Šta mislite, zašto je ukus kokakole iz Mekdonaldsa drugačiji u odnosu na onu koju kupujemo u marketima?
Skoro da nema tog čoveka koji ne može da odoli hrani iz Mekdonaldsa, ali nijedan obrok nije obrok ako ga ne prati kokakola. Ljubitelji gaziranih pića znaju koliko takvi napici prijaju nakon punog stomaka, toliko da često ni sami ne mogu da objasne zašto. Ipak, nije tajna da mnogi ljudi misle da se čuvena kokakola iz Mekdonaldsa razlikuje od one koju kupujemo na trafikama, u prodavnicama i velikim marketima. Znate li zašto?
Ništa nije slučajno, već dobro isplanirano. Postoje dva faktora koja utiču na ukus koji dobijate u Meku: posude u kojima se kokakola čuva i vrste slamčica koje se koriste. Reč je o dvema kompanijama koje sarađuju od 1955. godine i koje su se svetski potrudile i uložile sve moguće napore da kupci primete ukus.
Zapravo, kokakola nije čist napitak koji dolazi iz aparata Mekdonaldsa. Reč je o sirupu i vodi, ali ova dva sastojka se sve vreme čuvaju odvojeno. Prilikom porudžbine, oba sastojka se spajaju dok se sipaju iz slavine, a ovaj trik za rezultat ima svež ukus. Osim toga, Mekdonalds vodi računa da nivo sirupa bude standardan. Tako se u maloj kokakoli nalazi 40 grama šećera. Verovali ili ne, vodilo se računa i o tome da led koji se stavlja, ne može da utiče na nivo šećera. Sirup je prethodno ohlađen, a to znači da će piće biti duže gazirano.
Pored sirupa, voda takođe treba da se održava na hladnoj temperaturi. Ova procedura se postiže zahvaljujući izolovanim cevima. Sirup se čuva u posudama koje su napravljene od čelika, a slamčice nisu uzaludno široke. Namerno su uvedene, a razlog je veća karbonizacija. Ako dobro pogledate snimak u kom radnik Mekdonaldsa sipa kokakolu, videćete da tokom slivanja napitka ide red vode, red kokakole. Pogledajte: