SRPKINJA JE POJAČANJE BARSE, TU JE DA IM "SREDI GLAVU": Saša za MONDO - Ćavi mi rekao da sam EKSPERT, igračima sam brat!

Živeti fudbalski san nije lako. Fudbaleri širom sveta posvećuju živote karijeri, u nadi da će dostići vrhunac. Igrači sanjaju da će jednog dana zaigrati u najjačim ligama Evrope i nositi dresove najslavnijih klubova. Oni najsrećniji, onaj promil najboljih dođu u tu poziciju posle mnogo muka. A zamislite kako je tek jednoj ženi.

To je uspela Saša Sredanović, sportski psiholog. Ako već Srbija dugo nije imala nekog svog u Barseloni, ona će biti tamo od naredne sezone. Radiće rame uz rame sa Ćavijem Ernandezom i pomagati katalonskom velikanu da se vrati osvajanju trofeja. U razgovoru za MONDO, Sredanovićeva otkriva kako je tekao njen više nego uspešan profesionalni put, kako je sa legendom španskog fudbala razvila specifično prijateljstvo i šta joj je Ćavi rekao prilikom njihovog susreta.

Saša je prethodne tri godine provela u Španiji i učinila da postane "najbolje čuvana tajna" uspeha klubova u kojima je radila. Posle početnog usavršavanja u Sloveniji na polju sportske psihologije, postala je deo Atletik Bilbaa. Nakon uspešne sezone u kojoj su Baskijci osvojili Superkup Španije, usledio je novi izazov - odlazak u Betis.

Tamo je provela dve uspešne godine, ova poslednja krunisana je osvajanjem Kupa kralja i prvog trofeja za "zeleno-bele" posle 17 godina. Njen nemali doprinos primetili su i drugi - Barselona je brzo reagovala i dovela Sašu u svoje redove. Šestogodišnji ugovor je dokaz koliko se ceni rad rođene Podgoričanke.

"Trener Betisa Manuel Pelegrini je odigrao ključnu ulogu. On mi je rekao ’Dete, to je ponuda koja se ne odbija’. Iskreno, teško mi je bilo da odem iz Betisa. Srodila sam se sa svima i atmosfera je tamo toliko dobra da je to nerealno opisati. Ali sada je vreme za novi izazov", počinje Saša Sredanović priču za MONDO samo par dana nakon što je dogovor sa Barselonom postignut.

I dok se Barselona po medijima dovodi u vezu sa Robertom Levandovskim i drugim zvezdama evropskog fudbala, iza kulisa se radilo na dovođenju Sredanovićeve. I za nju je Barsa morala da plati obeštećenje.

"Imala sam ugovor na četiri godine sa Betisom, pa je Barselona morala da plati obeštećenje, isto kao igrača kad dovode. Na to su oni pristali i moja uloga u Barseloni će biti da radim u prvom timu, ali i da budem uključena u njihovu čuvenu akademiju ’La Masija’. Na akademiji nema psihologa, ali ću raditi sa trenerima, jer je i njima važno da imaju psihološku potporu", otkriva Saša kako će izgledati njena uloga u jednom od najvećih klubova sveta.

Ali kakav je konkretno posao sportskog psihologa? Pozicija koja u srpskom fudbalu ne postoji, na Zapadu je uobičajena. Samo jedna od uloga Sredanovićeve je da vrši psihološku procenu potencijalnih pojačanja.

"Iz poštovanja prema Betisu i svemu što mi je tamo dato, i koliko mi je Pelegrini dao odrešene ruke, obećala sam da ću ostati narednih nedelju dana u klubu, da uradim psihološku procenu igrača koji bi mogli da dođu i kojim će se ekipa pojačati. Treba Nabil Fekir da se rastereti, treba tu još nekoliko igrača da se dovede", Saša "odmotava klupko" i nastavlja:

"Prvo i osnovno je ono što trener zahteva da ja kod igrača vidim. Moram da vidim da li je mentalno na bar sličnoj razini na kojoj je klub ili bar linija u kojoj će igrati. Da ne bude da je individualac koji hoće da lopte idu samo na njega. Nego da bude timski igrač. Vrše se razne procene, od mentalnog stanja i stabilnosti, balansa u kom se nalazi, do njegovog maksimuma, njegovih želja za klub i njegovih želja posle toga. Iz toga izvučeš srž. Njega kao kompletnu osobu i igrača. To predaš treneru i on donosi odluku da li njega uzimamo ili ne uzimamo. Gledam koliko je imao golova i asistencija, koliko akcija je krenulo od njega - sve ti to govori čak i kakav je profil čoveka. Onda imaš razgovore s njim, šta on očekuje i kako očekuje. Verujte mi, i igrači kao i svi ljudi znaju da lažu. Ja sam tu da prepoznam da li je to tako ili nije."

Nedavno završena sezona je u Betisu bila istorijska, a Saša - koja tečno govori čak sedam jezika - otkriva koliki udeo u svemu tome može da ima jedan sportski psiholog.

"Niko iz Betisa nije imao viziju niti plan da se ide na Kup kralja ove sezone, to smo uz kafu gospodin Pelegrini i ja pričali. I ja mu kažem ’Što ne bismo išli na Kup kralja?’ Mislio je da nećemo imati snage, ali mi je dao zadatak da napravim plan kako to da izvedemo. I na kraju osvojimo Kup. Betis odavno nije igrao ovako lep i otvoren fudbal i davao svaku treću utakmicu po četiri gola. I onda kad gledaš analizu, ti tačno vidiš šta je trenerov deo, šta je deo kondicionog trenera, a šta je psihološki deo. Jer mi primimo gol u prvom minutu, ali onda posle toga damo četiri gola i pobedimo 4:1. To je psihologija i glava igrača. I Barselona je to pratila i poslali su ponudu za mene, jer, kako mi je rečeno, za njih i njihov senzibilitet u ovom trenutku nema niko bolji."

Barselona zna zbog čega im je baš ona potrebna.

"Meni je objašnjeno da Barselona ima problema sa oscilacijama u poslednje dve godine. Te su na trećem mestu pa na petom pa na sedmom, pa se vrate na drugo mesto. Dakle treba ih balansirati i treba im ta psihološka potpora. Igraju Ligu šampiona koju odavno nisu uzeli. Ne znam ko je insistirao na mom dovođenju, to ću tek da saznam kad dođem u klub. Ali to se radi na nivou kluba, menadžment sa trenerom. Ako te ne želi trener, džabe te želi menadžment", jasna je Saša Sredanović u razgovoru za MONDO.

Dakle biće dosta sarađivanja sa legendarnim Ćavijem. Sa njim je naša sagovornica već imala zanimljiv susret.

"Ćavi mi je prišao posle jedne utakmice s Barselonom. Pružio je ruku Pelegriniju, pružio je ruku i meni i Ćavi mi je tad rekao ’bravo, pravi si mastermajnd (genijalac, ekspert, prim. aut)’. Nasmejala sam se i rekla ako to dolazi s vaše strane, onda je to velika čast. Verujem da je on imao veliki udeo po pitanju mog dovođenja u Barselonu."

Postoji li onda neki igrač Barselone sa kojim bi posebno volela da sarađuje i vidi na koji način funkcioniše?

"Ima ih par, ali ne mogu to da kažem. To bi bila favorizacija i dobila bih kaznu da otkrijem neko ime. Oni su svi zanimljivi, ako ćemo realno. Interesantni su profili igrača. Ali trener i ja ne gledamo fudbal iz istog ugla. Naravno da se perfektno razumem u sve segmente fudbalskog dela, tehničko-taktičkog dela. U suprotnom ne bih mogla da radim. Ali ja gledam i gestikulaciju i na koju stranu je igrač okrenuo glavu. Kad se igrač zagreva, ja već vidim kakav će igrač da bude na terenu. A trener nema vremena da na to obraća pažnju. Dosta sam ih analizirala, jer sam igrala protiv Barselone pa sam morala, i onda za pojedine igrače se prosto fasciniraš. I onda se misliš ’Bože, da mi je sa ovim čovekom sarađivati’. Mislim, tad mi Barselona nikako nije bila u glavi, to misliš onako privatno, da vidim šta je u njegovoj glavi."

I dok navijači širom sveta razmišljaju šta je igračima u glavi kada određene odluke donose na terenu, bilo dobre bilo loše, Sredanovićeva je ta koja najbolje zna njihovu psihu. Jasno i glasno dočarava kako fudbaleri zapravo funkcionišu.

"Verujte mi, koliko god delovalo da je neki igrač čvrst na terenu, tu su brojne nesigurnosti. On na terenu možda izgleda spreman i na to kad promaši, jer sam ga na to pripremila, ali onda u svlačionici on ode i baca kopačku, udara, besan je. I onda mu kažem ’dođi sutra da te sredimo’. Igrač se boji da će i sledeći put da promaši, jer zna da može da sledeću utakmicu bude na klupi. Uvek moraš da im držiš balans i visok nivo, zato imaju dosta bojazni. Dosta igrača bude nervozno posle jedne slabije utakmice. Mi i kada pobedimo, ja im kažem ’super, slavite noćas, fantastično, ali sutra čiste glave na trening, zaboravite da smo pobedili’. Isto i kad izgubimo. Ne dajem im prostor da se previše slavi ili tuguje. Ako imaš problem što si igrao loše juče, dođi kod mene u kancelariju da razgovaramo."

Poseban su primer napadači koji su u golgeterskoj krizi.

"Kad napadač ne može da da gol na tri utakmice, on upada u krizu i sve ga stigne. Dođe poprilično tužan da se žali. Onda ja moram da ga podignem, da ga podržim. Prvo tražimo razlog zašto nije mogao da da gol. Ako nije do njegove greške, nego lopte nisu išle na njega… Ako su njegove greške, onda gledamo zbog čega su nastale te greške, pa ih onda ispravljamo iz srži. Ali uz sve to moraš da ga motivišeš da on to zna i može i pokažeš mu na konkretnim primerima gde je on to uradio kako treba, da je davao po dva gola po meču. Tu si da im ne daš da klonu ni da se vinu u visine, jer ni jedno ni drugo nije dobro."

Sredanovićeva se posebno ističe radom sa igračima iz veznog reda i napadačke linije. I svaki zahteva drugačiju pažnju - što spram ličnosti, što spram pozicije.

"Razlika između igrača sa različitih pozicija je da oni ne razmišljaju na isti način. Napadač, igrač sredine i odbrambeni - njima centri u mozgu ne rade na isti način. Prosto i jednostavno."

Iz protekle sezone se posebno ističe situacija sa finala Kupa kralja, kada je Saša u svlačionici imala šta da poruči igračima Betisa i pre trenera Pelegrinija.

"Igrali smo 1:1 protiv Valensije, idu produžeci. Ulazimo u svlačionicu pred produžetke. Svi su nervozni, onako baš. I onda im kažem sve ono što sam im već ubacivala u podsvest. Konkretno tada, kažem im ’I da dođe do penala, od pet penala, dajemo pet. I ako bude šest, dajemo svih šest. Je l’ vam to jasno? Sumnja li iko u sebe? Ne. Okej, idemo napolje’. Pelegrini mi je rekao da sam uradila pravu stvar. I onda je tu Hoakin podigao atmosferu, on je stvarno pravi kapiten. I tako je bilo. Nijedan igrač nije odao niti jedan odsto straha da će promašiti taj penal. Svi su bili sigurni da će dati gol. Ali to je deo psihologa, da ubedi igrače."

Nije ni čudo da onda igrači posle svega toga na Sašu gledaju "kao na brata", kako je jednom prilikom rekla.

"To sam žargonski rekla, jer su me pitali da li te nekad neko od igrača ’muva’. Ne, toga nema. Iz razloga što je vrlo strogo i zakonom, i našim ugovorima, zabranjeno i propisano da je to mobing. Ali kreneš od sebe. Možda sam ja nekom igraču na prvi pogled simpatična, ali ti moraš da dođeš na razgovor kod mene. Ja te intervjuišem i ako ti zauzmeš stav i postaviš granicu, oni to ne prelaze. Kad oni krenu da se otvaraju, ko kakve probleme ima, ko gde želi da se poboljša, kad ti iznesu neke stvari iz privatnog života, onda te niko više ne doživljava kao ženu. Zvuči smešno, ali doživljavaju te kao deo ekipe."

Iz te ekipe se posebno ističe legendarni Hoakin. Čovek koji je postao sinonim za Betis sa punih 40 godina je podigao trofej Kupa kralja, isti onaj koji je "zeleno-belima" doneo i davne 2005. godine. Hoakin i Saša su ovih godina postali veliki prijatelji.

"Mi popijemo late makijato, kao što volimo, pričamo o životnim stvarima, njegovim i mojim. Ali kad on zakorači u moju kancelariju, on je tad samo Hoakin koji igra za Betis. Tad više nije moj prijatelj, tad radimo. Jasno odvajam to što smo mi privatno dobri. Oboje smo svesni da nam treba zajednička saradnja u klubu da bismo napravili najbolji mogući rezultat. Hoakin nije neko ko često pada, koji ima oscilacije te vrste. Niti je nesiguran, on je klasa od igrača, to svi znamo. Ali i klasama od igrača se dešavaju lomovi. I onda dođe i i te kako se on požali. Ali sve prisvoji i primeni što mu se kaže. Prijateljstvo jeste prijateljstvo, ali to se zaboravlja kad radimo."

Kao i svi navijači Betisa, Sredanovićeva obožava Hoakinov specifičan karakter.

"On je živopisan. Recimo, on ima deonice u Betisu. I on će po završetku karijere postati direktor Betisa i dođe novinar i pita ga glupo pitanje. A Hoakin to najviše mrzi. Pita ga novinar čime će se baviti po završetku karijere. On kaže ’biću plejboj, snimaću filmove za odrasle'. Mislim, čovek je to izjavio mrtav ’ladan. Svi u čudu i šoku, a mi znamo da je on takav. ’Čoveče, znaš da imam deonice, da ću biti u klubu nešto, ostaću u fudbalu’. On deluje takav i on je vesele prirode. Jako je pozitivan. U momentima kad je najteže, tad ga uvodimo na teren. Ne trošimo ga bez veze, ipak je on u godinama. I u godinama on odigra bolje od mlađih. Kad nam je kriza, on uđe i kompletna atmosfera tima se diže. Hoakin je taj koji zna da ponese igru. On je čovek koji ima ’iks faktor’. Jako je lojalan prijatelj i suprug, lojalan je klubu i igračima. Ali je rođeni pobednik i voli izazove. O njemu sve najbolje što mogu da kažem. Zapravo, najbolja osoba koju sam upoznala u Španiji jeste on."

Sa Hoakinom, jednostavno, mora da bude i zanimljivih anegdota.

"Otišao čovek da podigne trofej Kupa kralja i to od kralja Španije da preuzme. Diže onaj pehar, plače i smeje se u isto vreme i zamalo da udari kralja peharom. Njega baš briga što je kralj iza njega, on maše, ništa ga ne zanima. To što će kralja da zvekne u glavu, to nema veze. S njim je uvek neko smejanje."

Ali osim svoje duhovitosti, Saša voli da kaže da je privatno Hoakin njen psiholog.

"Imaš 24 igrača sa kojima moraš da sarađuješ. Dosta je tu rada, pogotovo kad su tri utakmice za sedam dana. Tu čuješ sve i svašta i ima negativne energije dosta. Sve igrače spremiš i izbalansiraš ih. I onda meni glava bude puna toga šta mi je rekao Fekir, šta mi je rekao Bravo, ovaj, onaj… I izlazim premorena i on me onako pogleda i kaže ’Sale, ajmo na kafu’. I onda počne da priča neke šaljive stvari. Naravno, nikad on mene ne pita za igrače šta pričaju, oboje znamo da je to zabranjeno. Izjadam mu se da mi je puna glava, da ne mogu više. I onda on ’lupi’ kako bih ja prešla tenkom preko Real Madrida i da ja sve mogu. I onda kako ti njemu da se ne nasmeješ? On meni tehnički jeste psiholog od prvog dana."

Zapravo, Hoakin je odigrao bitnu ulogu da ona bude sjajno prihvaćena od strane ekipe.

"Kad sam došla, nisu oni mene baš prihvatili nešto ’vau’, već sa rezervom. Jedino Pelegrini zaista jeste. E sad, prvi intervju dolazi Hoakin. Razgovarali smo, potom i sa svim ostalim igračima i onda su oni nešto pričali među sobom. Nisam bila prisutna, ali sam čula od pomoćnog trenera da je Hoakin igračima rekao ’mi imamo ’mastermajnd’ psihologije i ne budete li je slušali, lično ću ja imati pritužbe kod trenera’. Tako da je on mene u startu podržao, jer je video u meni šta treba da vidi u meni."

I saradnja sa Manuelom Pelegrinijem je nešto na čemu je Saša zahvalna.

"Briljantan i blistav um. Jeste on čovek u godinama, ali pogledajte koje klubove je vodio i kakve je uspehe pravio. On je čvrsto nogama na zemlji. Nikada nije potcenjivao protivnike, uvek je trezvene glave dobijali mi ili gubili. Ozbiljan fudbalski mag. Ne voli da je u centru pažnje. Ima mali krug ljudi oko sebe kojima veruje i pažljivo bira reči. Saradnja s njim je mnogo doprinela mom razvoju."

Koliko onda sportski psiholog blisko sarađuje sa trenerom tima?

"Ta saradnja je najbliža moguća. Moram da znam svaki njegov korak, jer na osnovu toga radim sa igračima na psihološkom planu. Imali smo situaciju da smo nešto menjali dan pred utakmicu, gde mi je rekao da sazovem ekipu da se okupe. To što je on promenio u postavci, menja i meni sve što ja treba da uradim sa igračima. I dobili smo tu utakmicu. Tako da što se tiče i Barselone, jako mi je bitno da je trener to prihvatio, jer moj posao nema vidljivog učinka ako nije usko povezan s trenerom. Džabe me kompletan klub hoće ako me trener neće, jer trener je u mom poslu centralna figura."

Od igrača Betisa koji ju je najprijatnije iznenadio, Sredanovićeva izdvaja Nabila Fekira.

"On možda odaje utisak nadobudnog momčića koji zna da igra fudbal, zna da igra jake utakmice, ali nekad ta njegova nadobudnost zna da ugrozi ceo tim i da dovede do toga da primimo gol. Nije bio otvoren za saradnju neke tri-četiri nedelje. I onda je petu nedelju video da nešto ne funkcioniše i došao kod mene. Nisam ga zvala, pojavio se na vratima i rekao ’šta ćemo sa mnom?’ I počela sam da se smejem. Rekoh sve ćemo srediti, samo mi kaži gde je problem. Kaže ’svugde’. I to mi je bilo tako simpatično. To smo sve sredili i izrastao je u ozbiljnu igračinu. Vidim u njegovom odnosu prema sebi i igri koliko smo napredovali s njim. Od njega očekujem da će baš mnogo da napravi u budućnosti."

Sredanovićeva otkriva i da joj u nekim situacijama posebno pomaže to što je žensko - kada igrači zabrljaju u svojim vezama sa suprugama ili devojkama.

"Mnogo to utiče! Bilo je situacija kada imaju probleme sa ženama, devojkama, i dođe igrač rastresen pred utakmicom. Ja ga pitam šta nije u redu, da rešimo. Kažem mu fokusiraj se sada, diši, umiri se, i onda ćemo posle utakmice da rešimo problem. Samo ti ovo završi kako treba i posle rešavamo tvoj problem. I mi posle pobedimo na toj utakmici i igrač dođe kod mene. I onda mu ja kao žena kažem - ’napravio si grešku tu, tu i tu. Sad se vadi tako, tako i tako.’ Tako mu pomažem, jer to što doneseš od kuće, remeti svima planove, celom timu. To je normalno, nije život samo fudbal, mnogo utiču porodice i svašta nešto oni donesu na stadion."

Uloga sportskog psihologa na posebnoj važnosti dobija kod igrača koji dožive ozbiljnije povrede.

"Kada se to desi, ti sa njim prođeš kroz celu povredu. Svaki dan si mu na raspolaganju i da vidiš u kom smeru ide i kako se oseća. Da zna da jedva čekamo da se vrati i da će biti još jači. Neki se plaše da neće moći toliko da koristi tu nogu jer će je možda opet povrediti. I onda si tu da ga bodriš i ukažeš realno na stvari, da se to dešava i da ćemo zajedno to proći. Tu sam im glavni oslonac, do izlaska na teren i prve dve-tri utakmice - sa njima najviše radim jer je njima ta mentalna podrška najpotrebnija."

Sredanovićeva je, u želji da podigne svest u Srbiji o važnosti sportske psihologije, izdala i knjigu "Psihologija pobednika". U njoj su svoje reči na temu psihologije imali i igrači poput Luke Modrića, Edina Džeka, Jana Oblaka, Ognjena Koromana… Na promociji knjige u Beogradu trebalo bi da prisutan bude upravo Hoakin.

"Psiholog je postao u istoj ravni sa kondicionim trenerom. Ako treniraš telo, moraš da treniraš i svoj um. Fudbal se samo u poslednjih 10 godina mnogo promenio, nije isti. Mnogo je brži, taktika se mnogo promenila i mnogo toga je posvećenije igračima. Njemu je i neophodan taj psiholog, jer je preveliki pritisak. Ta knjiga je sve ono što znam i što sam naučila tokom godina rada - od trenutka kada je Dik Advokat potpisao moju specijalizaciju, do dolaska u Barselonu."

Ali kao što fudbalerima nije lako da se domognu prvog tima Barselone, nije bilo ni njoj. Na kraju, sve ima svoju cenu.

"Prvo, radim posao koji volim i zahvalna sam dragom Bogu što mi je dao mogućnost da se bavim onim što volim. Mnogo sebe i rada sam uložila u to. Mnogo neviđanja porodice. Ovaj posao te dovodi u situaciju da u većini slučajeva nemaš vremena za privatan život. Zbog Kupa kralja nisam porodicu videla tri meseca. Najlakše je da dođu kod mene, ali sam njihov dolazak bi meni dosta remetio, jer je preozbiljan rad uložen u celu sezonu. Ostaneš željan i oca i majke i brata, toliko je zahtevno sve. Postigla sam mnogo toga u ove tri godine. I taj španski fudbal mi je mnogo dao, ali mi je mnogo i uzeo", zaključuje Saša Sredanović u razgovoru za MONDO.