Nekada se cela porodica okupljala kako bi svi zajedno gledali neku televizijsku humorističku emisiju. Bilo je smeha, šale, deca su bila srećna gledajući srećne roditelje, spremila bi se neka zakuska...
Danas je nekako drugačije, svako ide na svoju stranu, nestalo je porodičnog zajedništva u običnim, malim stvarima. O tome govorimo sa psihoterapeutom Aleksandrom Janković.
Kako se opustiti u brzom tempu života, gde nam obaveze pojedu vreme, volju, živce?
- Ne samo što brzo živimo već smo zatrpani i informacijama sa društvenih mreža koje nam stvaraju dodatne brige i dileme. Prošli smo planetarnu pandemiju i još smo u njoj, a ona nam je donela suočavanje sa bolešću i smrću bliskih ljudi. Sve je to ostavilo traga. I oni koji su imali tehnike odbrane da sebi ulepšaju vreme tokom nedelje, u jednom trenutku nisu mogli ne samo da putuju već ni da prošetaju. A trenutno imamo i rat koji nije lokalnog karaktera, već izaziva i nedostatak hrane, goriva, skupoću... Mnogo strepimo i brinemo. Mislim da je sad trenutak da - podvučemo crtu! Postavimo sebi paradoksalno pitanje: ne da li ima života posle smrti, već ima li života pre smrti?
NEĆEMO DA MRAČIMO
Šta to znači?
- Znači da svako pronađe način da stekne ono što zovem dnevna doza zadovoljstva. Ne možemo da čekamo petak da se izludimo za celu sedmicu, već da svakoga dana pronađemo makar sat opuštanja za sebe kada ćemo da radimo ono što nam donosi zadovoljstvo. Šetnja, brzi hod, slušanje muzike, čitanje knjige, film, šetnja kućnog ljubimca koja može da bude spasonosna - sve je to dobro za naše mentalno zdravlje.
Stalno se žalimo da srećemo smrknute ljude.
- Ko god ujutru krene na posao smrknutog izraza lica, njemu će se događati upravo negativne stvari jer ih privlači i opravdava početno uverenje da se ovaj svet promenio, da je oko nas samo zlo, pa se više i ne smejemo. Nemoguće je da čovek ne može iz sebe da izrodi makar mali osmeh. A socijalni osmeh se pojavljuje sa osmom nedeljom života! Beba se osmehne drugom ljudskom biću! Daj da vratimo sebi taj osmeh!
Gde je taj naš stari osmeh, naš humor?
- Mi smo narod koji i te kako ima smisla za humor. I u najtežim trenucima kod nas se pojave humoristički osvrti, koji nas vade iz depresije, neprekidne brige i strepnje. Onog sekunda kada čovek koji ima neki problem uspe da se nasmeje, on je na putu ozdravljenja. Smeh je lek koji ništa ne košta, besplatan je. Nećemo se, naravno, smejati kao lud na brašno, ali nećemo da budemo ni smračeni. Treba pozdravljati one koje sretnemo u svojoj zgradi, u liftu ili slično. Postoji takmičenje u tome da se bude što više urban, kul, pa se ne javiš čoveku koji stanuje do tebe. Ali kad drugima priuštimo osmeh, i mi smo nešto dobili, osećamo se bolje. Bolje da šokiramo osmehom nego da mračimo.
PROBUDITI DETE U SEBI
Mnogi počinju da izbegavaju prijatelje, druženja. Ne liči to na nas.
- Priča da ne možemo da se viđamo, nema se para, to znači da kreće povlačenje i otuđenje. U stvari nas - mrzi! Danas je osnovni izraz: „Tako sam smoren!“ Taj izraz znači svašta: umoran sam, potišten, bezvoljan, depresivan, ravnodušan, letargičan. Na ličnom planu svako tada treba da se zapita: „Hajde da vidim šta sve sutra moram da uradim. Ali gde je mojih sat vremena?“ Potražimo svoje želje, stvari koje su nam ostale neispunjene. Nećemo u kafanu jer nam se tamo ne pleše. Pa šta nas sprečava da to uradimo kod kuće, da igramo sami, zabavljamo se i radujemo. Uvek je na nekom kanalu nešto što nam se sviđa, pa zaigrajmo za svoju dušu.
U trendu su teretane, joga, razne vrste oblikovanja tela.
- Ne moramo tamo. Postoji ta luda šetnja u kojoj ne idemo utabanom stazom kuća-posao, već lutamo nepoznatim ulicama, upoznajemo svoj grad i delove kojima nismo prolazili. To je fantastično, nalik avanturi i donosi nam radost novog. Radoznalost da upoznamo makar grad u kome živimo okrepljuje to dete u nama koje smo zatrpali brigama i problemima.
Kako probuditi u sebi to dete, želju za igrom? Da se porodica skupi i provede jedno radosno veče?
- Svi želimo da očuvamo svoju detinju crtu. Možemo zajedno da gledamo neku televizijsku emisiju ili čak društvenu mrežu, a posle ćemo o tome da pričamo. Malo da se šalimo, ali bitno je da decu čujemo, vidimo kako razmišljaju. Deca su gladna kontakta sa nama. Roditelji su često licemerni. Provode mnogo vremena telefonirajući, a deci zabranjuju. Nije baš sve posao. Kao šetač, primetila sam kako svaka druga majka vozi kolica sa bebom i istovremeno priča telefonom. Gledajte ono što i vaše dete gleda, čemu se smeje, čega plaši.
Umemo li ophrvani brigama da budemo na tom nivou igre, da se ludiramo, puzimo po podu sa decom, jurimo se, igramo žmurke...?
- Mi zapravo jedva čekamo da se ludiramo, jer čovek je homo ludens. Igrao bi se - da može. Zato su takve igre za decu lekovite po celu porodicu. Jeste život turbulentan, ali zahvalimo se svakoga jutra na tome što smo živi i zdravi. Život je dar i ne pravimo od njega pakao.
TRGNUTI SE i KRENUTI U AKCIJU
Nekada su ljudi pevušili dok hodaju ulicom. Danas kada nekoga čujemo da pevuši, mislimo da li je lud ili pijan.
- Pevati je svestan napor i donosi veliku dobrobit. Često zapevam dok uveče šetam svoje pse. I vratim se kući kao da sam bila na koncertu. Kad god je čovek u problemu, potišten - izađi! Zovi prijatelja da prošetate, pokreni se, izmesti iz prostora koji ti je postao tegoban. Jako je važno da nekome kažemo šta nas muči i budemo iskreni. Kada sa druge strane naiđemo na razumevanje, onda shvatimo da nismo sami na svetu, da i drugi pate. Jadanje je terapija ventilacije i brige se ublaže, čak i prođu.Vreme je da uđemo u disciplinu mentalne higijene, na dnevnom nivou, sa drugima. Najgora situacija u zatvoru je samica.
Dakle, treba nam dnevna doza zadovoljstva?
- Da, bukvalno. Makar svojih sat vremena sedeli i zurili u prazno. Gledajte stare fotografije. Nedavno me je zasmejalo da je žena pokušala da prstima proširi sliku, po navici gledanja digitalnih fotografija. Treba se vratiti sebi, vratiti dušu. Nije više kul biti smoren. Preispitajmo se kad se pitamo: „Šta mi je?“ Nije sve depresija. Trgnite se, krenite u akciju, razgovarajte sa sobom, može i pred ogledalom. Ne mora baš svaka stvar da te pomeri! Kažu: „Ne znam gde udaram!“ I to je u redu, ima loših dana, ali treba tražiti svojih sat vremena zadovoljstva. Potražite nešto da vas zabavi, uključite se!