Vesna Đogani je svojevremeno porodicu odvela u trošnu kuću u kojoj je živela kada je bila mala
Pevačica Vesna Đogani odrasla je u veoma teškim životnim okolnostima, ali nikada nije krila odakle je potekla.
Vesna je u više navrata pričala o svom detinjstvu koje nije bilo sjajno, a isto tako je isticala da je tada imala velike snove, bogatu maštu i bila srećno dete.
Zbog siromaštva, kao devojčica u jednom periodu boravila je u Domu za nezbrinutu decu, dok je njena majka radila. Ona ne krije da je to vreme provedeno u toj ustanovi i te kako bolno.
“Jedno vreme sam bila u Zvečanskoj i to je bila jako velika trauma, sećam se toga iako sam bila baš mala. Sećam se da sam stalno tamo plakala. To vam je kao kad imate dete i ono je bolesno, ima temperaturu, i samo zove: “mama, mama”, a mame nema, nikako da dođe. Tako da je to bilo jako teško za mene. Ipak razumem svoju majku, jer je bila primorana da to uradi, nije mogla da me izdržava i bilo joj je mnogo teško, mnogo je patila u tom periodu. Ali nema opravdanja za oca koji ostavi svoje dete i ne želi da bude ni u kontaktu sa njim. Međutim oprostila sam mu to, jer ne želim da trujem svoju dušu više takvim stvarima", pričala je pevačica.
Đoganijeva je pre nekoliko meseci zbog pojedinih negativnih komentara odlučila da u svom vlogu snimi kuću i kraj u kome je nekada živela.
"Ja sam Vesna Đogani. Ovo je ulica mog detinjstva. Tu sam rođena. Tu sam odrasla. U mom dvorištu sam imala prve koncerte. Tu je počela moja karijera. Tu je počeo moj san. Ovo je moj most. Most mog detinjstva. Tu smo igrali između dve vatre. Šetali se. Iznad nas preko njega bi svake nedelje prolazili navijači Zvezde i Partizana i glasno navijali. Tramvaji bi brujali, a nama deci je sve to bilo kao da slu'amo najlepsu muziku. Voleli smo tu buku. A sada je neko isprljao moj most. Isprljao moje detinjstvo. Pogana usta su isprljala čisto dečije srce. Isprljao san. Isprljao dečije snove. Da, bila sam siromašna devojčica. Sa velikim snovima. Siromašna devojčica sa velikom maštom", napisala je Vesna tada i dodala:
"Zar neko može da te osudi, samo zato što si živela ispod mosta. Imala parče hleba i parče neba. Tužna sam zbog toga. I zato sam došla tu. Ne zbog sebe, nego da podržim devojčicu koja plače u meni. Da se izvinim mom mostu jer znam da ga to boli. Jer jedino on zna ko sam ja. Koji su moji snovi. I da me niko nije pokupio, nego mi je on pokazao put kojim da idem. I da danas budem ovo što jesam. Uspešna, mirna žena. Sa puno ljubavi oko mene. Sa publikom koja se veseli sa mnom, ponekad plače. I moj glas ih smiruje. I oni ne daju na moj most. Ne daju suze da mi teku. Hvala predobri moji ljudi... Sada sam mirna jer sam dobila sve odgovore. Moj most. Moja ljubav. Moje detinjstvo".
