Mlada Crnogorka zamijenila KAFIĆE ZA PLANINU! Danas živi svoj SAN

Studirala u gradu, pa napravila ŽIVOTNI PREOKRET!

- Planinom kao planinom se bavim odavno, s obzirom na to da tu živim. Prvo sam počela da vodim svoje prijatelje u šetnje, neki vid rekreacije napolju, jer nisam bila pobornik toga da, kao i većina mladih, provodimo vreme u kafiću. Malo po malo to je preraslo u zanimanje, a poslednje tri godine se aktivno bavim ovim kao poslom.

Iako je gotovo slučajno postala licencirani vodič, sada uživa u svom poslu.

Većina mladih sanja o odlasku iz rodnog, malog mesta, u veliki grad koji nudi bezbroj mogućnosti. Iako je i sama u jednom trenutku otišla na studije, oduvek je znala da je planina njen dom i da će joj se kad tad vratiti.

- Živimo u maloj sredini, a i uslovi u Crnoj Gori su prilično teški za mlade. Mnogo su veće šanse za zaposlenje, društveni život, pa i upoznavanje nekoga u gradu. Čovek koji ostane ovde, osuđen je da pomalo bude i usamljen, puno razmišlja i nekad ne zna šta će sa svojim slobodnim vremenom, a što je najteže, ne zna kako da dođe do sredstava za život. Ipak, i kada sam razmišljala o tome da živim u velikom gradu, uvek je u meni postojala neka odbojnost prema tome – priča Vera i dodaje da je srećna što je uspela da poveže dve bitne stvari za život – boravak tamo gde želi da bude i materijalnu sigurnost.

Vera je završila Ekonomski fakultet u Podgorici, jer kako kaže, može se povezati sa mnogim zanimanjima, ali strast prema ovoj oblasti nikad nije osećala. U to vreme, živela je u glavnom gradu Crne Gore sa prekidima, punih sedam godina. Svo slobodno vreme provodila je na Žabljaku, a danas kao zrelija i iskustveno bogatija osoba, shvata da joj je to bilo neophodno, ali i zbog čega je put odveo u drugom pravcu, prenosi Kurir.

- Kada sam tek počela da živim u gradu, osećala sam neko neuklapanje, kao da ne pripadam tamo. Većina mog društva se brzo prilagodila tom novom načinu života, prvenstveno zbog svih sadržaja koje nudi, a kojih ovde nema. To je velika mana Durmitora, pogotovo kada na primer želiš da odeš na koncert, predstavu ili u dobar izlazak. Ovde to mora da se zaboravi. Ipak, u Podgorici mi je nedostajalo mirno mesto, na kome samo možeš da uživaš u pogledu. Delovalo mi je da postoji kalup u koji svi mladi moraju da se uklope kada dođu u ovaj grad, da se isto oblače, izlaze na ista mesta, isto se hrane… Možda sam stvorila takav utisak zbog obaveza i načina života koji sam u to vreme vodila, pa sam bila i nervoznija, jer mi danas deluje da se i sve više ljudi u gradovima okreće prirodi. Čini mi se da se i Podgorica budi o tom smlislu. Mislim da bih se danas drugačije i lepše osećala tamo, nego tada kada sam studirala – priča Vera.

Kada nije sezona, Vera pokušava da se otrgne od stanja svojstvenog svima koji žive u malom, turističkom mestu - usamljenosti.

- Najčešće je jesen jako teška, iz moje perspektive. Tada mi se ukaži sve mane male sredine i sezonskih poslova. Ipak, pokušavam da to vreme iskoristim tako što nešto učim, čitam, gledam filmove, radim sve ono za šta leti nemam vremena. U tom periodu čovek mora da nauči da bude sam, a da se ne oseća usamljeno – priča ona.

Šetnja kroz planinu kao meditacija

Danas je njen dom Durmitor. Tu se oseća najlepše, povezanija je sa prirodom i svojom zemljom. Kroz posao kojim se bavi upoznaje razne ljude, a sve češće su joj u fokusu oni koji joj se dopadaju, sa kojima deli ljubav prema prirodi. Sa njom kroz planinu šetaju stari, mladi, profesori, umetnici, sportsti, Srbi, Bosanci (koje Vera smatra domaćim gostima). Čak 95% njih su stranci, koje definiše kao ljude koji ne govore nijedan jezik sličan našem.

- Koliko ja svojim predstavljanjem planine donosim gostima, toliko oni, ako ne i više, donesu meni. Od njih možemo da naučimo mnogo toga. Deluje mi da sam srećnija što više primenjujem stvari koje sam od njih naučila. To je pre svega odnos prema prirodi. Nikada ih nećete videti da bace otpad tamo gde mu nije mesto. Neobično se dive svemu pored čega bi većina stanovnika sa ovih prostora, hladno prošla. Oni veliki deo svog vremena i novčanih sredstava ulažu u putovanja, boravak i aktivnosti u prirodi. Dešava se često da kroz planinu šetaju u garderobi koja je sasvim jednostavna i obična, ponekad potpuno neuklopljena. Onda saznate da je tako obučena osoba, zapravo profesor na Harvardu. Sviđa mi se ta njihova jednostavnost. Posmatraju prirodu i mesto na kome borave kao najveći luksuz. Poštuju planinu na taj način što su tokom šetnje jako tihi, ne ugrožavaju njen mir, već osluškuju vetar, ptice…

Nepredvidiva i često surova, planina se mora shvatiti ozbiljno. Jedan pogrešan korak može biti fatalan, pa je vodič, posebno za one koji se prvi put susreću sa određenim terenom, velika sigurnost. Iako poštuje i razume sve one koji sami žele u planinu, Vera ipak izdvaja neke prednosti planinarenja sa vodičem.

- Opasnost uvek postoji, čak i kada se ide sa vodičem. Ipak, oni mnogo bolje poznaju ćud i teritoriju planine, pa će se mnogo lakše snaći u bilo kojoj rizičnoj situaciji. Ljudi često prave grešku jer idu u planinu u japankama, sandalama, itd. Savesni vodiči neće krenuti sa nekim ko je tako obuven. Takođe i odeća mora biri adekvatna, pa bi bez obzira na vreme, uz sebe bi trebalo da imaju i duge rukave, jaknu, nešto za kišu, duge pantalone, čarape i adekvatne cipele. Prednost vodiča je i ta što znaju koji deo staze je opasan, na kom se delu ljudi najviše plaše i kako se u toj situaciji ponaša, što je mnogo teže kad je neko sam – priča Vera i naglašava da na Durmitoru najopasniji deo puta deluje potpuno bezopasno.

- Na delu puta ka najvišem vrhu, Bobotovom kuku, postoji jedna sajla, a sa druge strane je veoma dugačka nizbrdica. Tu su se često dešavale fatalne nesreće, jer je zbog sunca koje retko dopire, to mesto skoro uvek u senci, a često je i klizavo. Ako se to iskombinuje sa neadekvatnom obućom, telefonom u ruci - dok bi ruke trebalo da budu slobodne, dovoljan je jedan pogrešan korak koji može biti fatalan. Srećom, nikada se nisam našla u takvoj situaciji i nadam se da nikad i neću.

Vremenske prilike su jedan od najvećih faktora iznenađenja u planini. Dešava se da se u toku jednog dana smene čak dva godišnja doba – od toplog leta, do sumorne, kišovite jeseni. Ukoliko su gosti raspoloženi, Vera ih i u takvoj prilici vodi u šetnju kroz planinu.

Verin radni dan u toku sezone počinje rano. Iako je posao kojim se bavi odgovoran i fizički zahtevan, ona ističe da nikada posle dana provedenog u planini ne oseća psihički umor i iscrpljenost koju je osećala u gradu.

- Ustajem oko 6, pola 7, jer ne volim da idem polupospana nigde, pogotovo ne u planinu. Doručak pre planinarenja je obavezan i uglavnom je to malo „jača“ hrana, koja će me duže držati sitom. Već oko 9 se sastajem sa grupom, jer je za neko ozbiljnije planinarenje bitno krenuti što ranije i ne čekati mrak u planini. Nakon što se nađemo, dajem im neke osnovne informacije, počinjemo da ćaskamo i to je početak našeg druženja. Najintezivniji deo planinarenja se provodi u tišini, jer je bitno da fokus bude na disanju. Sviđa mi se što gosti koji idu sa mnom vole da ćute dok šetaju, jer je planinarenje kao neki vid meditacije, smiri se um i zaboravljaju se problemi. Jedino o čemu se tada misli je sopstveni korak. Napravimo pauzu za mali predah, pojedemo nešto, fotografišemo se. Trudim se da nikome ne zadajem tempo koji mu ne prija, već da tokom celog dana budu pod tim doživljajem i da im ostane u lepom sećanju. Posle planinarenja se desi da nekada odem sa gosima na piće ili ručak, a nekad se tu završava naše druženje i moj radni dan – priča ona i objašnjava zbog čega joj ono čime se bavi ne predstavlja napor.

- Mislim da je svako talentovan za neku oblast, a da li smo dobro izabrali, znaćemo ako se posle rada na tome osećamo bolje, nego što smo se osećali pre.

Među ljudima koje je upoznala sa lepotama Durmitora, danas se mnogi nazivaju njenim prijateljima. Ne zanima je koje su boje kože, vere, niti rase. Ipak, smeta joj što su ljudi sa naših prostora i dalje, često zatvoreni za različitosti. Mnogi su zatvoreni i za bilo šta što je drugačije. Tako je i sama, kada je počinjala da se bavi onim što je danas ispunjava, naišla na nerazumevanje, jer je većina, iz najbolje namere, savetovala da nađe nešto “sigurno” gde će raditi do penzije. Ona nije želela za sebe takav život.

- Porodica je ta koja u većini slučajeva želi najbolje, slažem se sa time. Ipak, imamo malo drugačiji pogled na neke stvari. U ovim našim krajevima u današnje vreme, oni skoro uvek za nas žele nešto stabilno i sigurno, po mogućnosti nešto u državnoj firmi. Više su okrenuti na budućnost, nego na život u sadašnjem trenutku. Nisu skloni riziku, niti življenju života prateći intuiciju, svoje srce i snove. Mislim da je to bio slučaj i kod mene – kaže Vera, koja je svojim primerom uspela da pokaže svima da je nekada ono što je “nesigurno” zapravo posao koji donosi mnogo više, u svakom pogledu.

Priroda leči telo i duh potpuno besplatno. Svima je dostupna, a mnogi nažalost, potcenjuju njenu vrednost. Ne koriste ono što nam svima pripada podjednako, a postoji samo jedan uslov – da je čuvamo. Vera, ipak, zna način da nekoga privoli da dođe u prirodu.

- Rečima je teško nagovoriti nekoga ko nikad nije osetio razloge zbog kojih treba ići u prirodu. Mislim da je najbolji način da se neko navede da zavoli prirodu, jer ne može se naterati, taj da krene. Onda će sve sam da vidi. Iz svoje sobe i fotelje ne vidite ono što možete da doživite, već krenite i dajte prirodi šansu!