Za svaki segment života naših predaka bio je vezan određeni ritual.
To je, pogotovo, bilo izraženo u specijalnim prilikama poput svadba, žetve, rođenja, dizanja kuće…
Ranije kada se biralo mesto za podizanje kuće strogo se vodilo računa da se ispoštuju svi rituali.
Duboko se verovalo da onostrane sile šalju povoljne i nepovoljne znake budućim vlasnicima, te se verovalo da su srećna mesta za podizanje kuće ona na kojima su životinje mirne.
Tako bi, budući vlasnici, na mestu gde žele da podignu kuću često zagrađivali ovce i ostavljali ih da prenoće. Ako bi stado mirno spavalo, to mesto bilo je pogodno za podizanje novog doma.
Još jedan ritual praktikovao se u Mačvi i Šumadiji i bio je vezan za životinje.
Naime, domaćin bi stavio četiri kamena na mesta gde treba da budu četiri kućna ugla. Sledećeg jutra zavirili bi ispod kamenja, te ako bi ispod svakog od njih pronašli životinjicu ili insekta smatralo se da je mesto pogodno za gradnju.
Ukoliko ne bi ništa našli, premestili bi kamenje. Postupak bi ponavljali sve dok se ne bi pojavio povoljan znak, a ako ga ne bi bilo, odustajali bi od gradnje na tom zemljištu.
Prinošenje žrtve bilo je obavezno na temeljima kuće.
Žrtve su se prinosile prvo na temelju, potom na pragu, na ognjištu i krovu. Izvođenjem ovog rituala graditelji su želeli da umilostive više sile, čija je naklonost često smatrana promenljivom.
Najčešće su klali jaganjce, petla ili ovna, a njihovom krvlju prskali bi temelje kuće. U pojedinim krajevima graditelji bi ugrađivali i životinjsku glavu u temelj kuće.
U pesmi Zidanje Skadra od braće Mrnjavčevića Vila zahteva da prinesu ljudsku žrtvu kako bi se temelji grada održali. Međutim, u stvarnom životu ljudske žrtve prinosile su se samo simbolično.
Žrtva se svodila na to da se u temelje zarobi nečija senka, koja se smatrala ekvivalentom duše.
Umesto neke životinje, danas se u temelj ugrađuju flaša s vinom, žito ili novac. Na mestu predviđenom za gradnju ljudi bi ostavljali čašu ili flašu punu vina, rakije, pšenice ili brašna.
Ponegde su je stavljali na zemlju, negde zakopavali ili je obesili o poboden štap. Sutradan bi dolazili da vide šta se dogodilo. Ako bi sve ostalo nedirnuto, mesto se smatralo pogodnim. Ukoliko bi nešto nedostajalo, pretpostavljali su da je ono halovito i da tu ne treba zidati.
Majke su posebno morale da paze decu da ne priđu blizu dok se kopa temelj. A majstori su pribavljali žrtvu tako što bi izmerili nečiju senku svilenim koncem, pa bi konac uzidali u temelj.
Taj čovek bi, po verovanju, uskoro umro, a njegova duša bi preuzimala brigu o novoj kući, postavši kućni duh talason.
