Branka Katić je svojevremeno, u okviru kampanje za prevenciju depresije i suicida, govorila o svojoj majci
Glumicu Branku Katić smo imali prilike da gledamo u brojnim ostvarenjima, pored nekih od najvećih glumačkih imena od tinejdžerskih dana. Jedna od najvoljenijih glumica je igrala i u brojnim stranim filmovima, a prošle godine je rešila da, u okviru kampanje za borbu protiv depresije i suicida, progovori o bolnoj temi.
Branka je odrastala sa majkom koja je bolovala bipolarnog poremećaja kada je glumica bila dete. "Moja mama je prvi put pala u depresiju kada sam ja imala 10 godina, prestala je da jede, da priča, da se kupa, nije htela da ide kod doktora, to je bio potpuni šok jer nismo znali šta se dešava. Kada smo uspeli da odemo kod doktora, a ni to nije htela jer je mislila da je to sramota, da znači da je ona luda, ako ide kod psihijatra to je još jedna od stvari za koju se nadam da je sada malo bolje. U to vreme malo ko je išao na psihoterapije, makar iz tog kruga ljudi koje smo znali“, rekla je glumica, dodajući su za vrstu depresije od koje je bolovala njena majka bili potrebni lekovi".
Branka je otkrila da ni ona, njena sestra, ni otac nisu znali šta se dešava: "Tata, moja starija sestra i ja u prvi mah smo bili u čudu. Nismo znali što se dešava. Kao da je odjednom postala neka druga osoba. Pre toga je bila vesela i nežna mama. Odjednom je dobila izgubljen, prazan pogled, svega ju je bilo strah. I nije želela pomoć. Dugo je odbijala da odemo kod lekara, kasnije je vrlo teško prihvatila da mora redovno uzimati terapiju, zauvek.Najviše me plašio taj njen pogled i odsutnost, zatvorenost, nesposobnost da podeli svoju muku s nama i oseti bilo kakve lepe osećaje. Plašila sam se hoće li se ikada uspeti vratiti i opet biti ona moja mama koju volim i znam", dodala je glumica za Telegram.hr.
Kaže da je primećivala nagle promene ličnosti kod svoje majke, u fazi depresije "potpuna otuđenost, izgubljenost, nemogućnost obavljanja bilo koje aktivnosti. Ništa je nije interesovalo, nije htela da bilo ko dolazi", a u fazama energije i ushićenja: "U plus fazama je umela biti jako naporna, na sasvim drugi način. Tada je bila poput sile koju nito ne može obuzdati. Nije spavala, bila je na momente i jako razdražljiva, ali je par puta i imala herojske podvige. Recimo, uplakanom ocu devojčice iz Irana pomogla je da nađe dobrog hirurga za operaciju ćerke u Beogradu".
"Moja sestra Maja je požrtvovno uskočila u maminu ulogu i brinula je o svima nama. Kako je devet godina starija, i kako je s mamom uvek bila vrlo bliska, bilo joj je jako teško prihvatiti tako veliku promenu. Tata je tugovao na svoj način, i na početku pogrešno tumačio mamino ponašanje. Mislio je da se mama njemu inati, da sve to radi namerno…".
Branka je u ispovesti otkrila da je, iako mala, učila da na nju ne treba da se ljuti.
"Znala sam da osetim tu njenu tugu, razumem da svet može izgledati nesavršeno i ružno. Trudila sam se da je nikada ne krivim. Kada sam malo kasnije naučila da je bipolarna depresija pre svega hemijski poremećaj, bilo mi je još više žao što prolazi kroz sve to“, istakla je Branka.
