Možda smo sve pogrešno skapirali...
Prestanak ljubavnih veza iziskuje čuveno pitanje: "Ko je želeo kraj?", a odgovoru sudi okolina koja zbog njega često stvori pogrešnu sliku i propagira je dalje. Da li je to zaista merodavno da znamo ko je koga više voleo i kome je teže zbog gubitka partnera?
Cosmo se bavio upravo ovom temom, ponovo dokazujući da je izreka „Uvek je lakše onome ko ostavlja“ jedna obična zabluda. Stručnjaci objašnjavaju da raskid boli u zavisnosti od toga koliko ste vremena proveli sa nekim, do koje mere ste nekoga uključili u sopstveni život i koliko ste se prilagodili partnerovim svakodnevnim navikama i načinu života. Suprotno stručnjacima, ljudi na mnogobrojnim forumima na kojima razmenjuju razna iskustva ističu da bol zbog raskida oseća samo onaj partner koji je ostavljen. U nastavku sledi jedna istinita, iskrena priča, u kojoj se ljubavnikada nije ugasila. Da li ste ikada doživeli osećaj da ste primorani da odete od nekoga koga zaista istinski volite?
Pa, da počnemo...
"Razumem te. Imaš pravo. Moj životni tempo je jako težak, a ja još teži. Usputni ljudi dođu i prođu, ti si ostala. Uvek me čekala. Bila tu za mene. U bilo koje doba dana ili noći. Sve što si želela je samo pažnja. Ta prokleta pažnja. Žudeo sam previše za karijerom. Činio znancima i neznancima, a tebe izgubio. Tebe, najbližu. Uvek ću imati ambicije u životu. Ipak, ne tolike da nemam život zbog njih. Ti si krhka, mlada, puna života i sasvim je razumljivo da želiš makar jednom nedeljno večeru sa mnom. Film. Pozorište. Znam da to sa tobom može biti i samo obična šetnja. To jedno popodne bilo je dovoljno da imaš osmeh na licu, moja jedna poruka u kojoj te pitam kako se osećaš danas bila je dovoljna za tvoje dobro raspoloženje, moj jedan zagrljaj bio je dovoljan da zaboraviš na loš dan i gomilu problema. Moja prokleta sitnica bi promenila tvoj ceo život. Budala sam. Budala sam što sam prednost, vreme, reči i pažnju trošio na ljude koje više nikada neću videti u životu, a tebi naneo toliko suza. Znam da još nisi presušila", bilo je sve što je trebalo da kaže. Ali nije. Ni pola.
Da li će ikada iko umeti da objasni definiciju ljubavi? Da li iko ikada ima pravo da nam govori gde smo pogrešili i usmeri nas na to kako je trebalo da postupimo? Da li iko diše našim plućima i živi u našoj koži? Koži koja se svaki put naježi čim glas zadrhti i oči zatrepere još jednim suzama kojima sam stvorila čitav okean koji ne dam nikom. Ne dam svoje iskustvo. Čuvam ga, da me podseti na onu staru misao da je uvek bolje naći nekoga ko će te više voleti nego ti njega. Nažalost ili na sreću, izgleda da sam se uverila u njenu istinitost.
Da bismo pre svega došli do zaključka i odgovora na temu da li je istina kada kažu da je uvek lakše onome ko ostavlja, moramo se dotaći i onog čuvenog pitanja koje uglavnom lica sa naslovnice dobijaju, a to je: "Ljubav ili karijera?", a ona vam odgovore: "Ako morate da birate, to onda nije prava ljubav. Moj muškarac mora da mi pruža podršku u svemu što radim, a ako je obrnuto, onda me nije vredan." I tako... Jedan te isti odgovor godinama i godinama unazad slušamo.
A šta ćemo, recimo, sa onim ako čoveku kome je karijera prioritet u životu, pružate podršku godinama i godinama i godinama, a vama se ne uzvrati nijednim, jednim jedinim, nedeljnim popodnevom? Znate, prilagodite se potpuno njegovom životu, nemate zajedničko vreme ni trenutke jer se, jelte, nema vremena za to, već naprosto obavljate svoje aktivnosti zajedno, one koje biste i same obavljale, one za koje vam partner nije potreban. Potom se okrenete, pogledate sve svoje prijateljice koje uživaju na svakom koraku sa svojim dragim, a vi čekate ponoć i kasne, sitne sate da vidite svog muškarca, ponovo se nadajući da je to poslednje veče da ga čekate tako kasno. Ponovo se nadajući da će se nakon toliko meseci, godina, setiti da bilo kog klijenta iz svog posla odbije i kaže: "Ne mogu. Idem na večeru sa devojkom." Ali ništa. Nikad ništa, a uvek sve isto.
Sledi ceo onaj, svima dobro poznati, proces. Razgovori, rasprave, svađe, blokada, ponovni razgovori, dogovori, svađe, blokada, razgovori, dogovori, svađe, blok... Neprestano. Nikako da završite. Nikako da se usudite i izgovorite: "KRAJ." I da, setite se onog okeana. Napravljenog od suza. (Zapitajte se koliko je onda suza potrebno za okean. Shvatate već.) Borba traje, neprestana borba da vas dvoje opstanete jer ga volite. Teško vam je da odete. Teško je jer sve što vas je pojelo jeste samo nedostatak vremena. Kako baciti sve u zaborav samo zbog toga? To pitanje od četiri slova ne napušta vašu glavu, vaše misli, vaš mozak. Kako? Trudite se, objašnjavate, krijete svoje suze, ali uzaludno. Shvatate da vi ne možete biti prvo lice množine.
Stres je potom preovladao. Nad svim osećanjima. Postaje vam preče zdravlje jer osećate da ga stres nemilosrdno zadirkuje podsmevajući mu se, a vi ste dužni da ga odbranite. A "vaš" muškarac? On više ne mari. Nema vremena za "svađu". Nema vremena za, tačnije rečeno, rešavanje problema. Radi se od jutra do sutra. (Skidamo kapu.)
Pitate se šta vama ostaje?
Jednostavno je: da samo nestanete i tugu sačuvate za sebe. Ostavili ste, a on nije ni svestan kako se osećate. Ne kažu za džabe da je hrabar i da voli onaj ko može da pusti partnera da ode... Neki tu izreku interpretiraju kao test sudbine, kao proveru da li je zaista bilo suđeno da dvoje ljudi bude zajedno. Ako nekoga pustite da ode, ta osoba će se vratiti ako je tako bilo suđeno, međutim... Za osobe koje ne veruju u sudbinu, ta izreka je potpuno besmislena.
I? Da li je istina da je uvek lakše onome ko ostavlja ili pak obrnuto? Presudite sami, ja sam odavno shvatila...