Pošto sam radio u nemačkoj firmi u Beogradu, u nekom trenutku tokom kovid pandemije ukazalo se upražnjeno mesto u centrali firme u Berlinu.
Dobio sam preporuku, aplicirao sam i prihvatio ponudu koju su mi dali, pisao je jedan čitalac jednom portalu.
Ime i prezime, zamolio je, da ostane poznato samo novinarima.
Na prvi pogled, pismo o emigraciji trbuhom za kruhom, pomislili smo, kad se priča razvija u sasvim drugom smeru.
"Bili smo srećni jer se činilo da se snovi o novom početku u drugoj obećanoj zemlji polako ostvaruju - bar sam ja iskreno bio srećan zbog svih nas jer ćemo biti svi zajedno. Dogovor sa suprugom je bio da prvo odem ja i odmah pošaljem papire kako bi ona sa naše dvoje dece došla i kako bismo svi živeli zajedno".
Ovaj čovek je ubrzo dobio vizu na šest meseci i konačno je došao taj dan da pođe u Nemačku. Odlazak u Nemačku, pozdravljanje sa porodicom i nada koju nosi sa sobom kako bi porodici omogućio bolju budućnost.
Vreme u Nemačkoj mu je prolazilo sporo, ali nekako je izlazio na kraj jer je znao zbog čega je došao.
"Moj fokus nakon karantina je bio na poslu kako bih se dokazao i opravdao poverenje, a snagu su mi davali razgovori sa porodicom posle posla, obično kada je i supruga kod kuće. Čuli smo se po nekoliko puta dnevno, vikendom pogotovo", priseća se.
A onda je konačno došlo vreme za odmor i povratak u Srbiju.
"Povratak je bio kao dugoočekivana zaslužena nagrada. Ponovo bih uživao sa decom i ženom i svim poklonima koje su tokom vremena stavili u listu za tatu i supruga koji se vraća iz Nemačke. Ceo jedan kofer je bio pun stvari: igračaka, kozmetike uređaja za kuću. Te dve nedelje su bile jedne od najlepših u mom životu", priča ovaj tata.
Nakon par meseci, iako je fokus bio na poslu, komunikacija sa ženom mu je postala ređa zbog njenog posla, iako je prvobitni dogovor bio ako misli da joj posao oduzima vreme da smanji intenzitet ili da otkaz kako bi se fokusirala na učenje nemačkog, jer je suprug ionako skoro sve pare slao kući.
"Ono što je bilo čudno jeste promena komunikacije tokom vikenda. Sada se svodila na rutinsko podnošenje izveštaja da je sve ok, da radi, bez nekih detalja koje smo ranije delili iz svakodnevice, tipa šta joj je komšinica rekla ili situacija na poslu i slično. Sve to je nestalo u našoj komunikaciji", piše nam ovaj muškarac.
On se često čuo sa prijateljima iz Beograda, a posebno komšijom iz zgrade, Simonom. U jednom od razgovora Simon mu je rekao nešto što će mu promeniti život.
"Rekao mi je da je pre nedelju dana pet kilometara od naše zgrade na parkingu ispred tržnog centra video moju suprugu sa nekim čovekom u kolima kako se ljube. To je bio šok, neverica, muk. Dobri moj komšija se izvinjavao što ranije nije rekao nešto. Pitao sam ga da li je siguran, on je potvrdio da jeste", nastavlja ovaj čovek.
Posle ovog saznanja koje mu je promenilo život iz korena, ovaj muškarac se odlučio na povratak u Srbiju.
"Moje stanovište je da želim da budemo prijatelji, jer ne želim da budem više u braku sa njom, a najbitnija stvar su deca. Ovo je najveći izazov u mom životu koji me cepa na pola i, da budem iskren, da sam znao da ovoliko može da boli i promeni čoveka, nikada se ne bih ženio. Žao mi je dece što neće odrastati sa mnom i sa tim ne mogu da se pomirim", završava svoju ispovest.
Ovaj muškarac je ovu priču ispričao sa namerom da pomogne nekome ko bi želeo slično njemu da boravi u stranoj zemlji, da prvo proveri spremnost porodice na izazove, da bude svestan svih detalja, kao i izazova sa kojim njegova porodica bez njega može da se suoči u periodu njegovog odsustva.
Obećao je da će ispričati i šta se desilo nakon što je došao u Srbiju...
