Petra Divac otvorila je dušu o usvajanju i svemu sa čime se susretala tokom odrastanja.
Sa čim se bore usvojena deca u Srbiji i koji će biti njen zadatak u ovom projektu, u emisiji "Kec na jedanaest" na televiziji K1 saznajemo upravo od Petre Divac. Ćerka našeg proslavljenog košarkaša, opisala je trenutak kada je od svojih roditelja saznala da je usvojena.
"Usvojena sam sa šest meseci, ubrzo posle toga smo otišle za Ameriku mama i ja, dok je tata igrao, a braća su bila u Americi. Saznala sam to sa tri ili četiri godine, baš sam bila mala. Žena u parku je dojila dete i ja sam pitala mamu šta radi, jer to nisam nikada videla. Zanimalo me, jer sam uvek pila mleko iz flašice i nisam imala taj čin. Mama mi je tada rekla da sam usvojena i objasnila mi je, shodno mom uzrastu, šta to zapravo znači. Odrasla sam sa tom informacijom i zbog toga sam je blisko prihvatila. To je činjenica mog života i ne mogu je promeniti", rekla je ćerka našeg proslavljenog košarkaša Vlade Divca i dodaje da bi roditelji što ranije detetu trebalo da saopšte da su usvojeni:
"Ja nemam problem sa pitanjima o usvajanju. Mislim da bi roditelji usvojitelji trebalo da kažu detetu u što ranijem uzrastu, jer se tada uspostavlja ta konekcija bliskosti i iskrenosti između deteta i roditelja. Takođe je bitno da dete sazna što je starije, kako bi se suočilo sa problemima i postavilo sebi mnogo pitanja", dodaje.
Iako je usvojena sa šest meseci, nakon saznanja da Ana i Vlade Divac nisu njeni biološki roditelji, Petra kaže da je u tinejdžerskom prolazila kroz period kada je konstantno postavljala sebi pitanja.
"Usvojena deca, otprilike sa 14 ili 15 godina, imaju mnogo pitanja. Jednog dana sam se probudila i počela sam da razmišljam ko sam ja. Znam da sam usvojena, da imam mamu, tatu, braću. Znam da sam usvojena, ali u taj deo mene nikada nisam zalazila. Podelila sam taj deo sa tatom i mamom i oni su rado prihvatili da tražimo zajedno moje biološke roditelje. To je i mnogo bitno, ako dete želi da traži roditelje, to je puno njegovo pravo. Roditelji i porodica trebaju da budu podrška, oslonac, stena. Razmišljala sam, da li ličim na nekoga ili ličim na moje usvojitelje, jer Matija, Luka i ja puno ličimo. Da li ima nešto što treba da znam, kao što je istorija bolesti. Da li delim sa nekim na ulici pored koga prolazim DNK, to ne znam", kaže Petra i dodaje da je u jednom trenutku stala u svom istraživanju:
"U tinejdžerskom dobu, sve što ne smemo, mi bismo hteli, jer zakon u Srbiji je takav da pre 18. godine ne smemo tražiti biološke roditelje, i smatram da bi trebalo još da se pomeri granica, dok skroz ne sazrimo. Moj tata je tu imao ključnu ulogu, seo je sa mnom i rekao da popričamo. Pitao me je koliko sam sigurna i predložio da sačekamo godinu dana. I tako je išlo godinu po godinu, odugovlačio je do 18. Postavio mi je sve moguće scenarije na sto. Od toga da, ako se ne pojav, do toga da ne žele da me vide. Želeo je da me zaštiti da ne budem povređena", dodaje.
Petra ističe i da je tokom školovanja u Srbiji, u tinejdžerskom periodu bila na udaru svojih drugara, a ovim projektom želi da pomogne upravo deci koja su usvojena da ne prolaze kroz njenu situaciju.
"Mene su u školi zezali da sam crna ovca u porodici, da sam drugačija od svoje braće i da ću uvek biti, kao i da će me ceo život pratiti etiketa ta da sam usvojena. Onda sam ja razmišljala da su me oni usvojili radi svog publiciteta i da to dobro izgleda u novinama", kaže Petra i dodaje da je zbog svojih drugara često plakala u pubertetu:
"Nije mi bilo jednostavno. Imala sam podršku cele porodice. Sećam se da su me tog dana ranije poslali kući. Mama je došla po mene i kada me je videla uplakanu, pitala me je samo da li ja osećam neku razliku između braće i mene. Kada sam joj odgovorila da ne, njeno pitanje je bilo: 'A zašto onda plačeš?' Rekla mije da svo troje podjednako vole i da nema razloga da se ja kidam zbog toga", kazala je i dodaje da ljudi uglavnom imaju površinski pristup:
"Često me pitaju: 'Kad si usvojena, kako je biti usvojen, sa koliko godina?', a ljude uvek najviše kopka ono što je nepoznato. Usvajanje je kompleksna celina i, naravno, ta veza između roditelja i deteta je kompleksna, ali usvajanje donosi sa sobom ozbiljna pitanja, kako za vreme puberteta, tako i sada, sa 25 ili 30 godina, kada i mi kao usvojeni želimo da stvaramo svoje porodice. Isto se pitanje javlja - kako? Opet se ta pitanja javljaju. Proces potrage za roditeljima, ja nisam ulazila u to, ali devojka iz grupe jeste, pa sam dobila malo osećaj za to. To je jako surovo, a ona nije razmišljala o tome, kao što je mene moj tata spremio. Fondacija 'Usvojeni za usvojene', radi na tome da ohrabri usvojena deca nisu sama."
"Roditelji uglavnom pitaju kako da detetu saopšte da je usvojeno. Ove grupe sam osnovala sa ciljem da ljudi znaju da nisu sami. Prolazila sam i ja kroz zezanje u školi, neko sada možda prolazi kroz to i važno je da te osobe znaju da nisu same. Moramo da pokažemo da je usvajanje normalna stvar. Moji roditelji mene vole takvu kakva sam i savetovali su me da ne krijem to, jer je bilo perioda kada nisam htela da pričam, povukla sam se kada su me zezali. Savetovali su me da uvek imam njih, ljubav, braću koja će uvek biti tu da pričaju sa mnom i da me zaštite šta god da treba. Porodica je sve, nije bitno da li je biološko srodstvo ili ne. Mi jesmo specijalna deca,
volim da kažem da smo od Boga izabrani za naše porodice i mi smo ti neki prinčevi i princeze koji smo namenjeni za naše porodice", zaključila je Petra Divac u emisiji "Kec na jedanaest" na televiziji K1.