San da postane fudbaler rođen je možda upravo između tih zgrada gde je s društvom remetio kućni red i mir...
Napustio nas je Đorđe Balašević, muzičar, kantautor, otac i prijatelj kojeg smo svi znali i uz čiju smo se muziku svi veselili i plakali. Tužan je Novi Sad, a tuga se preliva i u postove ljudi koji su ga poznavali i voleli.
Danas je FK Vojvodina objavila pismo o momku koji je trebalo da zaigra za crvene-bele, a igranje fudbala nije čuvao samo za terene, već i pošljunčane prilaze zgradama, o kojima svedoči i njegov prvi "intervju" u rubrici "Svakodnevni intervju" daleke 1968. godine.
Novinar u tekstu navodi da te 1968. godine Novi Sad nije imao dovoljno igrališta za decu.
"U naselju kod nove železničke stanice situacija je ista. U delu naselja Pavla Bakića I, na primer, određen je prostor između zgrada za dečje igralište. Posuto je krupnim šljunkom i ne bi se moglo reći da je baš pogodno za svrhu kojoj je namenjeno. Najčešće dečaci tu igraju fudbal. Ali, nedavno im je kućni savet zabranio sa obrazloženjem da stvaraju veliku buku i prašinu", piše novinar, koji potom, od jednog dečaka, petnaestogodišnjeg Đorđa Balaševića dobija sledeću izjavu:
"Znamo da smo ponekad smetali stanarima. Ali, trudili smo se da što manje galamimo, naročito u popodnevnim časovima odmora. Samo i stanari bi morali da znaju da nam je to jedino mesto za odmor posle škole. Upućuju nas na fudbalsko igralište preko pruge. A česti prelasci preko nekoliko koloseka predstavljaju opasnost veću od štete koju mi pravimo. Stvarno ne znamo gde ćemo se preko leta okupljati, ako stanari ne pokažu malo više razumevanja za nas najmlađe stanovnike ovog kraja, koji ima veliki broj".