda, uključujući i doček Nove 1992. godine. Morao sam, naravno, sve da otkažem, ali glava je bila na ramenima, a prethodno, kad su me doneli u bolnicu, izgledao sam kao da me je pregazio voz ili da sam imao 15 rundi s Tajsonom.

Lice neprepoznatljivo od krvi i udaraca po vrelom drumu, kuk skroz izleteo iz ležišta, noga lelujala kao kod lutki marioneta, prelomljena lopatica, ruka nepokretna naredna tri meseca. Hitna operacija pomogla je da ostanem čitav, zahvalan sam doživotno doktorima Damjanoviću i Glišiću, odnosno medicinskoj sestri Zorici Lazić. Zavoleo sam Palanku i docnije često odlazio tamo da vidim sve te dobre ljude.

Otkaz na televiziji

Sve je to imalo dosta uticaja na moju dalju karijeru. Sreća je da sam svih godina, pored televizije, bio i na radiju. Na Prvom programu, Beogradu 202, Radiju 101. Moji iz Ekspresa, gde sam bio stalno zaposlen, odobrili su mi da me svake subote, po dozvoli lekara, voze kolima u Košutnjak, da vodim "Da pitamo zajedno". Pazite, mi smo imali oko pet miliona gledalaca, nije šala. Po dva sata bih se oblačio i onda bi me iz kolica prebacili u fotelju da radim, a kad završim, natrag u bolnicu.

Tako sam radio dugo, pa onda na štakama, pa sa štapom, i kad je konačno trebalo da se opustim i uživam, samo je stiglo obaveštenje da koleginica Vesna Tešić i ja ne radimo više tu emisiju! Strašno, monstruozno. Koleginica koja nas je zamenila s radošću je naredne subote, iz moje fotelje, rekla: "Mnogo sam srećna što sam na ovom mestu." Nemam reči, a neću ni da komentarišem, svako neka brine o svojim postupcima, i meni i njima neka se vrati onako kako smo radili u životu. Daleko od toga da sam bezgrešno začeće, nekoliko puta nisam bio fer prema nekim ljudima, samo sam to shvatao naknadno, nekima se izvinjavao, druge nisam više viđao.

Teški udarci

Onda su počela dodatna podmetanja, udarci u "cevanicu", gde god su mogli zatvarali su mi vrata. Mene, bez laganja, evo sad je kraj februara 2025. godine, niko nijednom iz Televizije u Takovskoj punih 20 godina nije nazvao da radim bilo šta, iako sam ranije, neka bude neskromno, ali zaista dobro, kvalitetno, pouzdano, vodio sve moguće festivale, kao što su MESAM, Beogradsko proleće, Gitarijadu u Zaječaru, festival u Budvi i preko hiljadu humanitarnih koncerata.

Pre neki dan su me iz Takovske skinuli s liste učesnika koncerta u čast Šabana Šaulića, kažu organizatorima: "On nije iz RTS." Pa čiji sam ja, gde to radim. Mi smo ono R u RTS. Radio-televizija Srbije. Najčešće nam to škodi, jer smo u večnoj senci, za nas nikad nema ničega, ali da me, opet, skineš pod jadnim lažnim izgovorom da nisam iz RTS, užas, ružno mnogo. Da ne pričam još da sam sa Šabanom imao najmanje desetak velikih razgovora za Radio-TV reviju, Politiku ekspres, Huper, kao i na Beogradu 202 u nekada slavnom "Poselu", mogao sam samo da doprinesem, jer znao sam ga dobro. Šaban je bio čovek koji se nije svima otvarao, možda bi nešto čuli i od mene. Tu se vraćamo na početak. Nemaš kome da se žališ, a sve manje imam i volje. Važi, uzmite mi i to, kud ste sve. Neke kolovođe znam, prepoznajem, imaju dugogodišnji staž u mom "bušenju" na svakom koraku, a izvršitelji su oni najniži, najsitniji, oni mali "rovci" iz zagušljivih kancelarija koji se raduju tuđoj nesreći. Pričao sam prethodno već o njima.