Celodnevno potapanje u sodi bikarboni, čišćenje rastvorima sirćeta ili limunovim sokom sezonskog povrća i voća, radi uklanjanja ostataka pesticida, potpuno je besmisleno. Hladna voda je dovoljna.
Kako objašnjava Stević, postoje grubo dve vrste pesticida. Jedne biljka apsorbuje, i nakon tretiranja cirkulišu njenim sokovima. Drugi (kontaktni) ostaju isključivo na njenoj površini. Prvi imaju prednost u toku kišnog perioda jer su otporni na spiranja. Oni su bezopasni jer će se do berbe potpuno neutralisati (čak i ranije) pošto se različitim procesima razgrađuju do nule. Ali za poslednja tretiranja voća i povrća, koja mogu da imaju uticaj na ostatke pesticida u hrani, koriste se kontaktni pesticidi i oni imaju kratku karencu (vreme od poslednjeg prskanja do branja).
Najnovije istraživanje Evropske agencije za bezbednost hrane koje je sprovedeno u 27 zemalja EU, a kontrolisano je oko 77.000 uzoraka i oko 500 različitih vrsta hrane, pokazalo je da je u 1,6 odsto ukupnog broja uzoraka pronađeno više od maksimalno dozvoljene koncentracije ostataka pesticida. U nekima je bilo više u nekima manje, pa su tako neslavno prvo mesto zauzele žitarice – ovas, a onda i zelena salata sa 3,4 odsto uzoraka koji su premašili granicu.
"To znači da se oni u kratkom periodu razgrade. Karenca je različita za različite vrste povrća. Ako se koriste pesticidi registrovani za poslednja prskanja u vegetaciji i ako se poštuje karenca, opasnosti od trovanja apsolutno nema, jer se ti ostaci pesticida razgrade", kaže docent Milan Stević.
On naglašava da je pranje voća i povrća u svakom slučaju potrebno, prevashodno zbog bakterija, klica i drugih prirodnih kontaminenata.
Takođe je pesticide moguće oprati i vodom, temeljnim pranjem, ali samo ako je reč o kontaktnim vrstama, i to u slučaju da je voće i povrće tretirano neposredno pred iznošenje na tezgu.
Na pitanje da li je istina da najviše ostataka pesticida ima u zelenoj salati, Stević kaže da je to tačno, jer je reč o vrsti povrća koje je neophodno više puta tretirati, pogotovo u staklenicima, a gotovo sva salata koja se prodaje kod nas stiže iz proizvodnje u zatvorenom prostoru.
"Tu su najbolji i najpogodniji uslovi za razvoj sive patogene plesni. To je gljiva koja za nekoliko dana može potpuno da uništi proizvodnju ako se ne štiti. Salata se prska i fungicidima, protiv plemenjače i štetočina, i to više puta", kaže Stević.
Drugi problem jeste i to što je, dodaje, salata biljka kratkog vegetacionog perioda, a to znači da od rasađivanja do branja prođe maksimalno 45 dana.
"I u tom kratkom periodu vi morate da je prskate mnogo puta. Zatim, što je još gore, jedemo upravo onaj deo biljke koji se prska, a to su listovi. Nije isto kada jedete mladi luk i salatu koji se toliko prskaju sredstvima sa jako kratkom karencom od nekoliko dana ili krompir kod koga se tretiraju listovi, a jede se plod koji je pod zemljom. Zato je sasvim u redu da na tržište dođe salata koja je prskana pre sedam dana", zaključuje on.
Ipak, kako savetuje, ukoliko se pristupi temeljnom pranju, list po list, hladnom vodom sigurno će se odstraniti najveći deo ostataka, ne svih, ali jedan deo može i da ostane. Zato postoji utvrđen parametar MDK (maksimalno dozvoljene količine) koji ne ugrožava zdravlje ljudi.
U mikrokoličinama pesticidi postoje svuda i ne treba ih se plašiti, iako se vrlo često sva krivica svaljuje na pesticide, a ne na mikotoksine i aflatoksine koji su mnogo opasniji.
