Jedan od najžešćih momaka beogradskog asfalta devedesetih godina prošlog veka, bio je Ljubomir Magaš zvani Ljuba Zemunac.
Kriminal je devedesetih mijenjao Srbiju, koja se prilagođavala podzemlju na svim nivoima, čak i kad bi žestoki momci dozvolili da budu pritvoreni. Zatvorske sobe prilagođavane su njihovim potrebama, kao i ostali zatvorenici.
Vođe podzemlja su ovjerile većinu zatvora u Evropi, ali su svoju snagu najbolje mogli da iskažu u Centralnom zatvoru u Beogradu. Najsuroviji i najnepokorniji stanovnik CZ-a bio je upravo Ljuba Zemunac, koji je terorisao sve redom.
Maltretirao je ostale zatvorenike, zahtijevao posebnu tišinu kada se odmara i spava, a svako ko nije volio boks i gimnastiku dobijao je batine. Toliko je terorisao sve da je natjerao 20 zatvorenika da 30 dana žvaću hleb od kog je on vajao šahovske figure. Te figure su postale pravo umetničko djelo kom su se divile razne strane delegacije koje su dolazile u posjetu Centralnom zatvoru i godinama su se nalazile u Muzeju beogradskog zatvora.
KRIMINALNA DJELA
Tokom 1965. godine, Ljuba je bio hapšen zbog grebanja automobila, prijetnji plastičnim pištoljem i zbog tuča. Prvo je ukrao "fiću", potom i "fijat 1300", pa "opel rekord". Osuđivan je zbog krađa ženskih torbi u Beogradu, Nišu i Kopru. Sve do 1967. to se smatralo sitnim bezobrazlucima, a onda je u jednoj tuči na Tehnološkom fakultetu Ljuba prebio studenta Vladimira Vučkovića. Strahujući od policije, prvi put je pobjegao u inostranstvo i na neko vrijeme se sakrio u Austriji. Po povratku je otišao u vojsku koju je služio na Ohridu. Tada je već imao nadimak Ljuba Zemunac, i bio je poznat i kao bokser beogradskog “Radnickog”, poluteškaš.
Međutim, ozbiljnije djelo stiže već 1967. godine kada je osuđen zbog silovanja. Na teret mu je stavljeno da je sa Radetom Ćaldovićem Ćentom i Zoranom Milosavljevicem Robijom silovao jednu djevojku. Osuđen je na 32 mejseca zatvora i robiju je odležao u Sremskoj Mitrovici.
Ring mu nije bio dovoljan, a nasilničko ponašanje postalo je njegova svakodnevica, te je sedamdesetih godina prošlog vijeka pobjegao je u Milano. Tamo je okupio bandu izrednika sa kojim je pljačkao radnje i banke. Surovošću oružanih prepada zapao je za oko policijama Italije i Austrije, te je protjeran u Nemačku.
UBISTVO U FRANKFURTU
Ljubomir Magaš imao je nesuglasice sa Goranom Vukovićem Majmunom na koga su, jednom prilikom, vatru otvorili upravo Ljuba i njegov prijatelj Cane. Igrom slučaja, nekoliko godina kasnije, susreli su se ispred suda u Frankfurtu.
"Ja sam imao zakazano suđenje za neke krađe, a i njima je bio pretres. Ne sluteći ništa, ponio sam pištolj, jer se od njega nisam nikada odvajao. U jednom trenutku vidio sam ih ispred nas, njih dvanaest. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: 'Šta hoćeš?' Planuo je: 'Šta je, pederu, hoćeš da se svetiš?!' Nisam ga se nimalo bojao: 'Misliš da neću da ti se osvetim?' Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. Odmah je popio i drugi", rekao je svojevremeno Vuković koji se odmah predao policajcu, najpre podigao ruke, a potom legao na zemlju dok ne dođe patrola. Ležao je tada i cerekao se. Ljubomir Magaš je u trenutku ubistva imao 38 godina.