Sve je počelo od toga što je Žika izgubio okladu i platio dva jagnjeta!
Vest da će čuveni filmski serijal "Žikina dinastija" dobiti nastavak, ovih dana postala je glavni medijski naslov i to u oštroj konkurenciji sa "kovid" izveštajima i političkim događajima.
Mnogima je u neveselim vremenima izmamila osmeh na lice, baš kao što to decenijama čine ovi filmovi u premijernim, pa i bezbrojnim repriznim izdanjima.
Osim prvog ostvarenja ("Lude godine" 1977.), sva ostala scenarija napisao je Jovan Marković i tako postao glavni "krivac" što porodica Žike Pavlovića i njegovog prijatelja Milana Todorovića ne silazi s naših malih ekrana.
Za samo osam godina (od 1980.) proveo je jugoslovensku publiku kroz filmove "Došlo doba da se ljubav proba", "Ljubi, ljubi,al` glavu ne gubi", "Kakav deda, takav unuk","Idi mi, dođi mi", "Šta se zgodi kad se ljubav rodi", "Žikina dinastija", "Druga Žikina dinastija" i "Sulude godine"!
Jovan Marković (inače otac istoričara Predraga Markovića, pesnikinje i dramske spisateljice Milene i deda mlade glumice Mione Marković) biće, po rečima glavnog producenta, "duhovni otac" i novog projekta "Luda godina" za koji je scenario napisala njegova kći Milena.
Jovan Marković za "Večernje novosti" priča o istoriji Žikine dinastije i novom projektu, a mi intervju prenosimo u celosti.
Čime se, sa ove distance, može objasniti tolika popularnost serijala i njegovih junaka?
"Kad smo ih stvarali, nismo to imali u vidu. Hteli smo da napravimo komercijalni film koji će biti prihvaćen i gledan. Ponovo sam nekoliko puta odgledao sva ostvarenja i u suštini mi je sada jasno što su bila tako popularna. Sve priče su vrlo životne, jednostavne i nepretenciozne. Najvažnije je što ih prihvataju sve generacije, bez negativnih reakcija", priča.
Njihov humor je prostodušan i nezlobiv?
"To ne umanjuje vrednost satiričnih i drugih komponenti, ali je važno ne komplikovati stvari. Gledao sam neke naše nove komedije i mislim da je u pretencioznosti njihov problem... Jednostavnost i toplina nama su doneli veliki broj gledalaca, pa i trajnu aktuelnost. U središtu priče je večita šema: gospodin na jednoj strani, a na drugoj seljak koji pobeđuje svojom dovitljivošću. Večita tema je i sukob generacija. Ponekad posledice tog sukoba mogu biti i tragične, ali ja sam ga uzeo sa najbezazlenije strane. Podsetiću vas na scenu kada Žika (Gidra) viče na sina što nije celu noć došao kući. Posvađaju se, on čak izvuče kaiš da ga bije. I šta uradi Žika kad ostane sam u sobi? Nasmeje se i kaže: 'Sav je na mene!' Mora malo da se patrijarhalno 'iskaiša', ali mu je u stvari milo što je sin takav."
Da li ste pomišljali da će priča doživeti toliko nastavaka?
"Nisam. Ušao sam u ovaj posao posle 'Ludih godina' po nagovoru Gidre, Bete Živojinovića i ostalih. Prvi deo bio je melodrama, ja sam 'povukao' na komediju i sukob dve familije koji se na kraju vrlo srećno završava. Kad smo krenuli sa snimanjem 'Došlo doba da se ljubav proba' nisam očekivao ovoliku gledanst. Toliko je bio posećen da nisu mogli da ga skinu sa bioskopskih repertoara! . Jer, posećenost je morala da padne ispod 40 posto, da bi film prestao da se prikazuje. A nama je mesecima išla sto posto! Beogradski bioskop 'Zvezda', na primer, sa distributerima iz cele ondašnje Jugoslavije već je imao dogovorene filmove koje nije mogao da prikazuje, jer nas nije mogao da skine s repertoara. I onda nas je 'skinula' Titova smrt. Nastala je jednomesečna žalost i sve su komedije prestale da se prikazuju... Do tada smo, samo u Beogradu, imali gledanost oko 400-500 hiljada posetilaca. Ne samo u Srbiji. Sećam se da je u Rijeci bila tolika gužva da su slomljena stakla bioskopa, toliko su se gledaoci gurali da dođu do karata."
Srbijanski humor je bio (i ostao) omiljen u Hrvatskoj, bez obzira na politička zbivanja?
"Pre godinu-dve u tamošnjim novinama pojavila se jedna gorka osuda publike i televizije, zato što je od svih emitovanih filmova te godine na malim ekranima, najgledanija bila 'Žikina dinastija'. Eto, uprkos činjenici što smo danas dve različite države, film je sačuvao popularnost."
I kad ste hteli da odustanete od nastavaka, nije išlo lako?
"Svakog dana u Domu sindikata okupljala se ekipa, pila kaficu i čekala šta će da bude. Onda se desi da smo kod Bate u Koraćici sedeli Gidra i ja. Počne priča 'oćeš-nećeš', na kraju, opkladismo se u dva jagnjeta da ću da napišem scenario i to za noć! Brže-bolje njih dvojica pozovu telefonom našu prijateljicu i saradnicu Miru Lukić koja je imala električnu mašinu. Uveče Bata jagnjad stavi na ražanj, ja ujutru donesem 140 otkucanih stranica, a Gidra - plati opkladu. Dok smo se mi još gostili, scenario je poslat ekipi. Kad sam se sledećeg dana vratio u Beograd, snimanje je već bilo zakazano! Objekti su ostali isti, nisu bile potrebne nikakve pripreme. Tako je nastala 'Druga Žikina dinastija'!."
Čini li vam se da je u vreme vašeg serijala među roditeljima i decom, pa i vršnjacima, postojala već bliskost nego danas?
"Moderne komunikacije sve su promenile. Svet je postao globalno selo.U isto vreme prisutno je veliko otuđenje. Već se genetski čovek menja zbog tog otuđenja. Gubi značaj i ljubav i porodica, poljuljani su svi odnosi. Bojim se da svet ne ide u dobrom pravcu. Nadam se da će se negde zaustaviti...Porodična solidarnost i bliskost veoma su važne životne tekovine, svi se osećamo mnogo sigurnijim kada znamo da oko sebe imamo one na koje se možemo osloniti."
Da li je u "globalnom selu" i humor izgubio autentičnost i mentalitetsku osobenost?
"Svaka generacija ima neke svoje štosove. Ipak, neke stvari ostaju uvek smešne. Kako može da se 'prevaziđe' Čaplin? To su večne ljudske priče o malom čoveku koji se u životnu snalazi kako zna i ume... Kad je u pitanju film, promene su odavno počele da se dešavaju. Znate kako je bila predivna francuska, italijanska, engleska komedija. Nažalost, ustuknule su pred američkim filmovima, bez mnogo teksta. Ljudi su se smejali budalaštinama. Evropski humor je satiričniji i suptilniji."
Mnogi ne znaju da su u SSSR vaši filmovi "Došlo doba da se ljubav proba" i "Ljubi,ljubi al` glavu ne gubi", proglašeni za najgledanije strane filmove svih vremena?
"Tako je. Kupili su oba filma i, uz našu dozvolu, 'sastavili' ih i prikazivali kao jedan, u trajanju od gotovo četiri sata. Dobili smo i zvanično priznanje, nagradu distributera 'Soveksport filma'. Bilo je to početkom osamdesetih godina. Kasnije je, kao i kod nas, bioskop počeo da gubi značaj. U to vreme je svaki kolhoz imao svoju bioskopsku dvoranu. Možda tolika popularnost leži i u činjenci da tada nisu mali priliku da često gledaju zapadne filmove. Dva naša ostvarenja otkrila su im neke mlade, lepe i moderno obučene junake, pune prodavnice. Čuo sam kasnije da su se pitali da li to negde postoji, pogotovo u jednoj slovenskoj, socijalističkoj zemlji... Ipak, čini mi se da je osnovni razlog."